MILAN TODOROV: BUBA

Milan Todorov

BUBA

Moje sanjanje pokojnika se uporno i bez moje želje nastavlja. Ne znam otkud, kako i zašto do toga dolazi.

Možda bi trebalo više da se družim sa onima koje zovu savremenici.

Savremenici su živi i pretpostavljam da se kao i ja nadaju da će se smrt načekati dok se udostoji da dođe po njih.

Ne želim da zloupotrebljavam tu temu.

Ako raj postoji i govori se, doduše sve manje, o raju na zemlji i naročito u skupim turističkim destinacijama, sada nažalost izloženim ratnim opasnostima, onda se ipak mora priznati da postoji i pakao.

Sanjao sam prošle noći bivšeg direktora Televizije sa kojim sam svojevremeno bio u, koliko je bilo moguće, jer beše prek čovek, dobrim odnosima.

Obradovao sam se kad sam ga našao, sic, u svom trzavom snu.

Ne znam da li se on obradovao našem neočekivanom susretu. Možda je on, pokojni direktor, mislio da se više nikada nećemo sresti. Uglavnom, bio je rezervisan prema meni, kao i obično, dok je bio živ. Znali smo se poslovno, u obostranom interesu dok je taj interes, postojao, razume se.

Sada je sve bilo drugačije.
Ja sam bio u penziji, a on mrtav.

Na ovom mestu moram da zastanem i izjavim da ne volim patetiku.

Bili smo nekakvi prijatelji. To mogu da kažem sasvim sigurno posle toliko godina od njegove smrti, jer mi je ostao u pozitivnoj nuli sećanja i osećanja.

To je mereno mojom malom ličnom skalom od jedan do tri. Nisam, kao mnogi, išao do deset. To bi bilo previše za mene i moje prijatelje.

Njega, zvaću ga Petar, imenovao sam na skali sa dvojkom.

Dovoljno za prepoznavanje u paralelnom vremenu u kome živimo.

O tome bih mogao više da pričam, ali ostaviću to za neku drugu priliku.

Dakle, kad se P, pojavio u mom snu, a možda i njegovom ukoliko mrtvi sanjaju, bio sam iskreno obradovan.

-To si ti, konačno -rekao sam. – Svi prijatelji ti se raduju. Baš nedavno smo pričali o tebi.

I upitah ga kako je.

Kao da nije čuo moje pitanje. Moguće da je to zbog razdaljine koja svakako postoji između sveta živih i sveta mrtvih.

-Svi te mi poštujemo, sve više. Čak te i volimo više nego onda.

Nisam se usudio da kažem: za života.

To ga je pokrenulo.

-Nikad me niko od vas nije voleo.

Bio je, osetio sam, isti kao i kada je bio živ: neprijatno šokantan i grub do smrti.

Sećam se da je poslednje dane života, ne znajući naravno da su mu poslednji, provodio sedeći na najpoznatijoj plaži na Dunavu, novosadskom Štrandu koji je, osim ostalog, pružao pogled na zgradu Televizije u kojoj je bio, ne dugo, direktor a zatim, ne sećam se više zbog čega i kako, izbačen iz nje.

Kolegama koji su ostali u zgradi, još nebombardovanoj natravno, poručivao je da ih samo gleda.

U to vreme, a ima sada tome več tri decenije, posmatrati nekoga pažljivo bilo je ravno onoj poznatoj streli koja putuje i niko ne zna kada će nekoga da pogodi ravno u srce ili oko.

Na moju dobrodošlicu, mada ne znam odakle je izniknula, on se čak nije ni prezrivo nasmejao.

Bio je kao i nekada dominantan.

-Ja se– rekao je – upravo vraćam sa prinudnog odmora u pakao. Imam previše posla u njemu. Ne mogu još da se bavim i vama. Biće vremena i za to. Svi ćete doći na red kod mene, opet.

Njegove poslednje reči pre nego što je nestao iz mog sna nudile su široku mogućnost tumačenja.

Mislim da sam se u tom trenutku probudio, ali sam san jasno zapamtio.

Postojalo je u njemu nepoverenje u svet prenaseljen ljudskim sukobima i kratkotrajnim prevratima.

