MILAN TODOROV: SUDBINA KNJIGE

         „Dragom Branislavu, 11. februara 1991.“ pisalo je na posveti poklonjene knjige. Na tu moju knjigu je sasvim slučajno naleteo jedan prijatelj preturajući po policama neke beogradske antikvarnice. Ugledao je naslov i ime autora a kada je rasklopio korice natrapao je na dragog Branislava. Istog trena je odlučio da kupi knjigu, iako je već imao jedan njen primerak, onaj koji sam mu dao svojevremeno.  Razlog je bio jednostavan. Gest prodaje knjige sa ličnom posvetom je primer  našeg odnosa prema kulturi uopšte. Ipak, pomislivši da bi me čitava ta stvar mogla povrediti, u elektronskm pisamcetu, dopisao je i sledeću rečenicu: „Sudbina knjige je kao i sudbina ljudi, s potpisom ili bez potpisa, sa tragom ili bez traga, sa nostalgijom ili bez...“

          To veče sam izvukao sa najviše vitrine male kućne iblioteke svoj primerak knjige. I dalje mi se dopadala ilustracija na njenim koricama. Nož i hleb. Urađeno u tušu, bezmalo u jednom potezu. Naziv knjige se nekima dopadao a drugima ne. „Sirotinjska zabava“.  Naravno da više ne mogu da se setim da li sam knjigu poklonio nekom nezahvalnom Branislavu. Možda to sada više nije važno.
..............

           Branislav ima osamnaest godina ili godinu manje, stoji  pred izlogom neke knjižarske radnje, grli devojku i smejući se naglas čita joj naslove u izlogu. Pošto se ta knjiga aforizama nalazila u nekim ćoškovima izloga, nikada naravno na centralnom počasnom postolju namenjenom pesničkim i romanesknim veličinama, on je previđa. Naročito što je sve to njegovo i njeno krivljenje ispred izloga bila mala ljubavna igra. On je gledao njenu figuru u odrazu stakla, njene oble bokove, male kruškaste grudi...  dok je iza gmizao nezainteresovani grad. Ona, devojka, uvijala se mazno uz svog mladića. Oboje behu upućeni na emocije izazvane prvim prisnim dodirima svojih tela, dodirima koji će mnogo kasnije možda biti rutina, kao i pisanje knjiga, recimo. Možda je njemu već padalo na pamet i nešto uzbudljivije od početnih dodira, nešto što muškarcima obično u takvim prilikama dune u glavu a možda to bljesne i devojkama u podsvesti, ali one to nikada ne priznaju. Međutim, ovo je bila neka moderna i hrabra devojka. Uostalom, zato je on nju i zapazio među tolikim drugim lepim devojkama. Zapazio ju je po tome kako uspravno i ponosito drži glavu na lepom dugom vratu, po tome kako se ponekad  drsko nasmeje kao tatina mezimica kojoj  je sve dozvoljeno. I ona, ta pripadnica novogradskog soja emancipovanih mladih žena odjednom u uglu izloga zapaža knjigu sa nožem i hlebom i njen dvosmislen naslov. Sirotinjska zabava. Sada se ona smeje ne govoreći mu još ništa dok je on i dalje ljubi u izokrenut vrat ispod plave kose i tamo iza uha, ali mu ona još ništa ne govori nego misli kako će mu je baš za sutrašnji susret pokloniti umotanu u lepu belu hartiju sa malom vrpcom neodređene boje. On će biti zbunjen i malo posramljen, jer je opet došao bez cveta, koji je mogao lepo i da ukrade iz gradskog parka da se ranije setio, a ona mu eto pruža poklon. Otvori, moraš da otvoriš, vuče ga za ruke i  skakuće na nogama Pipi duge čarape. On nevešto kida omot, baca ga na zemlju, ona ga popreko pogleda, on se saginje, skuplja pairiće koje vetar već nosi, ona se opet zagonetno smeje, on otvara knjigu ne gledajući naslov, željan je da vidi ono što očekuje od nje i zaista čita da joj je drag. „Dragom Branislavu“! On je naglo ljubi, ovaj put u usta, dugo i naravno nespretno, dok mu se ona ne otme i ljutito napući usne pitajući ga zar nije ni pogledao o kakvoj knjizi je reč, on, samoživac jedan dragi...On tada čita: „Sirotinjska zabava“  i oboje se smeju zaverenički, onako he he... iako njegovo he-he i njeno he-he nisu još sasvim isti. I nikada verovatno i neće biti isti.

