MILAN TODOROV: U ČEKAONICI

 

 

 

U neko doba počinjemo da mislimo kako su se naši životi potpuno razišli sa životima drugih ljudi.

Možda je to kao kad se posečete po ruci a ne znate trenutak kad se to dogodilo, niste ništa osećali, ni bol ni slabost, samo ste u jednom momentu primetili manji ili veći rez iz koga se slilo malo krvi da bi i to prestalo mimo vašeg znanja.

Bože, kako mi nedostaju mali detalji toplog života.

Mala debele devojka na televiziji govori kako će sutra da se desi smena sunca i oblaka.

Znam da nije nizašta kriva, Pokupila je te informacije sa sajta Hidrometeorološkog zavoda (uzgred zbog loših vremena trebalo bi češće menjati direktore zavoda) i sada ih prodaje kao svoju mladalačku stručnost.

Zbog toga u vreme televizijskog dnevnika izađem  na terasu i pokušavam da ne dišem, što duže mogu. Nisam baš vešt u tome, Znam da je disanje proces koji se odvija mimo naše volje, ali toliko toga se odvija mimo naše volje da vredi pokušati.

Ne dišem dok se potpuno ne zacenim. Ponekad počinjem da kašljem. Ponekad me zaboli dijafragma. Moram da prekinem taj trening, ali ne zauvek, ne zadugo.

Možda ću jednom uspeti. Sigurno ću jednom uspeti da ne dišem a budem živ. Naravno da ja tome neću svedočiti.

Bio je novembar, kraj meseca, početak zime. Dogovorio sam se sa poznatim novosadskim kardiologom da dovedem majku na pregled kod njega. Ne znam ni sad tačno od čega je bolovala. Govorila je da je sve boli. Imala visok pritisak celog života. Ponekad otoke na zglobovima. Moj prijatelj kardiolog je sumnjao na srce.

Kad sam joj saopštio da ćemo sutradan ujutro na pregled u kamenički institut iskreno se obradovala. Plašila se lekara, ali je uvek osećala iskreno smirenje i olakšanje posle povratka iz ambulante.

Rekao sam joj da je pregled zakazan za devet časova i da ću doći kolima po nju pola sata ranije. Međutim, ona je bila od onih starog kova. Kad sam skrenuo u ulicu u kojoj je samovala, primetio sam njenu malo pogurenu, mirnu figuru na uglu.

Koliko me čekaš?

Malo. Pola sata.

Zaboga.

Put je bio prazan. Utorak. Sve lažne nade i obaveze ispucane su u prvom danu nedelje. Stigli smo do Instituta pola sata pre zakazanog pregleda, popeli se na prvi sprat, seli u uski beli hodnik na one neutralne klupe boje drveta. Kroz prozor video sam borovu šumu i pomislio, sasvim glupo, kako bih rado sada pobegao u nju.

Minuti su sporo prolazili. Oko devet počelo je da bude življe, Sestrice su užurbano vrtele guzicama u belim pantalonama. U jednom trenutku kroz hodnik brzim korakom prođe mladić, duge crne kose, u dugačkom braon mantilu, sa lenonskim cvikerima na očima.
Majka značajno podiže pogled i kada je mladić, klimnuvši mi glavom, jer beše muzičar iz radija koga sam, naravno, poznavao - zamakao iza ugla i ušao u doktorov kabinet upita me:

Otkud Miloš ovde?

Zaprepastio sam se.

Otkud ti znaš Miloša?

Kako ga ne bih znala – reče majka sasvim mirno – kad je sa mojim dedom (tako je uvek po siriški govorila) švercovao duvan iz Srpskog Krstura u Segedin preko granice.

Kad?

Pa, pre oko sto godina.

Ispostavilo se da je Miloš isti deda Miloš švercer i majci je bilo čudno ne vreme nego njegova pojava na neočekivanom mestu.

Nisam znao šta da mislim. Nisam želeo nikome da pričao o ovome. Odjednom sam shvatio da su ti mali topli trenuci ljudskog sećanja jedina moguća  protivteža nestajanju, ma koliko bili pogrešni.

Izašao sam na terasu.

Ne dišem. Zatim  dišem.

Srce je u redu, kaže doktor malo posle, samo godine nisu. Hvala ti, rekao sam neverovatno mirno za moj uzburkani temperament. Osećao sam se sve vreme kao neko drugi.