MILAN TODOROV: MALO

 

 

Ima stvari i događaja u koje ulazimo sa jasnom namerom da nešto učinimo a ima, razume se, i onih drugih. U njima smo a kao da nismo.

To što mu se u poslednje vreme, a traje to oko godinu dana od kako ga je žena ostavila, dešava - najviše liči na ono što zovu igrom mačke i miša. Sve češće sebe hvata u razmišljanju da li se zaljubio u osobu koja ne postoji. U stvarnosti ta žena možda i postoji. Međutim,u njegovim snovima je Lazina Lenka. On je istoričar književnosti. 

Zna da u svemu postoje uzori, kao i da su pesnici nepouzdani savetodavci. Pre svega zbog toga što prosto navijaju za to da izgube osobu do koje im je stalo da bi posle patili i u patnji iznova preživljavali sve lepe trenutke pre gubitka voljene osobe.

Na auto putu od Novog Sada ka Beogradu. u koji mu se nije išlo, odluči da, upravo kod Kovilja, skrene desno čim je ugledao tablu sa oznakom škola za jahanje. Voleo je konje, premda ih se plašio.

Seo je pod primitivni trem sklepan od sirovih dasaka kakvim je bilo oivičeno i vežbalište za konje. Nije mu se ništa pilo. Zamolio je mladu stidljivu poslužavku, jer sigurno nije bila kelnerica, da mu, ako ima donese veliku čašu gazirane vode sa krupnim kriškama limuna. Slegnula je malim devojačkim ramenima.

Da bi je ohrabrio doviknuo joj je da ne žuri, da on ima i previše vremena i da želi samo da napuni oči hlorofilom.

Jahačica na mrkovu, uspravnog držanja, u crnom pripijenom sakou i jahaćim pantalonama iste boje, ravne plave kose i, činilo mu se, veoma mišićavih butina  obuzdavala je  konja ispod sebe primorajući ga na lagan, miran kas.

Blagost nasuprot besmislenoj oštrici sveta koja te stalno tera na izjašnjavanje, na belo i crno, na zaklinjanje bronzanim spomenicima, na metak lutalicu za koga svi tvrde da kad tad pogodi cilj dok on, naprotiv, sa svojim akademskim autoritetom, da li i životnim ne zna; tvrdi da je metak lutalica zauvek osuđen na lutanje, kao duša bezdušnika i da u tom lutanju samo stiče nova saznanja, postavlja stvari na njihova prirodna mesta, usijava bol kao oštricu noža kojom su drevni narodi prljili opasne mladeže na koži.

Jahačica mu se u međuvremenu približila.

Zar joj je dosadno, pomisli? Zar je spremna da pokaže i nešto drugo osim lepe devojke u daljini, Lazine snevane devojke mlađe od njega čitavih trideset godina.

Devojče nejasnih oblika donese mu najzad traženu limunadu.

Izvinite što ste čekali.

Ništa, reče, i dade joj uz račun solidnu napojnicu. Ne žurim.

Tamo gde je išao zaista nije žurio. Majka mu je bila na  klinici gde se lečila od bolesti F000. Od mirisa te tajnovite bolesti (mrzeo je šifre), tih ljupkih sestara, tih plavičastih zidova, tih tobože umirujućih tonova koji su se slivali u kakofoniju ludila, više mu se sviđala ova skromna livada. Ali, nije mogao nikoga da krivi; ni za svoj propali divni brak, ni za majčinu bolest, ni za šta. Odgovoran si za svoj život sad i u budućnosti. To je jedina istina.

A Lenka?

To su samo fantazmagorije ludog Laze iz Kovilja, upravo ovog Kovilja. Interesantno, pomisli deda mi se zvao Lazar i trebalo je da dobijem njegovo ime, ali  je majka, nekad tako dominantna žena, tražila da se zovem tako kako se zovem.

Jahačica je smelo nagonila konja sve bliže senici u kojoj je sanjario. Prašina koju je konj pravio, začudo, nije mu smetala. Trag mirisa istinitog života, pomisli, otkad to nisam osetio?

Sve je seme i klica. Sve pada na zemlju. I, kad tad, sve nešto podari, odnosno porodi.

Sada je već jasno sagledavao jahačicu. Bila je dugog tela, ali izuzetno jakih mišića na butinama koje je propinjala uporno uzdržavajući zapenušanog konja u prolazu kraj njega, jedinog posmatrača tog njenog treninga.

Kad se udalji, ustaću i iskrašću se iz Lenkine slike.

Da li možeš da me voliš, Lenka? – pitao je Laza u svojim tajnim pismima ćerku Lazara Dudvarskog.

Mogu, ali malo – odgovorila je posle dugog nećkanja.

Lepa  nepoznata jahačica se sve više udaljavala. Konj je najzad bio u punom galopu, izgledalo mu je.

Ustao je ne pomerajući stolicu, ne javljajući se nikom u odlasku.

Seo je u kola, motor dizelaša još beše zagrejan. Dodao je gas i automobil naglo trže napred. Lazin, koviljski nasip ostade iza njega.

Kad bih mogao da se vratim nazad, pomisli u jednom trenutku i odmah potom odmahnu glavom.

Majka mu je, setio se baš sada toga, uvek kada je išao na put govorila: Čuvaj se.

Nekad se, pomisli, stvari nisu zvale ovako kako se sada zovu.