Probuđen prerano, mimo svakonoćnih kratkih tura mučnog spavanja, ustao sam i izašao na dvorišna vrata koja su vodila u pojas male bašte, u kojoj bih obično zaticao hitre bledozelene guštere i komšijsku mačku koja ih je uzaludno lovila.

Moram da priznam da sam bio malo zatečen običnošću jutra posle ružnog sna.

Običnost jutra mogla bi, pomišljao sam, vrlo lako da preraste u opasnost.

Taj trenutak mi ni ne primećujemo.

Čak i ne marimo šta će tada biti.

Obuzet zlim slutnjama, bez stvarnog razloga, sedeo sam na beloj drvenoj stolici u podnožju kamenite uzvisine na kojoj se šepurilo oni malo bašte i zurio u nepoznati svet koji se budio.

Jedna mala crna buba, sa račvastim stopalima i tvrdim oklopom užurbano je prolazila pored mojih nogu.

Meteorolozi su, setio sam se tada, još koliko juče najavili nagli pad atmosferskog pritiska, te sa tim u vezi i naglu promenu temperature za čak desetak stepeni.

Sve to, rekli su na televiziji, imaće uticaj na ponašanje ljudi i životinja, tako da je moguć bezrazložni strah, mrzovolja i bezvoljnost kod znatnog broja, pre svega, starijeg stanovništva kao i pojava većeg broja insekata u okruženju.

Pitao sam se šta da radim sa bubom koja je, sudeći po putanji kojom se sporo ali stalno kretala, imala nameru da se useli u naš stan.

Da sam u nekim srećnijim danima mladosti verovatno bih je zgazio jer mlad čovek se manje plaši posledica svojih odluka, naročito kad su donete na brzinu bez velikog premišljanja. Naročito tada!

Ali ja sam se u suštini borio da sačuvam mrvu poštovanja prema tom malom bubljem životu.

Interesantno je koliko to biva teško i važno u zrelim godinama. U najranijoj mladosti činjenje pakosti, i nanošenje štete drugima prolazilo je bez oprerećenja, čak sa veseljem.
Najlon čarape mladih žena koje su užurbano hodale kroz Molinarijev park da uhvate prvi autobus za grad mi dečaci od desetak godina, skriveni u žbunju, gađali smo malim metalnim mecima iz gumenih praćki.

Čarape su tada bile skupe najlonke a žena koju bi pogodio naš žičani metak uzalud se osvrtala i odlazila često u suzama misleći da je žrtva nekog velikog nevidljivog komarca.

A mi? Mi smo se toj njenoj nevolji smejali, smejali u šaku da nas smeh ne oda. Uživali smo u bolu ili čak, mogao bih sada reći, zlu koje smo joj naneli.

Buba je već domilela do praga. Sada sam mogao sasvim jasno da je vidim. Imala je žute male rogove, crn oklop i kretala se ostavljajući sluzav trag na betonu.

Bila je van svake sumnje neprijatan prizor.

U jednom trenutku pomislio sam da je jednostavno zgnječim petom.

U sledećem sam se predomislio.

Zar ne bi njena i moja sudbina koje su se srele ovog jutra mogle da budu poistovećene?

Ta buba koji luta naoko bez smisla i cilja… nije li moj život?

Pa, kako da ubijem sebe?

Zvuči sebično, zar ne?

Najzad. završio bih kao moj prijatelj, ex direktor Televizije, u paklu.

A šta, pomislih u trenu, ako je i pakao dar bogova?

Moja noga bila je na pedalj od moje bube. U mislima sam je već zvao svojom mada sam počeo da sumnjam u svoj život.

Ipak, još hoću da ubijem.

Ta gadna buba ulazi bez pitanja i bez dozvole u moj svet lebdenja između prošlih, sada kosmičkih života i ove besmislene trke sa caklastom, upornom bubom, možda smrdibubom, koja, shvatio sam već, nije ništa drugo do testiranje zaobilaznice pakla i naknadnog bola usled toga.

Podigao sam nogu oklevajući. Bio sam uviđajan.

Zatim sam je iznenada jako udario nogom.

I tada sam osetio da sam se vratio svetu zla, možda sličnog bivšem direktoru televizije, a svakako svetu prvog našeg poznanstva sa samim sobom.