SAVREMENA SRPSKA PRIČA (51)

MILAN TODOROV
ČIKAGO


- Ej, Mali! Sutra idemo za Čikago, ako ne bude padala kiša – rekao mi je u dvorištu, naslonjen na zajedničku krušku naš stanar Toma Sunzer.
Kad sam imao trinaest godina Toma Sunzer mi je poverio da su u životu najvažnije tri stvari: bicikl, muzika i žene.
Toma je stalno kupovao nove bicikle i velike crne gramofonske ploče na 33 obrtaja. U tom trenutku je u tesnom zajedničkom hodniku držao i tri rasparena bicikla od kojih je sklapao novi, sa pet brzina. Na svakom blatobranu imao je zalepljenu sliku gole žene. Te obnažene lepotice su bile raznovrsne. Već kako bi koju u Sunzerovu svest dnevni život, pun iskušenja ali siromašan stvarnim iskustvima, doneo. Sećam se i danas jedne vitke, crne, sa ušilljenim sikama. Na koga je ličila? Ali, bilo je tu i sočnih plavih manekenki sa oblinama koje su kiptele iz kupaćih kostima u bojama američke zastave. Njegova ljubomorna, debela Suzana tako nikada nije imala konkretnu osobu zbog koje će da izliva žuč. Sunzer je bio sasvim nestalan tip. Jedino stalno je bio njegov nasleđeni stan, koji je zapravo predstavljao deo naše stare porodične kuće, koji je odlukom narodnih vlasti još posle Drugog svetskog rata dodeljen Sunzerovom ćaletu na trajno korišćene. Moj otac se, naime, još tada protivio da uđe u partiju. Sada, kada mogu da ga posmatram u sfumatu sećanja, mislim da je on bio jedan nežni bolesnik sopstvenog vremena. Kao kod svake bolesti, nešto se ne uklapa u prihvaćene norme. Samo se kod njega čitav život nije uklopio u norme i patio je nečujno, u sebi, zbog toga. Ploveći uvek uz neki vetar, zapravo je cela naša porodica, a ne samo on, stajala u mestu, pa čak i nazadovala. Majka je bila ljuta na njega ceo život. Posednjih deset godina uopšte nisu govorili. Sporazumevali su se mržnjom, koja je bila čas jača čas slabija, ali ih je uvek obuzimala pri pomisli na promašenosti soptvenih života.
Toma Sunzer je bio nešto sasvim treće. Imao je lice i oči deteta od četrdeset godina. Radio je u gradskoj štampariji koja se zvala Nova budućnost. Bio je ponosan što je grafički radnik, govoreći naglas da su grafički radnici uvek bili revolucionari, a ne kao neki... Moj otac je to stalno spominjao kao dokaz nepostojnja karaktera kod našeg stanara, koga trpi već četrdeset godina iako ne bi morao po zakonu.
- Pun je života! - rekla je majka.
- Ali, čijeg? - pitao je otac. – Dok ga ja jednom ne dohvatim pošteno!

