MILAN TODOROV: U ISTOJ KUĆI

 

Milan Todorov

U ISTOJ KUĆI

Ja svakako nisam sveznajući pripovedač. Ponešto od onoga o čemu pričam čuo sam od drugih, ponešto od samih aktera događaja, dosta toga sam naslutio, pa ipak nisam ubeđen da je ono o čemu u narednim rečenicama pišem cela istina.
Međutim, jedina neporeciva istina jeste da se sve odigravalo u istoj kući.

Bila je to, za ono vreme, a i sada je, samo na neki vremenom iznuren način, prijatna kuća. Široki francuski prozori, ukupno tri sa ulične strane, maltene ceo zid u staklu sa dvorišne strane, tako da je čovek koji je kuću napravio između dva svetska rata mogao danonoćno da ogleda vrt kako se greje na jutarnjem suncu, dok se on, još u staračkoj iznošenoj pidžami, ali dobro držeći, sprema na doručak u dvorišnoj kuhinji. Umor koji je osećao čak i posle sedam sati isprekidanog spavanja pripisivao je lošim snovima kojima nije mogao da se otrgne. Sve je na početku zamišljao drugačije, kako to već biva sa mladim ljudima.

Otvorio je veliki jednokrilni prozor sa pogledom u vrt. Mogu da, pošto sam sada u njegovim godinama, pretpostavim šta je osećao, možda čak i šta je mislio. Bilje, povrće, cvetovi u velikoj rundeli ispred bašte sa povrćem u kojoj je dominiralo lekovito bilje: anis, lovor, ruzmarin, lavanda, indijanska trava, peršun, beli luk... sve je još disalo u nekom svečanom jutarnjem titraju i kapljastom, rosom stvorenom svetlucanju. Voleo je da drži oči na tome. Na licu bi mu se, zakratko, pojavio osmeh koji je svakako poticao od lepih uspomena, tačnije sećanja na prvi brak sa ćerkom upravnika mesne pošte po imenu Lidijka, imenu svetice iz zapadne Turske, koja je bila trgovkinja purpurom.

On se, pak, zvao Stjepan Štajnfeld. Ni to nije bilo obično ime. Stjepan znači „onaj koji osvaja“, onaj koji je nesalomiv i sa srcem čistijim od zlata. Onaj ko ima sreću da se zove Stjepan predodređen je da donosi svetlo i ljubav onima koje voli.

A voleo je Lidijku. Zbog nje je, pričao je, i napravio tu lepu kuću.

Lidijka je bila starija od njega dve godine, ali u početku braka to nije predstavljalo nikakvu smetnju. Naprotiv, činilo se da ima više energije i volje za unošenjem stalno nečeg novog u njihov zajednički život. Međutim, bila je vrlo krhkog zdravlja, kako nam je posle priznavao gospodin Stjepan. Vrlo rano, odmah po rođenju ćerke, pokazaće se jedinice, koju su nazvali Barbara, morala je na operaciju.

– Ništa strašno – pričao bi susedima Stjepan. – Neka ženska stvar u koju se ne razumem. Brzo će to sve proći. Jedva čekam da se vrati kući i nastavimo da živimo kao i do sada.

Mislim da mu od komšija niko ništa nije verovao. Ali ljudi su takvi. Zanima ih tuđa nesreća samo nekoliko dana, a posle se okrenu drugim pričama.

Kad je Lidijka izašla iz bolnice, bila je vrlo slaba. Nije bila uplašena, bila je čak orna za šalu kada bi retki poznanici i stari prijatelji dolazili da vide šta je sa njom. Svi su joj želeli brz oporavak. Nisu je čak ni pitali za prirodu njene bolesti, kao da su se plašili da bi tom vrstom interesovanja bolest mogla, poput neobjašnjive zaraze, da padne i na njih. Nisu se zadržavali dugo. Popili bi plašljivo ponuđeno piće, uglavnom neki liker, i brzo odlazili, opravdavajući se nejasnim i nepotrebnim poslovima koji ne trpe odlaganje.

Stjepan je negovao devojčicu, jer je Lidijka sada vreme provodila u postelji.

Kad bi ulovio pauzu između obaveza prema ćerki i Lidijki, posvećivao se rundeli sa cvećem.

