MILAN TODOROV: ŠLJIVIK

- Vidiš, dete, ovu šljivu? Nemo’ da trepćeš ki svraka na jugovinu. E to ti je naše zavetno drvo. Ocrvotočilo se, što jes’- jes...Sad je suva šljiva... heheee... A i moralo je, dete, od tol’ko krvi. Šta je, šta grčiš nos? Ratna vremena, golotrbna... Idemo tako kroz neki šljivik, gazdinski, lep šljivik a mudare samo lagano opadaju s jedno dva’es, pe’set šljiva. Neće se ni poznati da prepuniš šubaru, kontaš. Ali, oćeš, čiča im’o sina vojvodu, ’de smeš! Posle... ’de smeš sad kad si u partizani - drugopozivci!... A rodile te godine, sećam se ko danas, neke belošljive da te Bog ubije!... Oćeš, prepunio bi očas i titovku, al’ sine naređenje: ko uzme ma i jednu crvljivu moravku, da se strelja na lice mesta ki šugav pas... Dobra stara vremena, dete, puj, puj... Ali, fala dragom Bogu, pretrajasmo nekako... Ajd, u to ime... vojmi Oca... Živ bio! ...Uf ... božanska!...Brrr... Deka peko!... Otkud deki šljive?... Eeeeee...vidiš onaj komšijski šljivik, nema tristo metara...