Nije voleo posao koji je radio. Primetio sam da ne voli ni da čita, ali voleo je muziku i pomalo sviruckao trubu.
- Pljucka u tu žutu pikslu – rekao bi moj otac.
Uopšte, bio je nestalan. Stalno je želeo da otputuje u Čikago. Čikago je za njega bio pojam svega. Bio bi prvi Srbin koji je biciklom stigao do Amerike. I tamo bi svirao trubu sa Crncima, govorio je.
Ceo dan sam gledao u tmurno preteće nebo, dok je Sunzer istiskivao neku fugu iz vašarske medene trube. Ispod kreveta je držao, da žena ne zna, petostruki menjač marke Porše koji je tada mogao da se ugradi na slovenački muški bicikl "Rog". Ili ipak nije mogao, jer kad smo sutradan ispod zajedničke kruške,po lepom suncu skinuli zadnji točak i raširili nosače da bismo uz osovinu pričvrstili taj polovni francuski trkački menjač, nosači su jednostavno pukli baš u visini leve bradavice neke plavuše koja je, po frizuri, kako je govorio Sunzer, ličila na njegovu Suzi.
Kad god smo nešto petljarili, radili smo to ispod zajedničke kruške. Njena uloga u životu stanara kuće se nije zapažala sve dok meki sočni plodovi „kaluđerke“ ne bi počeli sami da otpadaju. Bio je to znak da je vreme da otac otrese stablo i u velike probušene stare vangle odmeri polovinu krušaka za nas a polovinu za Sunzera i njegovu debelu ženu. Taj običaj je trajao sve dok Sunzer jednog ranog proleća nije, uz prethodno dobijenu saglasnost mojih roditelja, tako stručno orezao ovu plemenitu voćku da ona više nije olistala.
Tako smo na mestu kruške „kaluđerke“ dobili veći prostor, ali bez hlada. Trupac stare kruške je bio idealno mesto za čišćenje sunčanika.
Toma Sunzer me je vodio na pecanje sunčanika u Šinter hagl , kad je voda bila u visini najmlađe drezge.
- To je najbolje vreme za karaše sunčanike – šaputao mi je Toma Sunzer u uvo dok me je vozio svojim najnovijim biciklom marke „Rog“ na baru pored nekada moćne fabrike traktora Pobeda.
– Sunčanici polude kad drezga počne da zri na Suncu, halapljivo je jedu i, onda se pojavimo mi i samo ih pokupimo udicama-muvarama.
Tamo smo se zarazili šugom.
Onda je Sunzer napustio Štampariju i počeo da svira trubu na groblju. Hiljadarka za sahranu. Posao kao i svaki drugi, govorio je. Usne su mu bile otečene od duvanja, kao da je stalno jeo trnjine. Zvuk trube i huk svađe u zajedničkom dvorištu, to imam od predvečerja u detinjstvu.
Nedeljom popodne, moja starija sestra je odlazila sa drugaricama u grad na igranke ili šetnju a otac i majka kod strica na Grbavicu da na stričevom televizoru, u ono vreme retkom čudu, gledaju Benzinsku stanicu. Ja bih ostajao sam u stanu i osluškivao duhove kuće u Jurišićevoj.

Čitao sam tada stalno jednu te istu, čudnu knjigu. Tu knjigu mi je svojevremeno doneo Sunzer iz Nove budućnosti. Donosio mi je sve knjige koje ništa nisu valjale, kako je on govorio. Radilo se zapravo o knjigama sa greškom, načinjenom prilikom štampe ili koričenja i koje bi u Budućnosti ionako bacali.
Da ne govorim da priče koje su se nalazile u knjizi i koje sam tek docnije delimično razumeo, kao tragično romantičarske, nisu odgovarale mom dečačkom uzrastu i zbunjenoj pubertetskoj mašti.
Danas znam, naravno, da je sve to samo pojačavalo moj urođeni strah od samoće. Kako je veče padalo na Molinarijev park čiji su glogovi bacali sumorne zimske senke u prozor na kome sam iščekivao ukućane, ja sam bio sve nespokojniji. Povlačio bih se u najzaklonjeniji ugao dnevne ulične sobe, ne usuđujući se da upalim svetlo i tako šćućuren čitao bih te morbidne priče sa severnih mora, naprežući oči i uši. Povremeno bi me na stvarnost podsetili zvuci u susednoj prostoriji koja je starim trokrilnim ormarom i dvostrukim belim nekada salonskim vratima delila naš stan od stana našeg stanara Tome Sunzera.
- Nemoj, čuće nas Mali...Nemoj...
A onda bi se sve za tren utišalo i usledilo bi ritmičko podskakivanje drvenog kreveta po podu. Nedugo posle toga bi Toma Sunzer u gaćama i majici izašao na dvorište i brisao šarenim krpama ionako sjajne niklovane točkove svog novog sportskog bicikla a onda bi ih snažno zavrteo kao da, najzad, zaista vozi za Čikago: šrrrccc!