RATKO DANGUBIĆ. KLAVIR U KAFEU DEMEL

U Amsterdamu je padala kiša i na ulicama nije bilo lica ljudi, samo su se mogli videti blago nagnuti kišobrani na stranu s koje vetar duva. Takvo vreme traje ovde danima. Poslove sam priveo kraju dan-dva ranije. Posetio sam onda par galerija i muzeja, tek da razbijem osećaj dosade. Tako sam prekratio vreme do odlaska. Kada sam odleteo popodnevnim letom iz Holandije za Beč znao sam da na aerdromu u Beču imam do leta za Beograd puna tri sata. Nisam bio gladan, ali kafu nikada ne odbijam. Mrtva aerodromska svetlost, koja je ni dnevna ni veštačka, valjala se svuda. Kad god sam na ovom aerodromu nađem vremena da se smestim u kafe „Demel“, kvazi-repliku carskog kafea iz grada, i tu popijem „haus kafe“ i pojedem kakav komad torte, ako mi se posreći i uz muziku s klavira. Smestio sam se po dolasku s leve strane, tamo odakle vidim ekran sa poletanjem aviona. Imam iskustvo da umeju da promene izlaz, pa ne bi voleo da jurim po aerodromu zbog toga. U kafeu nije sedelo mnogo sveta: dve devojke i troje Rusa su jeli i pili ćutke, pobožno slušajući klavir. Tek kada mi je konobar doneo kafu i vodu, primetio sam da za klavirom marke „Feurich“ nema pijaniste. Nisam odmah shvatio kakva je ovo igra, mislio sam da muljaju s kakvim CD-om, i tek tada sam primetio da se mehanizam na klaviru mrda, da se dirke dižu-spuštaju: jednom su bele, drugi put crne. Mislim da sam u tom trenutku izgledao blesavo, jednostavno sam zurio u klavir. Trajalo je to nekih desetak sekundi i onda sam uzdahnuo. Imao sam osećaj kao da me neko udario po glavi mokrom krpom. Prepoznao sam u „igri tehnike“ povratak na muzičku kutiju: nju je pokretala kakva dobra opruga, a ovaj klavir je imao umesto opruga pogon na električni motor. Kako se saznanje o obmani i iluziji produbljivalo, nisam mogao verovati kuda je potreba za iluzijom i racionalizacijom otišla. Sigurno da mehanizam vredi hrpu para. Pomislio sam na pijaniste po zadimljenim lokalima Amsterdama, Berlina i Njujorka tridesetih godina prohujalog veka. Vratile su mi se maglene slike iz filmova sa Crncima koji prebiraju po izlizanim dirkama. Ovde nema zanosa, mislio sam, samo perfekcionizam automata. Kao da je pijanista snagom svirke postao nevidljiv, kao da su njegove emocije pomogle da nestane. Tu su bile samo žice i motori. Ovde nije bilo nikoga razdraganog, ko bi drugom dotakao ruku. Navirale su mi ne izgovrene reči u filmu Kazablanka. Hemfri Bogart je rekao:“Sviraj.“ Posle je vreme uradilo svoje i tuđe, i s neke strane je izronila fantomska rečenica:“Sviraj to ponovo, Sem.“ Sema ovde nigde nema.