RATKO DANGUBIĆ: NEMA POVRATKA

Trom sam danima, kao da sam bolestan i sebi tuđ. Jednostavo sedim i čekam, i to bi bilo sve. Postoji taj dugi put dovde od hiljadu dana i noći, koji nije bilo lako prevaliti. Ne znam zašto taj odžačar ne dolazi, treba da proveri instalacije za gas. Skoro je 10 i 30, kasni gotovo pola sata. Onda sam ustao, zatvorio sobna vrata i otvorio prozor da uđe jesenju vazduh. Tamo, s druge strane lepo uređene ulice, iznad krova vile leluja se tanak dim: po svoj prilici iz kamina. Okrenuo sam glavu malo dalje, prema zapadu i opet video dim koji izlazi iz drugog odžaka. Tuđa zemlja, tuđe vile i domovi, tuđ dim, skoro da mi naviru suze. To mi sve deluje i besmisleno i zanimljivo: a onda sam gledao po sobi u kojoj sam se osamio. Nikako nisam mogao da budem miran. Kako bi bio srećan i svoj, da sve ovo nisam preživeo. Soba je poluprazna, pa nisam ovde ni mogao da reknem: ovde se vidi moj ukus. Tek je nedelju dana da smo stigli u Kanadu, nismo se gotovo ni raspakovali. U pansionu smo koji je platila nekakva humanitarna organizacija, koja je (navodno) i kompanija koja traga za ljudima za određene poslove. Te naše prvobitne i sadašnje stvari su stajale u tri velika, otvorena kofera i jednoj torbi: mislio sam kako se sve na kraju i slije u prljavi okean straha, zabluda i nadanja. Zurim u ove predmete i krpe koje smo dovukli u beli svet, stvari koje su nekda stajale i visile daleko odavde. Pokrenuto s nama, sve je ovo putovalo odvojene od ranije namene, odvojene od vlasnika. Na tri uramljene fotografije (njih sam izvadio iz kofera) ima, izbrojao sam, ukupno dvadeset i sedam osoba, pri čemu se neke osobe na svim fotografijama, neke na dve, neke samo na jednoj. Zanimljivo mi je da su neki nasmejani, neki nikad. I onda sam pomislio da onaj ko želi da upozna ljude koji su “u oklopima”, mora da ih natera da se smeju. Moj priča je zasnovana na istinitoj priči, ali priča nije moja priča. Ne postoje stvari koje sada mogu mene da uteše. Priča je kao vetar: duva dok ne prestane.To je jadna i dramatična priča o izbeglicama koje lutaju lavirintom. Neko će ovo nazvati patetikom, ja ne bih. Na Balkanu je građanski rat krenuo deveseetih, krajem milenijuma. U njega se „udenuo“ Kurta i Murta sa svojim interesima. Nije bilo države koja je držala do sebe a da njene službe nisu krstarile Balkanom. Nije bilo relgije koja nije mahala znamenjem i repom. Iz sunčanog i hvaljenog primosrkog grada utekli smo krajem 1991. Tamo sam imao rodbinu i svoj krov nad glavom, ali smo se raspršili po svetu. Uvek sam zamišljao da je Pandorina kutija nalik na škrinju kakve se nalazile u palatama uz more, okovanu i bar sa tri brave. Nije bilo progonitelja, nevolja jeste, i tuge jeste. Posle duge godine, i boravka u domu brata, shvatio sam da moramo dalje. Moja priča ne govori o jačini moje tuge, i nema šta da u njoj ostavi ljude bez daha. Izdržao sam mnoge muke izbegice. Utekao sam i da ne postanem ratni zarobljenik u zemlji predaka. Tek kada je uzleteo iz Frankfurta avion za Kanadu pomislio sam da nema povratka. Učinilo mi se da možemo tamo negde da preživimo. Kažu da čoveka uvek nešto vodi gde će mu biti bolje. Moja priča ne počinje u bolnici: u njoj može da se završi ako budem imao sreće. Mlađa ćerka poboljeva: pati za svetom koji je ostao tamo negde. Pomišljao sam da s vratim: stan su mi razorili, i nemam snage da slušam kako me nazivaju izdajnikom. Plašim se i ovde za najmilije. Sudbina kao da mi je skrojena na osnovu filma koji je bio bestseler. Iz onih odžaka leluja mirno dim. Oglasili se zvono na vratima: izgleda da je stigao odžačar da pregleda instalacije za gas.