MILAN TODOROV: POLICIJSKI SAT

 

Milan Todorov

PONOĆNA LAMPA

Moje sanjanje pokojnih prijatelja se nastavlja.

Prošle noći sanjao sam prijatelja pisca koji je ovenčan najvećom nagradom za roman u zemlji.

Međutim, za razliku od snova prethodnih noći, nisam mogao da se setim cele priče snohvatice, jer me je naglo, ne znam kako, probudilo jako svetlo u hodniku koji spaja gornji deo stana sa spavaćom sobom i donji sa dnevnom, trpezarijom i kuhinjom.

Mala okrugla svetiljka kupljena „kod Kineza“ koja se punila i imala samostalan izvor napajanja upalila bi se u noćnom mraku samo kada bih naišao neposredno pred oštrim stepeništem. Njen senzor je reagovao isključivo na fizički pokret. Bila je to, mislio sam, dobra predostrožnost da se ne bih, u slučaju potrebe da siđem u polusnu u kuhinju po čašu vode, strmoglavim niz stepenište.

Međutim, noćas se svetlo, a bio sam u snu sa pokojnicima, odnosno upravo sam izašao iz tog sasvim veselog sna, kada se mala okrugla svetiljka koju sam zalepio magnetnim čičkom u podnožju zida tik ispred silaska sa podesta, upalila a da niko nije izašao iz spavaće sobe.

Uplašen skočio sam iz kreveta, čak sam se na brzinu i obukao.

Ko je to mogao da hoda stepeništem u uspavanoj kući u dva sata posle pola noći?

Taman kad sam pomislio da je to tehnički slučaj, svetlo se ponovo upalilo a posle standardnih dvadesetak sekundi je utrnulo kao da ništa nije bilo i kao da se njega ne tiče ko noću batrga po kući.

Ah te jeftine kineske čarobne lampe, pomislio sam u prvom trenutku. 

Međutim, osećao sam se kao da nisam sam u tom času i da ne živim u stvarnosti nego u nekakvoj privremenosti koju mi je kineska lampa tako jasno ocrtala.

Izašao sam iz sobe i stajao na pola puta do stepeništa. Ništa se više nije dešavalo. Kineska lampa je čuvala svoje čvrsto uporište na belom zidu tako da više nisam mogao da je povežem sa mističnim događajem od pre samo koji minut.

Tih dana mnogi su očekivali čudo. U Beograd je stigao pojas Presvete Bogorodice i vernici su u njemu tražili utehu za bolesti i strahove. Pitao sam se da li je i meni upućena neka opomena da više verujem u ono što se ne vidi.

Svetlo se u posleponoćno doba, dakle, upalilo u mom stanu a za to nije postojao nijedan jasan razlog.

Možda je u pitanju moja krivica, pomislio sam. Možda je to opomena da je potrebno da više verujem u nevidljive stvari svetog Duha, stvari o kojima je zabranjeno pričati?

Moje ustajanje iz kreveta završavalo se neuspehom da saznam odakle i zašto svetlo.

Ko je to u gluvoj noći prošetao mojom kućom? I zašto to čini?

Ako tajanstvena spodoba zna zašto to čini mene je lišila toga.

Svako moje objašnjenje bilo bi besmisleno.

Vratio sam se u postelju. Prethodno sam širom otvorio prozore u sobi u kojom sam spavao i, mada bejah poluvernik, prekrstio sve uglove, pod i plafon sobe te izgovorio poluglasno Apage Satanas.

Vrlo brzo sam ponovo utonuo u san. Sanjao sam, sećam se vrlo jasno, sat u sobi prijatelja pisca za koji je on, opterećen svojim mladalačkim ishitrenim političkim porivima, smatrao da je uljez u njegovom stanu. Tačnije, da je skriveni mikrofon a možda i kamera koja snima sve razgovore njega i njegove žene, tada baš zbog politike, otpuštene sa Filozofskog fakulteta.

„Šta bi ti uradio sa takvim satom da si na našem mestu“ – pitao me je pisac.

„Ne znam“ – rekoh. „Ja sam i dedin srebrni džepni sat, još kao mali, uspeo da pokvarim.“

Pisac se okrenuo svojoj ženi pesnikinji.

„Jesam ti rekao, dušo! Jesam ti rekao, dušo“ – ponavljao je dok mu je lula koju je pućkao a ne pušio podrhtavala među zubima. Njegova mala žena je nemoćno vrtela glavom levo i desno.

Tada sam se nanovo probudio. Setio sam se cvetnih mirisa svojih lula koje sam nekada pasionirano skupljao i pućkao takođe, ali više nisam znao gde sam ih zaturio.

Može biti da sam baš zbog toga, tih lula i tog sata cinkaroša, zapamtio ovaj san.

Posle nekoliko dana čuo sam se sa prijateljem pesnikom i ispričao mu svoje noćne muke i more.

Ispostavilo se da je i on bio čest gost u kući poznatog romanopisca, ali da nije znao šta se dogodilo sa pomenutim zidnim satom.

Samo se nasmejao, onako sipko, kako je to činio u poslednje vreme i kazao:

„Ma šta pričaš! Satovi su opasni. Oni su lavirinti našeg postojanja.“

Imao je običaj da se izražava u kratkim metaforama.

Razgovarali smo telefonski. Iako su mobilne veze prilično pouzdane, periodično bi se u naš razgovor ubacio neki ženski glas, zatim kratki lavež malog psa.

„Da li držiš psa u stanu“ – pitao sam ga.

„Ne“ – odgovorio je, ali njegov odgovor je putovao kroz etar do mog mobilnog telefona kao kroz podzemnu pećinu.

Da li nas prisluškuju, pomislio sam i ja.

Ali, zašto bi to neko činio.

Govorili smo samo o prošlim vremenima, o vremenima koje i danas volimo na pomalo izopačen način kao što se vole prevaziđena rđava iskustva.

Posle tog razgovora proverio sam stanje baterije u senzorskoj lampi. Bilo je optimalno popunjeno.

Pojava duha u kući, pojava nekog rogatog, neke opsene bez senke koja ulazi kroz zidove u tuđe spavaće sobe a u njoj je, zaboravih da kažem, veliki starinski zidni sat, ostala je znak koja traži odgovor.

Ja ga ne znam i to me dugo nervira.

Zatim opetr legnem, spavam kratko, odjednom pomalja se svetlo kao oči bez tela, oči koje me gledaju, oči bivših prijatelja, cakle se, smeju se ...

Šta, pomislim, ako to ipak samo anđeli oslobođeni teških pernatih krila noću tumaraju po mom stanu?