Lidijku bi u invalidskim kolicima dogurao do staklenog zida koji je gledao u vrt i odlazio na, skoro mahnit, ali uporan i pedantan rad u cvetnim lejama. Svakog jutra najpre bi zalio baštu vodom iz česme na pumpanje, da bi zatim lako iščupao po koju preko noći izniklu travku i odnosio je na kraj dvorišta gde bi je spuštao u drveni sanduk koji mu je služio kao kompostište.

– Preteruješ – rekla bi mu tiho umorna Lidijka dok je gurao njena kolica u malu sobu predviđenu za poslugu, a sada preuređenu za bolesnicu. Tu je, naime, imala toaletnu posudu i metalni stočić sa velikim dubokim lavorom za intimno pranje, kao i onu zlatnu tišinu između samoće, preispitivanja i uličnog žagora koji joj je kroz leti otvoren prozor na kratko skretao pažnju sa brige o svom stanju, o detetu Barbari, njenom odrastanju i budućnosti.

Znala je snagom svog nepogrešivog instinkta Stjepanov karakter. Preživeće i nju i sve, doduše vrlo duševno, a dete će, čim očvrsne, prepustiti onoj etapi njenog života koja će neminovno nastupiti bez njih. Istovremeno je osećala kako njegova pažnja prema njoj slabi, kako se kruni i ustupa mesto tom dvorišnom vrtu, pretvarajući njihov život, do ne tako davnog vremena zajednički, u svet koji je izneverava da bi opstao. Na pitanje kako je Lidijka odgovarao bi neodređeno, u smislu da je ona uvek isto. Šta je to isto, nije otkrivao nikome. Sva pitanja smatrao je gnjavažom. Ako kaže da mu je žena bolje nego što jeste, time ništa ne dobija u svom srcu, a ne dobijaju ni znatiželjnici koji bi hteli da izraze svoje licemerno sažaljenje. Ako prizna da je sve gore, ne bi mogao da im objasni šta će povodom toga da učini. A ni oni njemu.

Bašta, ili vrt, kako ga je nazivao, postala je bekstvo u raj i zato je proširio cvetnu rundelu koliko god je to dvorišni prostor dozvoljavao.

Zbog toga bi komšijama sada, umesto ranijih otvorenih razgovora, u prolazu samo nazvao dobar dan i žurno se udaljavao, obično do prodavnice po potrepštine za ručak koji je potom sam spremao.

Za lepih dana Lidijka bi ustajala i pokušavala da mu pomogne u kuhinji, ali se brzo zamarala i ispuštala posude, kašike, krpe… tako da je morala da se, uz njegovu brižnu pomoć, vrati u krevet.

Barbara je odrastala sama, bez prave roditeljske pažnje koja joj je, zbog postojeće situacije, bila uskraćena.

Udaće se samo mesec dana pre majčine smrti.

Ocu Stjepanu se mladi, zadrigli čovek koji je postao njegov zet odmah nije dopao i to nije krio.

Mislio je da će ostatak života provesti sa ćerkom, da će ona zameniti Lidijku i da će u takvom životu i ona pronaći dovoljno srećnih okolnosti, možda čak i neku vezu mimo braka koja bi joj podarila dete, njegovog naslednika.

Stvarnost je, međutim, bila drugačija.

Odrastajući bez otvorene očeve brige, Barbara je postala hladna i odlučna.

Na ostavinskoj raspravi zatražila je svoj deo kuće i, kad ga je dobila, jasno se u svemu odelila od oca.

Kolika je u tome bila uloga njenog supruga, karijernog partijskog činovnika, nije poznato.

Sukob je bio neizbežan i došao je vrlo brzo.

Imali su, naime, šupu koju su podelili na dva jednaka dela prozirnom metalnom ogradom.

Jednog popodneva Barbarin muž je cepao drva za loženje i pritom, naviknut samo na činovnički sedeći položaj, sve vreme stenjao.

U isto vreme, u drugom delu šupe, u svoju metalnu valjkastu kantu tovario je ugalj Stjepan i, čuvši stenjanje i hrptanje nevoljenog zeta, dobacio mu je da grokće kao svinja.

Ovaj je izleteo napolje sa sekirom i pojurio starog Stjepana, koji je u zadnjem trenutku spas našao u svom delu kuće, čiji je zarobljenik od tada postao, izlazeći samo u rano jutro da kupi hleb.

