RATKO DANGUBIĆ: MALE PRIČE (5)

 

MALE PRIČE /5/

RATKO DANGUBIĆ

1.

Mera tame

Svakog jutra merio je ugalj istom okrnjenom kofom, čija je drška bila obmotana žicom kao loše zalečena kost. Po njegovom sećanju — a njegovo sećanje bilo je strogo poput starog železničkog pravilnika — ta je kofa nekada pripadala signalnom sistemu, vremenu kada su stvari služile svrsi i nisu postavljale pitanja. Držao ju je kraj sanduka u šupi. Iznad šporeta, crvenom kredom, stajale su reči: POTREBNA MERA.

Žena bi ponekad posmatrala kofu kao što se gleda bolesnik za koga se nadaš da će preživeti noć.

Jednog jutra ugalj kao da je bio lakši. Izmerio ga je ponovo.

U livnici, gde je radio među pećima koje su disale strpljenjem osuđenika, stari majstor je govorio da temperatura raste u trzajima, kao da toplota zamuckuje dok broji. Kod kuće je počeo da beleži koliko dugo šporet zadržava vatru. Brojevi nisu odgovarali njegovoj logici. Još gore: među urednim kolonama nalazio je cifre koje nije upisao. Poklapale su se sa njegovim sumnjama.

Prvi put mu je palo na pamet da možda ne meri on ugalj, nego ugalj meri njega, kao što tamničar meri korake osuđenika. Jedne večeri prosuo je sadržaj mimo propisane norme. Kasnije je na dnu kofe pronašao kredom iscrtan savršen krug. Sutradan ju je napunio do vrha i nije je ispraznio.

Šporet je ostao hladan. Ali kuća je bila toplija nego ikada. Te noći iz kofe se čuo tih metalni zvuk nalik prigušenom smehu.

2.

Polje bez horizonta

Sastavljala je izveštaje o prinosima pšenice za oblasti koje nikada nije videla. Jedinu pšenicu poznavala je sa slike u hodniku ministarstva: klasovi su bili uvredljivo pravilni pod nebom isuviše plavim da bi bilo stvarno.

Obrasci su stizali već popunjeni. Njeno je bilo samo da ih prepiše lepšim rukopisom, kao da lepota potvrđuje istinu. Jednog dana unela je pogrešan broj. Sutradan je grešku ponovila. Niko nije reagovao. To ju je uznemirilo više nego kazna.

Počela je da zamišlja njivu. U njenoj glavi granica parcele nije bila linija, već odluka. Noću je u snovima hodala njenim obodom. Ujutru su brojevi iz sna delovali ubedljivije od službenih. Počela je da unosi sitna odstupanja.

Nekoliko meseci kasnije obrasci su stizali već ispunjeni tim odstupanjima. U staroj fascikli pronašla je izveštaje sa istim greškama, potpisane njenim imenom, datirane godinama pre nego što se zaposlila.

Kad god bi pokušala da napiše tačan broj, mastilo bi se razlivalo u oblik polja iz sna. Tada je shvatila: njive postoje samo da bi opravdale brojeve. Ne obrnuto.

Negde iza zidova ministarstva, pod horizontom koji niko nije video, pšenica se povijala pred jednačinama koje nijedan seljak nije napisao.

3.

Višak

Brojala je hlebove u pekari koja nikada nije ostajala bez njih. Svaka vekna bila je ista: ista težina, ista boja, ista poslušna zaobljenost. Savršenstvo u industrijskoj razmeri. Jednog popodneva sakrila je jedan hleb pod kecelju. Ništa se nije dogodilo. Sutradan ih je bilo jedan više.

Pomislila je na grešku, ali greške su bile luksuz koji ta pekara nije dopuštala. Vratila je hleb. Višak je ostao. Počela je da odlaže brojanje kao što čovek odlaže susret sa lekarom.

U staroj knjizi narudžbina pronašla je unose koji još nisu bili napisani — buduće datume, buduće količine, buduće viškove. Na kori jednog hleba ugledala je tanku liniju. Ličila je na njen rukopis. Sutradan ih je bilo više.

Kao da je pekara naučila da piše njenim rukama. Te noći ostala je sama. U tišini ih je čula kako vekne dišu. Mirno. Strpljivo. ,Kao bića koja čekaju da budu tačno prebrojana. U zoru je pokušala ponovo. Ali vekne su bile poređane u redove koji su ispisivali rečenicu: POGREŠNO SI PREBROJALA SEBE.

Sutradan je dala otkaz. Pekara nije smanjila proizvodnju.

4.

