Najveća
čovekova želja je da prevaziđe zaborav. U njoj su sadržane sve egzistencijalne
potrebe poput one za večnim životom ili očuvanjem mladosti. Jednom se
živi,kažu, ali kad bih mogao da biram izabrao bih kovanicu prema kojoj je život
jedan ali razliven u bezbroj rukavaca kao reka.
Na
krajnjem ispustu pokretnog stepeništa obazriva, pomalo uplašena lepa žena
četrdesetih maltene svako veče, pogledavajući me dok me traka vuče nadole i
videći u meni možda lojalnost nekoj njihovoj marketinškoj priči, prilazi mi
lakim okretom bokova i pruža parenu slikovnicu sa nekakvim ponudama. Neprijatno
mi je da je odbijem i uzimam je da bih je na sledećem, malo udaljenijem delu
šoping mola pažljivo smotao u kockicu veličine paklice cigara i uredno odložio
u boks namenjen papirnom otpadu. Pretpostavljam da ta žena koja sa nelagodom
nudi posetiocima reklamne prospekte to mora da radi da bi zadržala posao. Ima
dopadljivu dugu crvenu haljinu jednostavnog kroja, bledo lice i oči
nerazaznjive boje.
Jedne
večeri, ipak, ne odolevši, a kad mi je po ko zna koji put ponudila da uzmem
isti prospekt, rekoh joj:
-Ali, gospođice, već pet puta ste mi dali tu knjižicu.
Trgla
se. Lice joj se zateglo, naročito izdajnička koža oko očiju i ja odjednom
primetih da je starija nego što je pre ovoga izgledala, da su joj oči uske i
crne, da se šminka razvukla i ja u buci novog velikog marketa jedva razaznajem
njene reči:
-Izvinite, ja ne pamtim lica u ovolikoj masi ljudi.
Odjednom
se osetih kao zrno peska na plaži.
-Niste
vi krivi, rekoh možda nepotrebno. Razumem vas. Hvala u svakom slučaju.
Prošlo
je nekoliko dana, možda i nedelja. Odjednom nisam više želeo da idem u taj
trgovinski centar.
Nisam
mogao sebi da objasnim razlog za to.
Okrenuh
se prirodi i njenom vrhunskom lukavstvu: tobožnjem propadanju svega dotadanjeg
lepog da bi se rodilo nešto još raskošnije. Ariš ispred kuće, sibirska
logoraška nevesta, odbacivala je preko noći nežne koraste latice šišarki u
obliku ruža. Jednog ranog proleća uspeo sam da ulovim jednu, neraspadnutu. Ove
zime pak sve behu izlomljene, kao da im je bio tesan i težak život u nametnutoj
lepoti drvene ruže.
Jedne
večeri, ne odoleh, odoh nanovo u onaj mol sa spratovima. Parkiram auto na
najvišem parkiralištu i uvek se začudim kad utvrdim da sam parkirao na nultoj
zemlji. Onda se spuštam pokretnim stepenicama. Ne podnosim liftove pune
periferije, kašljucanja, mirisa luka o preširokim kaputima i rasklimatanim
dečjim kolicima.
Nisam
se brijao nedelju dana. Kosa mi je, takođe, porasla. Kao ariš nanovo sam
navlačio ljuske na sebe. Glasovi onih koji se vraćaju gore suprotnim
stepeništem. Na pokretnim stepenicama je najlakše uočiti blizinu svih stvari. Sva
bića koja čine ovaj svet su tu: otac koji viče na sina da ne stavlja nogu tu
nego „vamo“, majka koja uplašeno vrluda pogledom, stari bračni par koji liči na
ptice dobro odnegovane u kućnom kavezu i koje se sada teško snalaze na slobodi,
mlade ribe koje sa tašnom o ramenu vrte kukovima idući ka fitnes centru…
Ona
devojka ili žena u crvenom lakoj haljini sa golim ramenima je bila tu, ispod,
čekala. Pogledi su nam se sreli. Na silasku sa poslednjeg stepenika koji svojim
pristajanjem kao da smiruje kakofoniju gomile priđe mi a onda se, bez vidljivog
povoda vrati za svoj mali pult. Ne, siguran sam
da me ni ovaj put nije prepoznala. Nešto drugo je u igri: neizvesnost
kojom žene najviše uznemiravaju.
Нема коментара:
Постави коментар