MILAN TODOROV: PROZOR

Posmatranje sveta kroz prozor, kuće ili stana svejedno, oduvek mi je  predstavljalo izvor prigušenog zadovoljstva. Postoje ljudi koji to ne mogu da razumeju ili, štaviše, u tome vide neku pomerenost, čak nenormalnost. Ali, posmatranje sveta kroz prozor je dobra disciplina. To je nešto kao genetska glad za potvrdom postojanja sveta izvan sopstvene samoće, glad koja ne može da bude ničim i nikada utoljena.

Prati nas i na putovanjima.

Naročito volim prozore vozova koji ne gledaju previše dugo u nešto određeno i stalno. Taj šarm putovanja koji oličavaju. Prozore sa preteškim niklovanim ali već potamnelim rukohvatima od silnog naginjanja. Njihova muzgava a uvek radosna staklena lica, jer su okrenuta stalno novim prizorima, prvom uskliktalom viđenju zatalasanog mora, recimo. Ili seljana koji se štite od sunca crnim starinskim kišobranima u kamenoj porti sa grobljem.Ali, ne može se stalno putovati i sada ponekad, kad čuješ pisak vozova, kažeš: prokleti vozovi...

Što je čovek stariji, sve više je uokvirem običnim svakodnevnim prizorima. Ali u njima ponekad ima više draži od bezličnih prizora velikog sveta koji se nude sa visokih televizijskih tornjeva poput onog na Avali ili najvišeg TV tornja na svetu, onog u Šangaju.

To su suviše uopštene i koprenom daljine zamagljene slike u kojima ne zapažate zgažene žute grančice na lokalnom putu koji pravi luk baš oko vaše kuće ne dozvoljavajući vam da vidite njegov svršetak ili  sivo zeleni šljunak nehotice prosut iz velikog crvenog kamiona uz drvo na kome su se još prošle jeseni gnezdile crno-bele svrake, frakcija kamena pripravljena za izgradnju ograde na starom parku, zida na kome će docnije sedeti sklupčani ljubavnici i koja će izmeniti jedan mali delić spoljašnjeg sveta zvanog kosmos i kad biste takve stvari prestali da zapažate mogli biste jednog dana da kažete da  vaš život više nema nikakvog smisla.

Sedeći u prozoru ulične gostinske sobe baba Budinke u ravnom i tavnom Banatu, naučih da pišem prva slova. I ne samo ja, nego i moja sestra od tetke, Mara.

Bili smo parnjaci i roditelji bi nas ponekad ostavljali kod babe koja nas je, ne znajući kako da brine o nama dok namiruje kravu ili cecka žute ludaje za napoj svinjama – zaključavala u duboki ulični prozor.

Kuća u kojoj je ona živela sama bila je nekada zapravo seoska kovačnica i imala prozor koji je bio tipičan za kovačnice, visok i širok da se jara, dim i železna prašina mogu brzo i leti i zimi provetriti. Bio je to jedini prozor na velikoj uličnoj sobi u kojoj je nekada bio meh i neki kovač kome se zagubilo ime, raspirivao je njime vatru za kaljenje konjskih potkovica, kosa, klinova i koječega drugog.

Tako smo - naročito za dosadnih i dugih prvojesenskih kiša, kada napolju postajete pomalo zimogrožljivi a u prozoru vam je dovoljno toplo od vašeg detinjeg daha -  sedeli u njemu ja i ta moja sestra i igrali se olovkama i bojicama. Slikali smo svet viđen iz kaveza prozora, svet kakav nikad docnije nećemo videti. I u kome nikad nećemo živeti, iako smo to posle poželeli mnogo puta.

Pa i mnogi  istinski veliki slikari su opsesivno za motive svojih dela imali pogled kroz prozor, često kroz čipkastu gvozdenu rešetku, pogled koji je otkrivao trg, reku, zagonetnu lepu devojku opijenu svojom mladošću u sobi sa malim klavirom, uzbuđene dečake među golim telima zrelih žena na plaži, kabinicu tramvaja koja seče plavi zrak i propada tamo u nekom gradu ko zna kom...

