MILAN TODOROV: KRATKA NEMAČKA PRIČA (Deutsch kurzgeschichte *)

(Posvećeno mom ocu Ćiri Todorovu, nevinom logorašu u Drugom svetskom ratu)

Kad je čovek star? To pitanje ga je mučilo. Nije mogao da spava.

Možda je od samoće, mislio je. Ali postoji more ljudi koji su sami i ne

misle na starost kao on. Probudio se rano, tek je svitalo, bledo jutro,

ni ovamo ni onamo. Pogled kroz prozor nije nudio ništa bogougodno.

Jedno drvo, neki neobičan, čuo je od komšije pčelara, sibirski bagrem

koji ovde, kod nas u Banatu, cveta tri puta godišnje a ne mora da se

oprašuje. Ustao je a kao da nije. I dalje je sedeo na krevetu, utrnuo na

njegovoj iskrzaloj ivici. Bio je to stari roditeljski bračni krevet. Možda

sam tu začet, pomisli. Svakako tu. Nije mogao da pomisli da je začet

usput, da majci i ocu taj čin nije ništa značio. A šta ako je tako bilo?

Nije imao odgovor ni na ovo pitanje. Opipavao je kožu. Kao doboš.

Osetio je pod prstima svaku kost. Otkako se vratio, nikako nije mogao

da se ugoji. Kao da je omršavio od pre nekog vremena. Stalno ta pomisao da je već star, iako ima tek pedeset i šest godina. Majka mu je

živela devedeset i pet godina. Nije mogao u prvom trenutku da se seti

koliko. Devedeset tri... ne... devedeset jednu, ipak.

Kako je to čudno? To što nije u prvi mah mogao da pogodi koliko

je majka živela. A bilo mu je važno. Jer je mislio da će i on tako i toliko.

Sad predoseća da neće. Nekako je siguran. Ne može to sebi da objasni,

a druge ne zanima. Seljaci ionako misle da nije sav svoj. Ko se još vratio

iz logora, kažu, živ a zdrav? On je živ, a nije zdrav. U glavi, misle oni.

Onda je ustao i prišao ogledalu na zidu. Bilo je to staro napuklo

ogledalo. Liniju pukotine majka je vezala dvostrukim koncem osiguravajući ogledalo s jedne i druge strane belim koštanim dugmićima. Nije

uspevao da vidi svoj odraz, u prvom trenutku. Pogledao je pažljivije.

* Kratka nemačka priča.

Ne, nije bilo nikakve sumnje. Crte lica nisu više onako oštre kao kad je

bio mlad. Imao je pravilne crte lica. Logorski lekar je sve precizno naveo. Muškarac, zdrav, visok 178 centimetara, kosa crna, zuba 32, oči

orah tamne, posebnih znakova lične mane ili posledica težih porodičnih

bolesti – Keine.*

Gledajući se u ogledalu, polako je shvatao kako čovek stari. Kad

ga gledaš, kao što on sad sebe nemilice, bez osećanja, gleda i ne uspevaš da sagledaš u celosti čovekovo lice, nego se sve što čini lice

nekako razliva i rastače. I sad je video kako se njegovo lice rastače,

još ne potpuno, ali odlazi od njega i znao je da će ubuduće, svaki dan

u kojem se pogleda u ogledalu, neki deo lica ili tela da ga napusti. I

onda, na kraju tog procesa rastakanja, dolazi smrt. Samo dođe kraj.

Svima. Ali nije mislio da će to biti baš toliko brzo.

Samo, ja neću umreti od svoje smrti, ma koliko to sada zvuči

apsurdno, pomisli. Ubiće me taj čovek, taj Nemac, koji sutra stiže sa

tom ženom, sa tom njegovom ženom koja je jednom i ne samo jednom

bila i njegova.

Da se to meni desilo, da nisam zarobljen, nego da sam na nekom

frontu, da vučem noge iz nekog blata, krvavog čmara, slinav i upišan

od straha a da slutim da mi neko kod kuće po celu noć greje voljenu

ženu, da li bih ga ubio?

Ne odmah po povratku, razume se. Velike su to stvari. Vratiti se

živ iz takvog rata. Iz neke Rusije, iz neke strahote božije i ljudske.

Normalno je da je čoveku potrebno vremena da složi umrljane kockice

svog posranog života, da svaku stvar prvo nazove njenim pravim imenom, a zatim je stavi na svoje mesto. Tamo gde zaslužuje. I tako dođe

jednog dana red da se žena, voljena žena, i majka, stavi na mesto logoraševe kurve, na mesto koje je izborila.