Čak ni onaj vrt više nije bio u celosti njegov. Podeljen je na dva dela, tako da je veći deo, ko zna zašto i kako, ipak pripao njemu, a manji ćerci Barbari i zetu. Tumačio je to njihovim aljkavim odnosom prema fizičkom radu.

Svet je postajao zbunjujući više nego ranije, a Stjepan je ožalošćenost za Lidijkom postepeno zamenjivao mrzovoljom.

Hodao je nesigurno i imao odbojnost prema plodovima iz vrta, naročito žutim narcisima koje je uveliko, u buketima, pažljivo sekao makazama i unosio u kuću Lidijki. Sada ih je prepuštao puževima i suncu.

Međutim, pokazalo se da je priroda jača od ljudskih nesporazuma. Narcisi su, neubrani, spuštali svoje cvetove na zemlju, a iz tih cvetova ispadale su semenke koje bi se na proleće oplodile i davale još više zeleno-žutih ukrasa.

To je usamljenom Stjepanu, osvajaču, iznenada dalo nadu, zapravo neopisivi kovitlac u kojem je nada da može da započne nov život sa novom ženom pomešana sa strahom odakle da počne i kako da do tog cilja dođe.

Preispitao je sebe: može da hoda bez štapa, ne mrači mu se pred očima, obavlja veliku nuždu svaki dan u isto vreme, mokri obilato i mokraća mu je čista, ništa ga ne boli. Star jeste, ali problem je u tome što njegovo srce nije neka neutralna materija, nego je nešto kao nelagoda, kao sramota u tim godinama — ne u fizičkom smislu, to ne, nego u osećanju da će, kad dovede tu novu ženu u kuću, kad se u njoj začuju njene reči bez osvrta na njegovo stanje i prethodno tragično bračno iskustvo — sve biti ono u čemu on više ne bi imao šta da traži.

Međutim, jedan od poslednjih prijatelja koje je imao, inače penzionisani službenik pošte iz vremena upravnikovanja Lidijkinog oca, upriličio je sa svojom suprugom u njihovoj kući susret sa Vilmom.

Vilma je bila udovica. Zagrepčanka, namerna da se ponovo uda. Za večerom je, štaviše, izrekla nešto što je Stjepana posebno dirnulo, a to je da život nikad nije i ne može da bude u potpunosti proživljen. Uvek nešto nedostaje.

– Šta je to što nedostaje? – pitao je Stjepan, naslućujući sve moguće odgovore.

Međutim, Vilma je kazala da ne zna i da bi i ona volela da to otkrije jednog lepog dana.

Zatim je ustala i, hodajući iz trpezarije u kuhinju, pomagala prijateljevoj ženi da raskloni astal, ostavljajući na njemu samo dve krigle nepopijenog piva.

Zatim je rekla da je vreme. Nije rekla za šta je vreme. Oprostila se sa svima, izašla, praćena prijateljevom ženom, i sela u taksi koji je već, izgleda u dogovoreno vreme, čekao pred vratima.

– I? – pitao ga je prijatelj.

Stjepan je to veče shvatio da je Vilma znak vremena koje je prošlo i njemu i njoj i da nije sasvim živ.

– Ja sam – poverio se prijatelju – mrtav čovek.

– Bićeš zaista mrtav ako ostaneš sam. Pašćeš prilikom ulaska u kadu, pašćeš kad silaziš sa kreveta, pašćeš kad se spuštaš niz one tri ili četiri stepenice da bi izašao u vrt, a neće biti nikoga da ti pomogne da ustaneš. Moj ti je savet da oženiš Vilmu. Mlađa je od tebe skoro deset godina. To mnogo znači u našim godinama. Osim toga, sasvim dobro izgleda. Očuvana i mirisna.

Stjepan je odista osetio da bi mu Vilma mogla biti dobar saputnik u daljnjem životu. I tako je Vilma došla u kuću.

Bilo je to, kako već slučaj hoće, u isto vreme kada je Stjepanov zet, napredovavši po partijskoj zasluzi, dobio nov stan i oni su odlučili da prodaju Barbarin deo kuće, tačnije idealnu polovinu kuće.