         Sledećeg leta je Branislav otišao u armiju, a ona, ta devojka za koju pretpostaljam da se zove Mia - (to je baš ime za tu nekad vedriju devojku nego sada) - u drugom je stanju. On joj piše da pobaci. Ona plače i preti da će ga zamrzeti zbog toga. Reći ću jednog dana sve našem detetu, kaže. Onaj nož na naslovnoj stranici knjige je tada prvi put presekao zajednički hleb na dva dela i njihov hleb više nikada neće moći da bude jedan hleb, hleb iz cela, kako narod kaže. Pogotovo, što Branislav sada Mii kaže bezobzirno da mu je svejedno šta će ona reći budućem detetu, koga uostalom nema i neće ga ni biti. Ipak, kasnije, ne mnogo kasnije on će priznati da mu baš i nije svejedno. To sa detetom koje treba da se rodi i kome bi ona svašta pričala o njemu. Ona tad kaže da to više ionako nema značaja, mada misli da ima značaja i drago joj je što nije u pravu i da  će ona da rodi i da će njen tata da ih izdržava. Znala je da to nije istina, da je tata od mamine smrti pre dve godine sasvim beskoristan, da ne zna ni šta će sa sobom, on koji je vodio onako veliku firmu, dve hiljade ljudi a sada...se jednostavno topi i više ga ništa ne raduje, ni unuče ni ćerka a ponajmanje takav zet, grubijan, ali bilo je lepo živeti u tim rečima, u nadi da će sve biti onako kako je jednom zamišljeno i da ništa od života nije prošlo uzalud ako mi ne želimo da to prođe. Onda on piše da će ipak da ih izdržava, i nju i klinca i da ima strašnog druga u armiji čiji je otac neko i da je taj, drug ili otac, obećao da će ga zaposliti odmah posle vojske. Ona prelazi u drugo stanje iako je već, rekoh, u drugom stanju, ali u sasvim drugo stanje nego do tada. U velikom očevom stanu, koji je za oca, sada  nepotrebno velik – ( njemu je dovoljna samo soba i kupatilo a ostale tri sobe, kuhinja...to njima) - dakle u velikom očevom stanu koji će jednog dana ceo biti njihov ona priprema kutak za njih i njihovu bebu. Ipak će biti žensko. U jednom trenutku pogleda oca. Stojao je na vratima ukipljen i odsutan. Sa majkom se nije slagao celog života, ko bi i pomislio da će toliko da pati? Ona zatim pomisli da će i sama jednog dana biti takva i možda je već delom takva i pomalo sklona patnji a da to neko drugi vidi a ona ne vidi,  jer niko ne stari u svojim očima. Prevrće stvari, ponavlja majstorima kojom bojom da kreče zidove, kakvim lakom da pređu stare isušene prozorske okvire, onda, u jednom trenutku s prozora ugleda malog Cigu koji u uličnom kontejneru plavim plastičnim štapom odvaja karton i staru hartiju od ostalog smeća.  Bekime, Bekime, viče ona,  dođe gore, imam nešto za tebe i kad se Bekim trupkajući drvenom nogom ispne na drugi sprat i zadihan pozvoni na vratima ona mu tutne u šake već spremljen mali sendvič od ostatka jučerašnje piletine, jaja i paradajza,  jer misli da je gladan i daje mu svežnjeve starih, pročitanih novina, magazina, časopisa i pročitanih knjiga kojima se nikada više neće vratiti, koje nisu enciklopedijske pa da se čuvaju u vitrini. Među njima i onu mladalačku šalu, knjigu sa posvetom, koja je poslužila u jednom davnom srećnom i možda nedovoljno promišljenom trenutku, koja sada ipak nema više svrhu i samo će, misli ona, skupljati prašinu u danima koji dolaze. Ipak dugo je držala tu knjigu u ruci pre nego što će je odbaciti. Sada za nju ta knjiga nije imala drugi značaj osim mehaničkog, osim pitanja gde će s njom i možda malog, za sada još sasavim suvišnog čuđenja otkud odjednom toliko nepotrebnih stvari u životu koji tek počinje.

           Bekim uzima sve što mu ona daje,  stavlja knjige i novine na svoj žuti tricikl, krupnim zalogajima objeda sendvič i okrećući se levo desno kao pajac vozi škripava tronožna kolica ka izlazu iz grada.

          Malo posle u nekom prašnjavom dvorištu ograđenom limenim štamparskim pločama Bekim razvrstava skupljenu robu. Odvaja novine od knjiga. Pogled mu se nakratko, skoro zainteresovano zadržava na onoj na kojoj je veliki razrezani hleb i nož pored njega. Drži je u rukama kao tacnu sa pravim jelom. Zatim je, razočarano konstatujući da je to ipak samo knjiga -  baca na gomilu sličnih knjiga koju će sutra odneti u onu lepu, svetlu antikvarnicu u strogom centru grada. U njoj radi jedna, isto jedna jako fina gospođica, koja se zove Jana, i koja mu  za staru hartiju uvek daje više  nego što bi dobio na savskom otpadu kod ludog Đovanija.