MILAN TODOROV: KOŠULJA

 

Milan Todorov

KOŠULJA

Premda se užasavam kupovine po nesnosnoj vrućini, a ove godine nas je zahvatila već u maju, nisam uključio klimu u autu; ko zna da li još ima freona od prošle godine i vozio sam kola sa otvorenim prozorima do udaljenog šoping centra. Taj rukavac prodavnica, kako sam ga valjda jedino ja nazivao jer se račvao na dva dela, nejednake veličine: jedan beše reka a drugi, dorađeni, sa fensi lokalima nešto kao pritoka – izazivao je u meni nelagodu koju pretpostavljam mogu da potpuno razumeju samo ljudi rođeni u dubokoj ravnici. 

Okrugla tacna zemlje, bez uzvišenja, sasušena stabla platana uz asfaltirana preuska parking mesta, sve je to u meni izazivalo pomisao da će mi noge utrnuti od hodanja po suncu dok ne stignem do prvih stakala u kojima obično nema ničeg vrednog pažnje.

Sa teškom mukom našao sam slobodno mesto na užarenom parkingu. Nameravao sam da ostavim prozor na kolima bar delimično otvoren, ali sam se na kraju predomislio. Pre automatskog zaključavanja auta malo sam osluškivao zvuke koji su dolazili iz ravnice i pokušavao da sa njima uskladim svoje disanje.

Osećao sam da tu postoji jasan nesklad. Disao sam plitko i da, spojio sam ruke kao u molitvi.

Pomislio sam kako bi izgledala vest o mojoj smrti u lokalnim novinama:

„Stariji čovek pronađen mrtav na parkingu Big centra“. Ništa više. Razume se da detalji nisu potrebni. Oni su štaviše odvratni u takvim prilikama, tačnije neprilikama.

Bila je subota, najgore vreme za kupovinu, jer tada se provincija, protiv koje zaista nemam ništa, spušta u centar da, ne birajući previše, za svežnjeve keša napravljenog teškim radom na zemlji, kupuje sve odreda.

Izašao sam iz automobila osvrćući se da proverim da li sam ga zaključao. Istovremeno, ispred mene se pojavio mlad čovek u crnom odelu sa svešteničkom kragnom. Bio je po svemu sudeći katolički sveštenik. Zamalo da se sudarimo.

Podsetio me je na događaje u danu kada je umro moj otac.

Stric i ja smo najpre otišli u gradsko preduzeće za sahrane i na pitanje mlade okretne službenice koja je uzimala neophodne podatke, od čega je moj otac umro, stric je, gurnuvši me laktom, slagao – od srca.

Službenica je imala, zapazio sam, ne znam ni kako ni zašto, lepo negovane nokte koji su bili lakirani u boji trule višnje.

-Od srca – upitala je i dodala -Toliko ljudi je ovog meseca umrlo od srca! Užasno.

Ja i stric smo znali da je očeva smrt izazvana sasvim drugom, jednako opasnom, bolešću, ali srce je nama delovalo kao umirujući razlog za gubitak brata i oca.

Zatim smo stričevim Audijem u boji kafe otišli do crkve svetog Petra i Pavla da zakažemo sahranu po verskim običajima.

Dočekao nas je mladi pravoslavni pop, vrlo sličan onom s kojim sam se zamalo sudario: crna mantija iz koje virio okovratnik nebesko plave košulje.

-Od čega je umro pokojni – pitao je i on.

Stric je ovog puta izbegao korisnu laž i rekao samo.

-Od dobrog života.

Boje, sve varljive boje tog davnog samrtnog leta su još bile oko mene i u meni kada sam ušao u HM radnju. Ne sećam se da sam ikada kupio nešto u njoj, ali želeo sam još jednom da proverim da li na muškom odeljenju imaju bar nešto kvalitetnije od onih kineskih krpica koje su prodavali stvarajući visokim cenama utisak da je vredna roba sa zapada.

I zaista, na mestu gde su izložene košulje, našao sam jednu sneg belu, moje veličine XL sa natpisom „sniženo“ i reklamnim dodatkom u kome je stajalo da je košulja skrojena od materijala koji se lako pegla. Cena je zaista bila pristupačna, tako oko dve hiljade dinara, ni paru više.

Sa košuljom na ofingeru otišao sam na kasu. Bila je pretrpana mušterijama. Radila je samo jedna crna devojka sa koštanim naočarima. Bila je vidno neraspoložena. Kada sam najzad došao na red, vešto je odlepila sigurnosne magnete sa rukava i ukucala račun.

-Da li želite kesu?

-Da.

-Vaš račun je 3.400 dinara – rekla je isuviše brzo.

-Kako – upitao sam. – Zar je papirnata kesa 400 dinara.

-Ne, kako bi to moglo da bude?!

-Na košulji je – rekoh – ispisana cena od 1.899 dinara.

Ona me pogleda prvi put kao živo stvorenje a onda uze košulju da bi skenirala cenu na njoj.

-Izvinite – reče. - Dešava se. U pravu ste.

Uputio sam se ka izlazu. Čovek u crnim odelu na čijim leđima je sijao fluoroscentni natpis Securite gledao me je bezizražajno. Kad sam bio na izlaznim vratima senzor je odjednom zapištao.

Bezbednjak je požurio ka meni a tu se stvorila i kasirka koja je mukotrpan rad na kasi prepustila koleginici.

-Ne razumem – rekoh. -Košulju sam, zna devojka, uredno platio.

-Možda vam nije skinula magnete – reče bezbednjak.

-Skinula sam – reče devojka i zamoli me da ponovo uđem u radnju i još jednom prođem vrata sa alarmom.

Bez velike volje, učinio sam to.

Alarm je ćutao.

Oni me pogledaše sa tipskim izvinjavajućim očima.

-Da li mogu, ukoliko mi ne odgovara, da vratim košulju – upitao sam kasirku.

-Naravno – rekla je. – U roku od mesec dana.

I dodala:

-Ukoliko vam se ne sviđa bilo šta vratite i ne morate ništa da objašnjavate.

Imao sam dakle trideset dana da se predomislim.

Novu košulju sam nameravao da obučem za proslavu šestog rođendana svoje unuke.

Bela boja, znao sam, simbolizuje nešto što tek treba da bude, iskrenost i istinu, ali u nekim kulturama belina označava brisanje sećanja i brisanje granice između poznatog i nepoznatog.

Sutradan sam vratio košulju bez obtrazloženja.