Da li je to sama izborila ili se u sve upleo taj nesrećni rat, te godine bez svog čoveka, ta potreba koju i žene i muškarci imaju, naočito

dok su mladi, kao što su on i ta žena, Hildegard se zvala, tada imali?

A šta čovek koji se vratio iz rata, Martin mu beše ime, šta taj siroti

Martin da radi odjednom tako srećan što je živ i što mu je porodica

odnosno što su mu žena i ćerka žive. Šta Martin da radi sa tom svojom

srećom kad jednog dana sazna ono što ne može ostati sakriveno; da mu

je žena sa tim vojnikom (sa njim), tuđim vojnikom, iz tuđe, poražene

zemlje, odlazila u krevet po sopstvenoj volji? I sopstvenoj želji. Ne

jednom, ne slučajno, nego pune dve godine.

U početku se uzdržavala, zar ne? Dve godine, te dve prve ratne

godine to joj nije padalo na pamet. A posle joj je padalo na pamet da

bi on, njen Martin mogao da pogine, odnosno da je možda već poginuo, kao toliki drugi čestiti nemački muževi. I da bi i ona mogla da

pogine, naročito u tim poslednjim godinama rata, za koje niko nije

znao da su poslednje iako su Amerikanci sve više i sve upornije bacali

bombe na nemačke kuće, nemačke mladiće, nemačke starce, nemačke

žene i njihove maloletne kćeri.

I kad bi ga neko od dokonih seljaкa, ponekad, gotovo uzgred, jer

je to najčešće u šali bivalo, gruboj, masnoj, muškoj šali zapitao:

„Kakve su bile Švabice u zarobljeništvu?“ on nije odgovarao. A

oni, ti sitni prljavi gadovi nisu znali da prestanu, pa su ga kao pitali

kakve oči imaju Švabice. Naročito je jedan, vrata ubijenog u ramena,

a krezub, uživao da ga izaziva. Imitirao je ženu, izvijao kukovima,

stavljao šake ispod košulje dočaravajući švapske dude, kako je zamišljao u ubogaljenim snovima.

Ti skotovi su, zaključio je, takođe saznali. Kao što je i Martin

ubrzo saznao. Ali nije mogao da shvati kako je do toga došlo.

Jedno je samo sigurno: ništa na ovom svetu nije onako kako ga

neko zamišlja. Pa, razume se, ni taj rat. Nijedan rat. Kao što ni žene

nisu onakve kakvim ih ljudi zamišljaju, pa i vajaju, kad odlaze u

njega.

Šta da im priča, pička im materina seljačka!?

Da su i u ratu žene samo žene?

Znao je dobro da bi mu rekli da takvo objašnjenje okači keru o

rep.

Da i u ropstvu ima neke slobode, ne velike, ne prave, ali onolike

koliko čovek sebi stvori makar ispod perine. Kao što i u slobodi uvek

ima nekog ropstva samo ako čovek na njega pristane. A pristane. Uvek.y

Zbog toga su već mogli i glavu da mu skinu. Ruska vremena!

Zato je na svako njihovo pitanje ćutao, slegao ramenima, ponekad trzao glavom u stranu kad bi ga baš pritisli uza zid. Osećao je da

je sećanje opasan saveznik i trudio se da te četiri godine u stalagu

zaboravi što pre.

I zaboravio bi možda i tu ženu, Hildu, kojoj je po radnoj obavezi

pomagao u gazdinstvu i njenog nesrećnog muža, Martina, koga su

čekali da se vrati sa fronta, da se život nije opet poigrao sa svima njima. Ispostavilo se da Martin, sve te godine, nije bio na drugoj strani,

nego je, doduše, kada se kraj rata već nazirao, prešao u nekakav pokret

otpora. U Slovačkoj ili Bugarskoj, nije nikad saznao tačno. U svakom

slučaju, bilo je to u nekoj slovenskoj zemlji. Možda baš u Češkoj, tako

da je Martin koji je rođen u Banatu i čiji su roditelji pred rat došli u taj

nesrećni Ščećin na nemačko-poljskoj granici odlično poslužio kao živi

jezik oslobodiocima. I onda je, samo nekoliko godina iza rata, odlučio

da sa ženom poseti svoj zavičaj i da usput, kako je napisao četvrtastim

rukopisom u belom pismu, posete i „seine liebe Gefangene“.*

Malo je pospremio kuću. Hteo je da prefarba kapiju, ali nije bilo

farbe. Četka se na tavanu skočanjila. Predratna konjska dlaka još.

