MILAN TODOROV: ŠLJIVIK

- Vidiš, dete, ovu šljivu? Nemo’ da trepćeš ki svraka na jugovinu. E to ti je naše zavetno drvo. Ocrvotočilo se, što jes’- jes...Sad je suva šljiva... heheee... A i moralo je, dete, od tol’ko krvi. Šta je, šta grčiš nos? Ratna vremena, golotrbna... Idemo tako kroz neki šljivik, gazdinski, lep šljivik a mudare samo lagano opadaju s jedno dva’es, pe’set šljiva. Neće se ni poznati da prepuniš šubaru, kontaš. Ali, oćeš, čiča im’o sina vojvodu, ’de smeš! Posle... ’de smeš sad kad si u partizani - drugopozivci!... A rodile te godine, sećam se ko danas, neke belošljive da te Bog ubije!... Oćeš, prepunio bi očas i titovku, al’ sine naređenje: ko uzme ma i jednu crvljivu moravku, da se strelja na lice mesta ki šugav pas... Dobra stara vremena, dete, puj, puj... Ali, fala dragom Bogu, pretrajasmo nekako... Ajd, u to ime... vojmi Oca... Živ bio! ...Uf ... božanska!...Brrr... Deka peko!... Otkud deki šljive?... Eeeeee...vidiš onaj komšijski šljivik, nema tristo metara...

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

REČENICE KOJE VOLIM (3)

PLATON ODBRANA SOKRATOVA Kakav su utisak, građani atinski, učinili na vas tužioci moji, to ja ne znam. Ja, evo, od njihovih beseda gotovo ne poznajem sam sebe: tako su ubedljivo zvučale njihove besede. Pa ipak, rekao bih, nikakve istine nisu kazali. A među mnogim lažima što su ih izneli najviše sam se začudio jednoj, i to onoj gde su vas opominjali da se morate čuvati da vas ne prevarim, jer sam vest besednik. Što se ne zastideše da ću ih odmah či¬njenicama pobiti kad se pokaže da nisam nikako vest besed¬nik, — to mi se učini da je vrhunac njihove bestidnosti, ako možda ne zovu veštim besednikom onoga ko istinu govori; jer ako tako misle, onda bih potvrdio da sam besednik — samo ne prema njihovom obrascu.
Прикажи све

RATKO DANGUBIĆ: JESEN U TREBINJU

Слика
I. Pod platanskim krošnjama senke se zadržavaju, spori plesači večernjeg vazduha. Stolovi kafana povlače se jedan po jedan, kao dahovi iz pluća što klonu. Čovek koji je mislio da čeka — nekoga, ljubav, sećanje — već je ispio rakiju, kafu, a osmeh mu i dalje igra na usnama, kao plima što ne ume da se povuče. Pijaca sija — smokve, šljive, breskve, svaki plod poljupcem obasjan, previše blag da bi bio od ovoga sveta. Venci belog luka vise kao bledi meseci, da rasteraju bolest, zavist i tugu. Iz manastira dopire šapat psalama, monasi skupljaju grožđe kao svete slogove, dok masline, u vetru drhtave, čuvaju mudrost stoleća u svojim srebrnim listovima. II. A on — stranac u sopstvenom rodnom gradu — hoda pijacom, ne vidi stvari nego otkrivenja. Svaka smokva himna, svaka pletenica luka tajna pesma. Zrenje nije propadanje, uči, niti proba smrti. Zrenje je život što udiše sebe, uzdah koji bira radost. Smeje se s decom što senke bacaju po kamenu, kupuje breskvu iz ruke udovice, i seda tamo gde je n...
Прикажи све