POLJUBIO BIH TAKSIMETAR (INTERVJU)

 

Romanopisac, satiričar i pripovedač Milan Todorov osvojio je u godini koja izmiče nekoliko značajnih priznanja. Njegova četvrta po redu zbirka priča „Telefonski imenik mrtvih pretplatnika“ nagrađena je za doprinos umetnosti pripovedanja na Danima novosadskih izdavača, bila je u najužem izboru za Andrićevu nagradu a osvojila je i nagradu Društva književnika Vojvodine za najbolju knjigu u 2019 godini.

U izdanju Arhipelaga nedavno je objavljen novi roman Milana Todorova pod naslovom „NE MOGU SVI DA UMRU LETI“.

Ovo je drugi deo razgovora sa autorom.

Razgovarao: Branislav Stojanović, književni kritičar i publicista.

***Fantastično je u osnovi našeg življenja. Potrebno je samo do kraja razotkriti vidljivu formu.

 

Upravo tako. Zbog toga insistiram na realističkom detalju, obrćem ga, uvećavam i on postepeno postaje nemerljiv samim sobom jer je doveden do apsurda. Radi se o iznenadnoj promeni detalja koji menjaju celinu. Isprva to deluje neverovatno, ali to ubrzo postaje jedina zbilja. To fantastično. Uostalom sva naša verovanja počivaju na fantastici. Čak i verovanje u svemoć nauke. Mi živimo urbanizovani folklor, što je donekle razumljivo jer je teško odvojiti svoj od opšteg trenutka. Zbog toga su epske razmere mita uvek pokušaj svođenja na svakidašnje. Likovi iz istorije su brendovi mineralnih voda. U crkvama s leve strane od ulaza su oslikani grešnici: političari, ministri, fukare, dileri, ubice… koji novcem kupuju večno sećanje jer večni život ne mogu. To je pokušao i jedan od protagonista mog novog romana, teča Tobi, brend za prašak za sudove. Naravno, neuspešno. Ali, svi ti pokušaji su dragoceni, jer su različiti od uobičajenog, standardno pasivnog viđenja sveta. Razume se da mnogi primeri u romanu, pa i glavni junak, sa stanovišta iskustvenog moraju da deluju realno, čak i kad nije tako. Važan je osećaj priče i održavanje talasa očekivanja koji se valja romanom. Ta hipnoza romaneskne priče je nešto što mi je veoma važno.

 

 

***U romanu ima mnogo humora i to onog koji proističe iz pozicije protagonista a ne prostog verbalizma.

 

Da, to je proisteklo iz osećanja da je prethodni svet u kome smo živeli iako jednako neiskren ipak imao veću dozu naivnosti. Tačnije, mogućnosti za naivnost. Ta mogućnost je vrlo važna za kolektivnu psihu, jer naivnost podrazumeva veću otvorenost među ljudima. Uostalom i ovaj moj roman je otvoren, kao da nema tačke na kraju. Glavni junak na svršetku ne kaže ni DA ni NE, jer veruje da je dok je čovek živ sve moguće. Mada, sve vreme u njemu postoji nekakvo začudno i uporno potvrdno NE. Govoriti svemu DA je lagano pristajanje na nestanak. Tako da moja nova knjiga ne govori ni o čemu posebno, ni o jednoj izdvojenoj temi, nego postavlja pitanja ostavljajući svet koji tiho nestaje pred njima.

 

***Privlači vas ta, kako kažete na jednom mestu, magija malih, potonulih panonskih gradova?

 

Segedin i Novi Sad su dve pozornice romana. U sličnosti mojih „rođačkih“ gradova tragam za identitetom. Saznaću ono što sam naslućivao: čovek nikad i nigde nje zaštićen ma koliko tragao za mirnim mestom opstanka.

Stari svet se uvek ogleda u novom svetu. Zato nema srećnih seoba naroda. Stalno mislimo da smo se negde skrasili, ali to je privremena iluzija. Ali ima nečeg iznenađujuće inspirativnog  u tom skupljanju našeg portofolija. To je činjenica da mi nastanjujući sve te nove prostore, nastanjujemo sebe novim izazovima, novim snovima i neočekivanim frustracijama. Zbog toga je važno da se oštrije fokusiramo nad pitanjima svoje egzistencije. Perspektiva iskupljenja uvek postoji kao poslednja opcija. Samo, mi smo zapušteni pacijenti i zato je prevashodno neophodno da ljuštimo sloj po sloj svoje pomirenosti sa datim nam ulogama. Inače ćemo biti tiho,ponekad čak i elegantno, ugušeni u sopstvenim prikrivenim istinama. Najzad, nije tu samo pitanje da li želimo da živimo ovako ili onako nego zašto, s kojim razlozima, ubeđenjima, moćima koje smo odavno zaboravili. Na nama je kako ćemo rešiti tu moralnu zagonetku. Uostalom, vreme nije linearno kao fizički put negde ili u nešto. Krećemo se slojevitim putevima iskustva u svetu iskrivljenih vrednosti. Najzad, ovo je roman o ljubavi koja nije stalna, ali je uvek tu negde i mi smo sve vreme u traganju za njom tako da više ne postoji strah da ćemo je izgubiti. Ljubav, naime, nije usamljena životinja.

 

***Svet se ne kreće, pomera se samo vreme… kaže jedan od junaka Vašeg romana.

 

 „Onog ko je izmislio taksimetar poljubio bih u dupe“, kaže taksista u romanu.  Razume se, njemu je vreme novac. Ali vreme je sve. Svet je, ma koliko bio živopisan, u osnovi slabo pomičan. Taksimetar vremena je kao otkucaji istorije. Odbrojava nam neumitno i tačno. Uostalom, sva naša duhovna iskustva vezana su za pojam vremena. I to traje, a počelo je znatno pre Hrista.