 |
| Milenko Mihajlović: ulje na platnu |
1.
Voditeljka televizijskog
dnevnika: „Efektivna temperatura predstavlja meru našeg subjektivnog osećaja
realne temperature vazduha. Taj osećaj je značajno različit od stvarne
temperature u zimskom periodu usled uticaja velike brzine vetra, a u letnjem
usled velike relativne vlažnosti. Te razlike ponekad zimi dostižu i nekoliko
desetina stepeni.“
On u tom trenutku
isključuje televizor. Gledaju se. Kao da se prvi put vide. I kao psi kad njuše
vazduh.
2.
„Ogrni moju jaknu pre nego
što izađeš. Opako je napolju. Napolju je minus deset. Šta pričam? Napolju je minus
pedeset. Stalno nas lažu na televiziji. Namerno umanjuju minuse, jer znaju da
smo na ivici sloma. Zato uzmi moju jaknu. Napolju su danas svi minusi sveta.
Nema te stvari koju možemo obaviti u takvom okruženju. Nikakva hitnost, nužnost
i umišljena potreba. Zato, ostani u zimovniku, za Boga miloga.“
Ona ništa ne govori. Samo
tako stoji i gleda ga praznim pogledom.
3.
„Ne tvrdim ni da je sobna toplota
zabavna. Niti bilo kakva. Pričao mi je momak koji je neko vreme radio u
gradskom krematorijumu. Najveću muku su im zadavali gojazni pokojnici. A takvih
je sve više. Gojazni imaju više masti, to proizvodi temperaturu veću i za sto
stepeni, što izaziva začepljenja u filterima. A on je radio na čišćenju
filtera. Užasan posao, ali dobro plaćen. Međutim, niko ne izdrži duže od tri
meseca. I on je pobegao odatle.“
Ona se osvrće, uzima nešto
sa ormarića za cipele pored ulazno-izlaznih vrata.
4.
„Nije tačno da žene puno
pričaju.Ti, ne. Da mi je samo znati zašto i sada ćutiš?
Više bih voleo da mi
odgovaraš sa da ili sa ne. Obećavam, prestaću da krvnički
sasecam nokte. To je samo preventiva da kandže ne zarastaju u živo meso, ali
ponekad bih možda voleo da mi nokti srastu s tim živim mesom. Jer uvek imam taj problem
spajanja, tu plimu i oseku osećanja.“
Ona prilazi vratima, zatim
se vraća, vadi ključeve iz džepa uskog plastificiranog kaputa i ostavlja ih na
ormariću.
5.
„Kad je na nebu pun Mesec
milioni ljudi imaju užasne probleme. U nama raste voda i puni nam sve limfe, sav
taj posvuda razbacani krvotok koji nas održava u životu samo da bismo se uvek osećali
kao krivci.
Ponekad pomislim da ću jedno
jutro sesti i sačiniti spisak svih svojih ogrešenja a zatim ih glasno čitati do
duboko u noć, tražeći za njih oproštaj... a posle spisak spaliti.“
Ona izlazi bešumno
otvarajući i zatvarajući vrata.
6.
Ali kome ja to govorim,
pomisli i uhvati se za glavu. Popravio je uvrnuti porub zavese na prozoru,
upalio mlečnu sijalicu u abažuru pored komode sa knjigama i nastavio da secka
nokte. Jedan po jedan. Rožnate bezbojne ljušture lete na sve strane kao mrvice
nečega što je doskora bilo delić njega živog da bi sve jedna završile na iskrzanom tepihu.
Нема коментара:
Постави коментар