Zatvorio je rupu u ogradi koju su oglodali komšijski psi. Išao je kod

seoskog brice. Taj se izveštio za brijanje mrtvaca.

U povratku zastao je pred komšijskom kućom. Onaj sibirski ariš

(voleo je da to drvo zove ariš) zaista je opet cvetao! A jedva da je

okopneo sneg. Ariš, sveto logoraško drvo. Znao je to. Čuo je za te

sibirske kažnjeničke priče. Drvo života koje opstaje u nemogućim

uslovima. Dovoljno je da otkinete jednu njegovu mrtvu suvu granu i

da je ostavite u čaši vode nedelju-dve dana. Oživeće i pustiti mali

koren spreman za novi život!

Odlomio je grančicu i omirisao. Nije imala nikakav miris, čak ni

cvetovi na njoj nisu mirisali bogzna kako. Mislio je da je to dobar

znak. Ta sposobnost da se ne kinđuri, da se ni iz čega rodi nešto. Poneo

je grančicu i kad je stigao zadenuo je za ogledalo na zidu. Neka stoji.

 „Svog dragog zarobljenika.“

Videće već šta s njom. Neka se i sasvim osuši. Šta mari?

Kad su stigli, ponudio ih je rakijom od ječma. Našla se u kući.

Nikada nije pio. Sad je morao da popije jednu sa njima, ali ni sad nije

mogao više od pola čašice. Martinu se svideo šnaps. Popio je dve-tri.

Žena nije pila. Krupne oči posmatrale su dva muškarca, njihove ruke

na krhkom staklu. Žile na rukama u kojima je pulsirala krv. I gledala

je sve okolo, ćuteći.

Ne moramo ništa da govorimo, pomisli, ionako svi sve znamo. Samo je pred veče, pod noć takoreći, pitao tog njenog čoveka, Martina:

„Što si došao?“

„Da te vidim“, odgovorio je ovaj.

„Hteli ste da me vidite?“ pitao je.

„Ne!“ rekao je Martin. „Ja sam hteo da te vidim. Ona nije htela

da te vidi!“ Pokazao je glavom na Hildu. Jaka plava žena, kratko podšišana, mokre usne, nekako sva teška. Prvi put je takvu vidi.

Znao je da su gladni. Nasekao je šunke, izneo barenog krompira.

Pokazao im je gostinsku sobu u kojoj će noćiti. On će u svojoj,

pokrajnjoj, kao i uvek.

Nije mogao da zaspi. Osećao je u ustima onu rakiju i stalno je

pokušavao da je ispljune. Žao mu bilo što ga nije uhvatila, da brže

dane noć. Noć je bila duga. Ista kao i svaka.

Poslednje noći, pred njihov polazak, čuo je vrata. I da neko zadiže pokrivač, uvlači mu se u krevet. Nije trebalo da pogađa. Prepoznao je miris koji proizvodi strah, ne onaj i onakav miris kože te žene

koji je poznavao. Drhtala je.

Znao je da je on, Martin, naterao na to. Znao je da ona mora da

ga sluša, od sada i zauvek. I znao je da Martin sluša i da mora da čuje

sve to s one strane zida. Ali i da nije slušao, isto bi bilo. Neporecivo

isto.

„Vrati se svom čoveku“, procedio je kroz stegnute zube, tiho ali

neumoljivo. Nije trebalo da je odguruje. Nije trebalo dvaput da joj

govori.

98

Odmah je ustala, poslušno, maltene zahvalno. Hteo je i on odmah

da ustane. Ali nije. Prevrtao se u krevetu, kao bolesnik. Gledao u plafon, u jednu tačku.

Ujutro su se pozdravili.

„Danke“, rekao je Martin. „Ovo ti nikad ne možemo zaboraviti.

Noch nie vergessen“,* ponavljao je. Delovalo je ubedljivo. Naročito

kad je to ponovio.

„Ako ti nešto zatreba, piši. Znaš našu adresu.“

Kad su otišli, uzeo je čašu vode, skinuo ariš sa ogledala i stavio

ga u čašu.

Šta ako je zaista samo običan banatski bagrem? Ako ne pusti

koren? Ako je to samo san logoraša, pomisli. San o starom, dobrom

ustrojstvu sveta.

Pa... ništa onda.

* Nikada zaboraviti.

 

(Iz Telefonskog imenika mrtvih pretplatnika)