Ugao poslušnosti

Portret vođe visio je nakrivo. Ne mnogo. Tek toliko da primora pogled na pokornost. Govornici su nesvesno naginjali glave. Publika ih je sledila.

Inspektori su beležili: ujednačenost držanja. Kad su portret skinuli, zid je bio savršeno ravan. Ali ljudi su ostali nagnuti. Novi portret postavljen je besprekorno pravo. To je izazvalo gotovo fizički bol. U zapisnicima se pojavio novi izraz: korektivni nagib.

Fotografije su bile zbunjujuće. Okrenute na jednu stranu, pokazivale su portret nakrivljen ulevo. Na drugu, udesno. Arhivar ih je dugo posmatrao, dok nije shvatio strašnu očiglednost: problem nije bio u slici. Nego u oku, koje posle dugog gledanja krivo usvaja laž kao anatomiju. Te večeri pokušao je da stoji pravo. Pao je. Ležeći na podu, prvi put je video prostor onakav kakav jeste. To ga je užasnulo. Zidovi nisu imali lojalnost. Uglovi su bili anarhični. Perspektiva neodlučna. Dopuzao je do portreta i blago ga nakrivio. Svet se odmah vratio u red. Te noći spavao je mirno.

5.

Sećanje zemlje

Traktor je zastao na njivi koja je nekada bila šuma. Mehaničar je prislonio uho uz motor i rekao:

— Pamti drveće.

Svi su se nasmejali. Osim traktora. Uskoro je počeo da skreće u pravilnim razmacima. Nedovoljno da izazove kritiku, dovoljno da zbuni planere. Izveštaji su pokazivali veću efikasnost. Ne i skretanja.

Pre zore mehaničar je upoređivao tragove sa starim šumskim kartama. Poklapanje nije bilo potpuno. Bilo je gore od toga. Bilo je neke prisnosti između linija. Noću je vetar kroz strnište šuštao kao krošnje kojih više nema. Jednog dana traktor je zastao tačno dve i po sekunde. Na mestu gde je nekada rastao hrast. Zatim je nastavio. Kao čovek koji prolazeći ulicom detinjstva zastane pred kućom koje više nema. Mehaničar je spustio dlan na haubu. Bila je topla kao koža. Ispod brujanja motora činilo mu se da čuje lišće.

6.

Podzemni tok

Rekli su mu da je reka preusmerena. Postojali su planovi, pečati, potpisi. Papir je tvrdio da vode više nema. Ali noću ju je čuo. Hodao je starim koritom i osluškivao zemlju.

Kad je prijavio zvuk, prijava je uredno zavedena. Ništa se nije promenilo.

Počeo je da obeležava mesta kamenjem. Kamenje se pomeralo. Našao je staru mapu. Njegovi tragovi poklapali su se sa nekadašnjim tokom.

Sutradan je karta bila izmenjena, kao da se postidela sopstvene laži. Tada je shvatio: reka ne prati kartu. Karta samo pokušava da sustigne ono što nikada neće razumeti.

Jedne noći legao je na zemlju. Pod obrazom je osetio hladan drhtaj. Puls. Strpljiv i podzemni. Znao je da nešto još teče ispod grada, čekajući da ljudi dovoljno zaborave prošlost. Mesecima kasnije asfalt je počeo da puca. Deca su tvrdila da odozdo čuju pesmu. Vlasti su okrivile loš beton.

Ispod njihovih kancelarija, pod pečatima i ispravljenim planovima, reka se tiho smejala u snu.

7.

Lice u snegu

Spomenik je podignut pre nego što je odlučeno koga predstavlja. To se smatralo praktičnim. Lice je ostalo nedovršeno. Građani su predlagali crte.

Komisije ih usvajale i menjale. Fotografije su se gomilale. Varijante su rasle kao bolest. Onda je sve stalo. Lice je ostalo prazno. Zimi bi sneg oblikovao oči. Deca su tvrdila da ih spomenik posmatra. Odrasli su ih grubo prekidali.

Jedan arhivar pregledao je stare fotografije i primetio da se konture ne poklapaju. Na nekima je video sopstvene crte. Ne sasvim. Ali dovoljno da ga noću probude. Pokušao je da spali fasciklu. Papir nije goreo. Vratio ju je na policu bez beleške. Sutradan je zastao pred spomenikom.

Lice je i dalje bilo prazno. Ali izraz mu je bio poznat. Bio je to pogled čoveka koji tek treba da shvati da je odavno zapamćen. Počeo je da pada sneg.

Polako, gotovo namerno, praznina je dobijala njegove crte. Niko drugi to nije primećivao. To ga je uplašilo više od svega.