MILAN TODOROV: O NOVOJ KNJIZI VLADIMIRA BULATOVIĆA BUČIJA

(Vladimir Bulatović: Duhovi satire, Presing, Mladenovac, 2013.)

„Duhovi satire“ su, po redu pojavljivanja, druga knjiga mladog beogradskog  pripovedača  Vladimira Bulatovića. O važnosti druge knjige nije potrebno previše govoriti. Druga knjiga, naročito kada je reč o ovakvom, pretežno satiričnom viđenju sveta i sebe u njemu, nije ništa drugo do istrajavanje u literarnoj subverziji.

Čini se da na našoj humorističkoj i satiričkoj sceni odavno nije bilo svežijeg glasa, jer u njoj, na žalost, preovlađuje diskurs aforističkog podteksta u satiričnoj priči. Koliko se time odmaže razvoju kratke satirične priče, kao čehovljevskog nespornog znamena, vidljivo je upravo i po tome što se retko koji mlad i poletan autor danas okreće satiri.

Vladimir Bulatović jeste to dragoceno, novo seme za književno validnu kratku pripovetku. U njegovim tekstovima je prisutna ona laka, mladalačka nadmoć nad pojavnim stvarima, onaj vedri nezlobivi sarkazam i ironija koja predmet realnosti čini nama bliskim, ponovno prepoznatljivim, iako košmarno bolnim.

Njegove proze izmiču očekivanom tumačenju sveta jer je recepcija aktivnog subjekta u njima zasnovana na višeznačnoj paradoksno obojenoj fantazmagoriji.

Služeći se često hiperbolom u svojim pričama ovaj mladi autor kao da sve vreme poručuje da naš svet ne samo da nije najbolji od najboljih, nego, iako sazdan od pohlepe i pretvornosti, na žalost nije čak ni najgori.

Najgore tek dolazi, ako nastavimo ovako!

U jednoj od najboljih kratkih priča ove zbirke, u KAMENOLOMU taj vapaj upozorenja lebdi iznad beskonačne trake našeg nerazumevanja i ravnodušnosti – kao krik nove Gernike sveta.

Ali, pogrešno bi bilo pomisliti da je naš pisac sklon uopštavanju pojedinačnih malih životnih fenomena. Vladimir Bulatović je u svojim pričama uvek vrlo ličan i ne libi se nezahvalne uloge glavnog junaka u kakvoj  nepodopštini, manje ili više tragikomičnoj. On se predaje svojim osećanjima gneva, razočarenja, propasti nadanja, znajući da je sve to bolje, plemenitije i učinkovitije od prepuštanja ovoj našoj društvenoj kolotečini u kojoj vladaju bedni supstrati uma i duše.

Svet Bulatovićevih junaka je uvek grbav, soptav, slabovid, drogiran, smradno nemoralan kao što je, čini se, i nad ovom našom malom domovinom stalna, neuklonjena  provincijska sramota greha i lutalačko beznađe. Zbog toga se junaci Bulatovićevih pripovesti često okreću životinjama, rizikujući da budu od okoline zarovašeni kao sakalude i vilenjaci. Ali, tom kontrastnom genezom u likovima, Bulatović nam ukazuje na potrebu da budemo čistija i čestitija bića a ne licemeri bez stida i srama.

Ako je zadatak svake ozbiljne satire da demaskira lažne svetinje i prljave protokole koji ih prate, onda se može reći da je Vladimir Bulatović na dobrom tragu.

Opor i, na momente, vedro, skoro poetski raskalašan kritičar i opservator, čini se da je Bulatović više naučio od Crnčevića nego od svog prezimenjaka Viba.