Tu nastaje tačka susreta između mojih i mog sećanja sa Stjepanom i Vilmom.

Doselili smo se u polovinu kuće tačno na katolički Božić, odnosno 24. decembra 1960. godine.

Mislim da moji nisu znali za to. Živeli smo u sredini u kojoj su svi, čak i Romi, sa kojima smo se odlično slagali, bili pravoslavci.

Da su znali za značaj tog datuma, moji roditelji sasvim sigurno ne bi seobu planirali na taj dan.

Ali kraj godine je vreme planiranja. Moja sestra, četiri godine starija od mene, trebalo je da pođe u sedmi razred u drugom polugodištu, a ja u treći.

Voz koji je doneo naše stvari i nas nalazio se na koloseku železničke stanice Dunav, koja je samo godinu dana nakon toga ukinuta.

I tako smo se, po lepom sunčanom danu te daleke godine, uselili u svoj deo kuće, ne znajući ništa o porodičnoj istoriji koja je važna za svaku kuću.

Na kraju dana, to pamtim sasvim jasno, bili smo svi veoma umorni, ali na neki neobjašnjiv način, koji je verovatno uobičajen za veliki trud od koga se očekuje mnogo dobrog i lepog, bili smo tihi.

Pređašnji vlasnici, ćerka i zet starog vlasnika cele kuće, ostavili su nam u prednjoj sobi gvozdenu valjkastu peć sa nekim reljefom i majka je u nju strpala nešto kartona i daščica od selidbenog pakovanja pa je zapalila.

Nikad se nismo osećali srećnije nego u toj velikoj, prednjoj sobi, sa pogledom na park, uz tiho, ali brzo sagorevanje u uskoj užarenoj peći.

Saznavanje tuđih tajni i bola koji im je prethodio u tom trenutku bilo je daleko.

Ja sada pišem o tome bez zazora od obelodanjivanja, jer kad sve prođe, izgleda da je tako moralo da bude i nikako drugačije, koliko god se to izbegavalo, sakrivalo i ne verovalo u sudbinu.

Znam samo da sam odmah zavoleo park ispred kuće. Sama kuća pak već je u meni izazivala strepnju ili, tačnije, nejasnu nelagodu.

Gospođa Vilma je bila sušta suprotnost pokojnoj Lidijki.

Nije se hvatala bilo kakvog posla u kući.

Volela je da sedi u ligeštulu pri dnu bašte, u kome se za letnjih dana sunčala bez gornjeg dela bikinija, na zgražavanje moje majke, koja im je za malu nadoknadu kuvala svakog dana ručak.

Ona se vratila nekoj svojoj zamišljenoj kući, koja ipak nije bila njena stvarna kuća. Mora biti da je bila duboko preneražena, ali to ni sa čime nije odavala.

Ipak, gospođa Vilma je bila srdačnija od suseda, gospodina Štajnfelda, kako je tražio da ga ubuduće oslovljavam.

Samo dve nedelje od našeg doseljenja poklonila mi je za naš Božić knjigu „Zlatni skarabej“ Edgara Alena Poa.

Junak pronalazi neobičnu zlatnu bubu, jelenka, koji ga vodi do tajnog blaga.

Knjiga je bila mestimično požutela, očigledno nije bila sveže kupljena u knjižari. Prva stranica u njoj bila je istrgnuta. Da li je tu bilo Lidijkino ime, ostaće za mene večna tajna.

U svakom slučaju, sećam se da nisam mnogo toga što je u njoj razumeo, jer knjiga očito nije bila za moj uzrast. Trebalo ju je čitati na razlomke, stranicu po stranicu, kao deo budućeg,tada još dalekog, objašnjenja.

Šta bi bilo kada bih je danas slučajno pronašao na dnu nekog ormara?

To svakako ne bi bilo nikakvo delovanje proročanstva u kome dominira strepnjama krcata stvarnost.

Vilma ne bi pala na stepeništu koje je vodilo u već korovom zarasli vrt, slomila kuk i ostala do smrti u postelji. Stjepan ne bi sklanjao pogled od svih sa kojima bi se mimoilazio i ne bi, postajući tako sve manje vidljiv, jednog dana sasvim iščezao.

A blago?

Da li je postojalo i da li uopšte postoji izvan kuće, izvan čovekovog doma, te kule od slonovače.