MILAN TODOROV: VREME OSTAVLJANJA

 

 

 

Vozio sam ka gradu putem između dva groblja, starog i novog. Uvek bih uz treću banderu kraj porušene ograde koja je delila večna počivališta dragih osoba ostavljao kesicu hrane zaostale iza naših mrcvarećih ručkova ili večera. Bilo je tu svega: bajatog pileta od dan ili dva, kostiju iz prebranca ili skorelih krmenadli koje niko više nije imao volju da jede. Uvek sam to činio sa osećanjem  greha. Tešila me je jedino činjenica da sledećeg dana na mestu gde sam ostavio otpatke nije bilo ama nijedne koščice. Neka gladna duša je izašla iz groblja, možda iz nečijeg propalog groba u kome je našla spas i hranila se svake noći bez traga.

Samo živi, govorio sam uvek posle toga, govorio u sebi i sebi, važno je živeti!

Jedan moj prijatelj je dolazeći na čašu vina uveče kod mene istim tim putem neočekivano naleteo na prizor lisice sa četvoro mladih, već dugih repova, kako se iskradaju iz groblja. Nije verovao svojim očima. Brzo je uključio kameru na telefonu i sve snimio.

Pa to je sjajno, rekao sam mu.

Bili su prilično sigurni, rekao je.

Noć je već pala.

Postoji taj svet koji nas se plaši, taj, ako smem tako da kažem onostrani, možda čak bolji svet od nas, koji izlazi noću kad se mi povlačimo umorni od svojih pretvaranja. Oni su carevi.

I to veče sam zamolio svoju ženu koja je sedela na mstu suvozača da kad zastanem pored trećeg stuba ( ne znam zašto taj broj tri) istrese kesicu sa mesištem i da se skoro bez zaustavljanja tiho udaljimo. Osećao sam da u tom udeljivanju ima nečeg od stida zbog nekadašnjeg, ne znam kad ali sam siguran da je toga bilo u životu, zakidanja, tačnije neobaziranja na tuđu nesreću.

Međutim, približavajući se mesto za ostavljanje hrane primetih, u ne tako velikoj daljini, automobil sa ugašenim svetlima čiji vozač izbacuje nešto iz kabine vozila, ispostaviće se mercedsesa kome je nedostajala kultna oznaka na prednjoj maski i zatim hitro, naglo upalivši duga svetla kreće prema meni dok je za njim, odnosno pored njegovog crnog dugog automobila unezvereno trčao sivi osrednje veličine pas, jer on beše izbačen iz vozila i ostavljen tu, uz groblja, da milošću posetilaca, ljudi koji pate za nekim, prezimi a posle možda nađe drugu sreću u boljem čoveku i boljoj porodici.

Rekao sam ženi da nećemo večeras ostaviti hranu (ta pas je, iz lažne samilosti, svakako bio nahranjen pre nego što su ga ostavili), da smatram da je to, na neki način saučesništvo u zločinu jer ti bezdušnici upravo računaju na to da ćemo mi sačuvati u životu živuljku koje su se odrekli radi konfora ili dosade ili ko zna čega.

U svemu tome najjači utisak je bilo vreme ostavljanja nekog ko ti je bio drag. Početak večeri. Februarsko zgusnuto pomračenje. Tako se, dakle, završava? Bilo je u vozačevom  ružnom gestu možda najružnije što je to učinio pred noć.

kad smo kod toga, setih se Valentine iz Zadra. Borova šuma, da li se zvala Borik, mesto ferijalnog jeftinog letovanja. Upoznao sam je kao malu, plavu znatiželjnu domorotkinju. Malo smo se voleli. Malo, onako, skoro detinje, jer iskušenja tek behu pred nama. Govorio sam joj da je ovo leto, ovo more, ovo nebo, ovo Sunce…da je to sve njeno i samo njeno. Smejala se.

A tvoje?

Moj je povratak kada više ničega od toga neće biti.

A mene, pitala je. Da li će mene biti?

Kad negde odeš i tamo nađeš sreću, lupetao sam kao mlad nadobudan i nikad ostvaren pesnik, tada je najbolje da odatle nigde ne ideš.

Nisam siguran da je razumela. Uostalom ni ja to baš nisam sasvim razumeo.

I onda smo našli naš tajni kutak, šator, mali, sivo maslinasti iz koga je dobrovoljno, da mi učini izašao moj ferijalni cimer sa studija prava koje smo oboje studirali i uski ležaj počesmo da delimo Valentina i ja. Ali, samo danju. Zbog strogih roditelja morala je s prvim mrakom da bude u kući i tako sam bivao ostavljan svako veče. Cimer nije dolazio. Spavao sam u šatoru i osećao kako se usamljenost kao kameni stub sabija u moje kosti odakle, gle čuda, kao da nikada nije izašla.

Zbog toga sam, zbog noći, svih dolazećih noći, odjednom zamrzeo onog vozača mercedesa bez znaka na prednjoj strani grobarski crne haube za koji je uzaludno trčao pas.
Valentina je iste te jeseni došla u Novi Sad. Javila mi se telefonom, neočekivano i rekla da je kod tetke i da bi volela da se vidimo.

Ne mogu, rekao sam joj. Izvini.
Zašto?

Spustio sam crnu bakelitnu slušalicu.

Bio je kasni mutni jesenji dan, veče je padalo rano i noć samo što nije.