MILAN TODOROV: MARA

 

 

 

 

Još i danas osećam kako

mi zrnasto žito curi uz nogavicu dok u seoskoj  crkvi u B.P., sa momcima, gazim po njemu, penjući se ka plafonu propadajući pri svakom koraku.

Propadajući do grla u to seme za hlebove.

Selo je bilo kolonističko. Imao sam rođake tamo.

Nismo mislili na boga.

Iz tog žita i te smrti besmrtnog boga oca (uzgred, te godine mi je, nekako u jeku žetve, 26. 6. umro otac) morao sam da skočim u budućnost.

Stvorio sam sopstvenu teoriju koja je trebalo da me opravda. Prvo, nemačka crkva u kojoj su naši ljudi skladištili žito, nije bila time opoganjena. Naprotiv. Žito je klica života i sve to sa njim i njegovim naleganjem na crne kipove svetaca, na pali oltar od zlata koji je ranije već opljačkan, to pretvaranje duha svetog u skladište ipak, smatram sada, nije bilo upereno protiv boga za koga je rečeno da ne postoji.

Jer, hleb naš nasušni daj nam dnes... I cele te zime jeli smo ga, ne sluteći ništa, a znajući da je pred proleće koje je okišnjavilo i najavljivalo još jednu mršavu godinu, žito pomešano sa prašinom crkvenog poda po kome su tolike ljudske stope hodale i pogurene stare spodobe puzale želeći isto što i mi: da ne umremo sada nego kad dođe sat i da umremo lako sa verom da smo činili dobro čak i kada smo činili zlo.

Zaboravih da kažem da smo u tu ogromnu crkvu žita ulazili kroz prozor jer vrata behu  zazidana; svlačili se u uglovima i uskakali u ono što će nam biti hleb, goli kao od majke rođeni. Mi  dečaci od šesnaest godina i devojčice od četrnaest, petnaest; niko više.

Žito je sveto. Priprema se za krsne slave. Nas se to nije ticalo. Vrištali smo jureći jedno drugo. Devojke su kreštale kao male plavo crne svrake. Sećam se, kad bih sustigao neku i pokušao da obgrlim njeno oblo telo ono bi odjednom propalo u žitku masu pšeničnog zrnevlja koje je čekalo da bude samleveno.

Do tada nisam imao ozbiljnu devojku. Nisam znao skoro ništa o devojkama. Sad, dok ovo pišem, mislim kako je sve isto. Samo smo svi zreliji.

Ništa ne znam o devojkama koje su postale žene. Nisam žurio sa ženidbom.

Posle očeve smrti, imao sam grozničavu želju da stvaram novac kojim bih, mislio sam, mogao sve da kupim.

Stanovao sam u velikom gradu udaljenom oko dve stotine kilometara od B.P.

Retko sam odlazio u selo. Krov crkve se urušio i bila je sasvim prazna.

Jednom sam ušao u nju, sad već kao ozbiljan muškarac, samac od četrdeset i kusur godina. I majka mi je u međuvremenu umrla. Možda je to bio samo mali dodatni razlog da u paučini te nemačke crkve izvadim dve tanke žute sveće iz džepa dugog plavog mantila i upaljačem (sveća se, znam, uvek pali drvcetom šibice) upalim fitilj. Pokušao sam jednom, pa još jednom, pa još jednom… Nije išlo.

Pomislih, možda je to zbog toga što ne verujem.

Najzad se zacrvenela mala žiška. Sa prvom pripalih drugu, onu u desnoj ruci. Tek pri njihovom jačem svetlu primetih mladu ženu u prašnjavoj crkvenoj auli. Imala je na nogama staromodne bele čizme koje joj dosezahu maltene do butina. Ne znam zašto, ali smo napadno izbegavali da nam se sretnu pogledi. Bili smo dve netipične individue u netipičnom prostoru od koga nismo znali šta da očekujemo. Disali smo tiho.  Kao ribe hibernaciji ispod debelog leda. Nisam je poznavao. Još manje sam mogao da znam šta traži u praznoj crkvi. Izgledalo je kao da čeka mada s njene strane nije bilo nijednog gesta da bilo šta ili bilo koga, a ponajmanje mene čeka. Ipak, sve je izgledalo kao priprema za ono što će se dogoditi. Osećao sam kako se znojim u promajnoj građevini. Nisam mogao nijednim razlogom da objasnim sopstvenu okupiranost njenim prisustvom. Mala siva žena, u pohabanom crnom kaputu i tim, sada smešnim, belim čizmama iz sedamdesetih godina. Mimo naše volje bili smo suočeni sa prisustvom onog drugog u sopstvenoj intimi trenutka. Zategnutog vrata, malo pognutog, kako uvek činim u teskobnim situacijama, čekao sam nadolazeću realnost. Ko smo? Šta smo? Gde smo pogrešili?

Žita na podu, naravno više nije bilo. Tu i tamo ostaci maltera, poneka letva, ekseri razbacani u neredu. Crkvu su restaurirali meštani uz pomoć naslednika onih Švaba koji su se tu molili, venčavali i iz nje, posle opela, nošeni na obližnje groblje.

Odjednom, poželeh da se ja i nepoznata, hladna posetiteljka, iz sela očigledno (ne znam zašto me bele ženske čizme uvek podsećaju na seoske devojke) - zatrpamo onim, nekadašnjim žitom i tako ostanemo do jutra.

Shvatio sam da je to mnogo više od prostog susreta. Kao da je neka viša sila počela opet da vlada tim prostorom titrajućih senki porušenih svetaca a mi želeli da svojim prisustvom zaštitimo jedno drugog od nevidljivog zla.

Okrenut leđima najzad osetih da odlazi. Zastala je na dnevnom svetlu otvorenih vrata hrama. Nisam izdržao. Okrenuh malo telom i pogledah je iskosa.

Mara, rekla je tiho.

Nisam siguran.

Mislim da je rekla da je ona Mara.

Onda je izašla i lupkajući petama nestala iza nekog ugla.

Mara. Ako je bila Mara?

To ime mi ništa nije govorilo. Nije ga bilo u sećanju na bezazlene mlade orgije u žitu u crkvi.

Ovlažio sam kažiprst i njime ugasio najpre očevu pa majčinu sveću.
Žene, pomislih, za razliku od nas, sve čine na uzdržan i ugleda vredan način.

Kad sam izašao seo sam na klupicu ispred nečega što je bila velika kafana a sada je bivša vlasnica radila na crno, povremeno, kafa i rakija izjutra za lokalne pijance i pivo, mlako, iz flaše za nas koji  verujemo u moć poricanja.

 *Ilustracija Gustav Klimt.