RATKO DANGUBIĆ: MALE PRIČE (4)

 

MALE PRIČE(4)

RATKO DANGUBIĆ

Nedelja na Tvrđavi

Nedeljom su starci igrali šah na Petrovaradinskoj tvrđavi kao da od njihovih poteza zavisi sudbina carstava. Sava im se pridružio pošto mu je umrla žena. Nije bio dobar igrač, ali tuga i šah imaju nešto zajedničko: dugo miruješ dok ti se poraz polako razjašnjava. Jedan čovek, kog su svi zvali Profesor, pobeđivao je svakoga. „Vaš problem“, rekao je jednom Savi, „jeste sentimentalnost. Odbijate nužnu žrtvu.“ Sava ga je odmah zamrzeo. Ipak, vraćao se svake nedelje. Jednog hladnog jutra Profesora nije bilo.

„Umro, izgleda“, rekao je neko ravnodušno.

Figure su nastavile da klize po tabli. Savu je zaprepastila ta efikasnost. Kasnije je stajao na ivici tvrđave i gledao grad: krovove, tornjeve, reku koja razdvaja i spaja sve. Žena mu je bila mrtva jedanaest meseci. Očekivao je da će svet to duže primećivati. Ali autobuisi i automobili su prolazili, deca vikala, kafići se punili. Tada je razumeo Profesora. Ne da ljubav mora biti žrtvovana, nego da tuga jednog dana mora nestati. Kad je stigao kući, bacio je njene papuče koje su kraj kreveta stajale kao prekor. Tek tada je zaplakao snažnije nego na sahrani. Pomislio je da je to prvi pošten potez koji je povukao.

Posle kiše

Kiša je prestala pred zoru i Novi Sad je izgledao oprano, gotovo nestvarno. Luka je imao sedamdeset jednu i bio budan prerano, kao što stari ljudi bivaju. Kroz kuhinjski prozor video je ženu preko puta kako zaliva cveće kojem voda nije bila potrebna. To je činila svakog jutra već pet godina.

Nikada nisu razgovarali. Znao je samo da živi sama i da kosu nosi strogo podignutu, kao da joj uskraćuje slobodu. Ćerka mu je govorila da joj priđe.

„U tim godinama, čega se još plašiš?“

Baš zato što je bio tih godina, mislio je, rizik je postao dragocen. Tog jutra prešao je dvorište. Otvorila je kapiju pre nego što je pokucao.

„Pitala sam se koliko će vam trebati“, rekla je.

Zbunjeno je pogledao. Uvela ga je unutra. Na stolu je stajala uramljena fotografija njegove pokojne žene i ove žene, devetenaestogodišnje - na Štrandu.

„Bile smo najbolje prijateljice“, rekla je.

Seo je polako. Njegova žena nikada je nije pomenula.

„Zašto mi nije rekla?“

Žena se osmehnula.

„Čovek uvek nešto sačuva samo za sebe.“

Pili su kafu dok se grad budio. Nije osećao izdaju, samo čuđenje koliko života ostane skriveno i od onih koji su nas najviše voleli. Kad je krenuo, rekla je:

„Dođite sutra. Ima priča.“

Jutro je bilo sveže posle kiše. A ponekad je čuđenje dovoljan razlog da se kaže: „Hoću.“

Top of Form

Bottom of Form