Međutim, u meni je najviše uzbuđenja uvek izazivao pogled na svetle ali nejasne obrise sveta koji se nazire kroz ona tri čuvena prozora  iza Isusa Hrista na Da Vinčijevoj Tajnoj večeri.

Ako ih požaljivije osmotrite primetićete da je večera  bila još po danu. Dnevna svetlost, naime,  u prozorima je boje sleza što bi moglo tek da ukazuje na dolazak sumraka,  ali noć u kojoj će izdajničko srce triput izdati pre nego što čuje petla, još je daleka i još se ništa posebno ne dešava. Ipak cela ogromna slika je nabijena baš tom dinamikom iščekivanja tame koja će nahrupiti kroz prozore.

I kada sam odrastao, rekoh već, zadržao sam tu naviku gledanja kroz prozor, ali sada već sa osećanjem da činim nešto neprikladno izlažući sebe pogledima drugih ljudi i još više kad bih pomislio da se moje takvo ponašanje moglo protumačiti kao oblik necivilizovanog zadiranja u intimu tuđeg sveta. Stoga najčešće bejah prepušten zvucima koji kroz prozor ulaze u moj dom, glasovima koji se podižu i gube kao planine.

Docnije kao da potpuno iščeznu moja glad za prozorom, naročito onim kuhinjskim na istočnoj strani sa koga se videlo kako se krajem leta reka isparava i šuma koju noću probadaju brza zaverenička svetla na automobilima tajnih ljubavnika, lovački pas čija figura menja boje ili to meni samo tako izgleda zbog daljine ili zato što senka psa brzo zalazi iza trščane lovačke osmatračnice presečene svetlom zalazećeg sunca ili šta slično.

Razume se da me to nije činilo nimalo spokojnijim. 
Okrenutost unutrašnjosti svog doma, svojoj majci, ženi, detetu takođe je ponekad tražila upornost, odricanje i hrabrost.
Ponekad bih u prolazu ugledao svoje lice u ogledalu prozora i osećao krivicu zbog nečega nepojmivog i neuhvatljivog.

Odavno smo otišli iz onog banatskog sela. Odavno je otišla i baka na onaj svet. Stric je prodao onu njenu kovačku kuću.U prvo vreme u u toj prostoriji koja je nekad služila  kao kovačnica, bila je berberska radnja. Onaj naš detinji prozor novi vlasnik je pretvorio u vrata kroz koja su sada ulazili seljaci da ih majstor obrije ili ošiša. Samo mogu da zamišljam kakve su priče ulazile kroz taj nekadašnji prozor.

Maru, sestru od tetke sam retko viđao iako je i ona bila u istom gradu. Jednostavno, svako od nas je stekao nov krug u kome je živeo. Prolazile su godine a da se ništa među nama, koji smo kao deca bili nemerljivo bliski, nije pomeralo. Prozor se zatvorio sam od sebe. Nije se pritom razbio. Samo se sklopio, kao što to biva često bez nekog posebnog uzroka i povoda.

Onda, jedne večeri, baš kad smo se svi u kući spremali za spavanje, začu se telefon. Neki nepoznati ženski glas, za koji se ispostavi da je Marina snaha, prenese mi da je Mara umrla i da je sahrana već sutra pre podne u jedanaest sati na gradskom groblju.

Te večeri sam pisao, čitao i na Guglu razgledao fotografije ljudskih lica. Naročito su me zanimala izmučena lica starih ljudi. Bila je već uveliko prošla ponoć kada sam lako večerao. Kiselo ovčije mleko i crni hleb.

Zatim sam otvorio prozor i dugo gledao kroz njega dok me je letnji topli vetar povremeno obujmljivao pa iznenada napuštao ostavljajući me orošenog  teškim, lepljivim znojem...

Ovi zastakljeni otvori na kućama su, pomislih, potrebni i kada se napolju ništa ne vidi, kada je napolju tamno jednako kao što je tamno unutra.

Možda samo zato postoji  ta stvar zvana prozor...Da znaš da neko stoji uz njega u beznadežnoj noći uspravan, očajan, bedan, pijan, zaljubljen ili razočaran...Stoji i osluškuje noć. Samo toliko. Ne čeka nikog, ne očekuje ništa. Čovek ili žena. 
To je ponekad sasvim dovoljno.