MILAN TODOROV: SUPROTNE NEŽNOSTI

 

 

 

Sa Snežanom, svojom nevenčanom suprugom, raskidao sam vezu već godinu dana.

Doduše, izašla je iz bračnog kreveta a zatim i bračne sobe i smestila se bliže izlazu iz stana, u sofi, u dnevnoj sobi.

Imao sam muku da joj svako jutro nosim dušek i posteljinu u garderobu na spratu. Da ne pričam da je kofer sa svojim stvarima svaku noć držala uz uzglavlje.

Nisam verovao da će me napustiti. A, ako tako i učini, pomislih, neka joj bude.

Naravno da nisam to iskreno mislio. Bolela me je čak i pomisao na to. Sve vreme sam imao utisak da smo pred ambisom i da je pitanje trena kada će se dogoditi skok.

Možda sam se zbog te duge i nekako grcave svakodnevne i svakonoćne neizvesnosti bacao na posao kao mahnit.

Hoću da kažem kako sam u to ranjivo i lično i kolektivno, poratno doba , kada sam upoznao Rokfelera, imao snažnu potrebu da se u nečemu dokažem.

Bavio sam se prodajom opreme za hotele, restorane i kafiće. Prodavao sam sve., Nisam zastupao nijednu od Ho Re Ca, velikih firmi koje su se time bavile. Radio sam na malo, ali sigurno. Uvozio sam robu za svoj DOO koje se sastojalo od dva zaposlena. Mene, kao vlasnika firme i Mirele, poslovne sekretarice.

Rokfelera sam upoznao slučajno. U stvari, on je došao u moju firmu, novim skupim autom, pazario za keš sve što je bilo izloženo u radnji i otišao sa:
Sjajni ste. Videćemo se još!

I videli smo se . Ne jednom, nego nekoliko puta.

Sledeći put, kad je naleteo, kako je voleo da kaže u moju firmu, pazario je po svom običaju ne pitajući za cenu. Ispostavilo se da nema dovoljno novca u kešu, kojim je, kako je tvrdio, voleo da plaća (što je sigurno, sigurno je) i ostao mi je dužan oko 500 evra.

Čim dođete u Beograd, evo vam adresa, dođite u moju kancelariju i ja ili moja sekretarica ćemo vam odmah dati taj novac.

Otišao sam posle nekoliko dana. Zatekoh ga veselog i ljubaznog.

Izvadio je novčanik iz zadnjeg džepa pantalona, otvorio ga i zatvorio.

Samo trenutak, rekao je izvinjavajući se. Otišao je u predvorje i vratio se sa pet stotina evra u ruci.

Ubiće me ovaj hotel, rekao je. Briga je to velika, ali donosi… Kancelarija mu se, naime, nalazila u velelepnom hotelu sa četiri zvezdice na ulazu.

To je to. Hvala. Izvinite. Videćemo se. U stvari, ako biste mogli da mi kurirskom službom pošaljete još jednu turu svih onih stvari, nemam vremena, znate, platiću kad naiđete, kao i uvek. U stvari, dođite u našu kuću. Da mi budete dragi gost. I moja supruga, kojoj sam pričao o vama, će se radovati da vas upozna. Doduše, ona sad nije tu. Znate, zime ne provodi ovde. Ne prijaju joj.

Nisam pitao zašto niti gde mu je supruga.

U Dubaiju je, ali uskoro stiže, za dve nedelje najduže.

Razume se, rekao sam- radovaće me.

Mi, dodao je, mi smo seljaci… nasmejao se. Hoću da kažem volimo iskrene i dobre ljude… Zastao je.

Koju slavu slavite?

Svetog Georgija, rekoh.

On ustade iz fotelje i pođe ka naspramnom zidu. Tek tada videh da se na njemu  nalazi ikona svetog Đorđa.

On je skide sa zida.

Da li vam se dopada?

Bila je sva u biserima.

Divna je, priznadoh.

Uzmite je. Sada je vaša.

Ne, ne nikako. Ne mogu.

Jedva sam se odbranio.

On vrati ikonu na zid.

Imam kod kuće, tu u obližnjem selu na obali Dunava, nekoliko još lepših. Nadam se da ćete doći. Najzad, zar nije stvar u odricanju?

Nisam najbolje razumeo.

Kao što je kazao onaj svetac, reče, naše je samo onoliko koliko damo drugome.

Pogledao sam ga pomalo iznenađeno.

Ne, reče, svi mi  mislimo da smo bolji od drugih, a… (zastade) …izvinite…ista smo govna.

Obećao sam naivno: doći ću. Mada nisam došao.

Sutradan smo Mirela i ja zapakovali ogromnu pošiljku. Bilo je tu svega. Od vina do srebrnog escajga za dvadeset četiri osobe.

Pri odlasku me je zagrlio. I to vrlo čvrsto. Previše jako. Na podsvesnom nivou mi je to prijalo. Zaboravio sam jasno ispoljavanje intime. Istinska naklonost je tajna dva bića pred svemirskim tajnama. Istovremeno znao sam da ne postoje dobra osećanja zauvek.

Posle mesec dana pozvao sam ga telefonom. Automatska sekretarica mi je stalno saopštavala da je na sastanku i da će mi se javiti uskoro.

Nije se javio ni sledećeg dana.

Seo sam u auto i otišao do njegovog hotela da uzmem pare.

Sve je bilo isto kao pre. Jedino nije bilo sekretarice ni njega. Otišao sam na glavni ulaz.

Da li je vlasnik tu?

Ja sam vlasnik, rekao je omanji zdepast i namršten čovek.

Ali, zar nije?!...

Nije! Vi ste već pedeseti koji me to pita. Za koliko vas je nasamario?

Dve i po hiljade, procedih.

Vidite onu crkvu, upita i pokaza mi na obližnju crkvu svetog Marka. Otidnite tamo i zapalite sveću. Vi ste još dobro prošli.

Otišao sam u crkvu, poguren i ne usuđujući se da se oslonim na stočić na kome je bila izložena)stao pred ikonu svetog Đorđa, koja nije bila onoliko bogato ukrašena kao Rokfelerova, te, iz trećeg pokušaja zapalio sveću. Nisam mogao da se setim nijedne molitve, a želeo sam. Stajao sam tako, ne znam koliko, stalno smanjujući distancu dok nisam ugledao svoj lik na staklu koje je prekrivalo ikonu, Ljubav je, pomislih tada, to staklo što nas deli od svetinje ne dajući nam da budemo bliski, bez kraja, bez obzira na loša vremena, bez obzira na naše naravi, slabosti, pretvornosti i verovanja u važnost sudbine.

Kad sam se vratio kući, Snežana je stajala u dovratku, stisnutih praznih šaka.

Hajde, uđi… da popijemo kafu. Ima nade za nas, rekao sam joj i začudio se jer sam skoro zaboravio da pričam sa njom.