среда, 20. новембар 2024.

MILAN TODOROV: BRAON KLUPE ISPRED APOTEKE

 

Klupe ispred apoteke BENU

Vezane su za beton

Tako da oni koji čekaju

da im neko njihov

uzme lek

oni nemoćni i nesnađeni

ne mogu da ih očupaju

i odnesu

u neki bolji svet

u kome je život dugotrajniji

i u kome su šrafovi

zavrnuti samo za nebo

i mnogo veoma belih oblaka

što bi bilo dobro

jer život nisu žile

ukorenjene u blatu.

Ali dobre su te klupe

dobre za

mlada izvaljena tela

pogotovo devojačka

u sivim uskim majicama

i malim tesnim grudnjacima

kao što je tesan

svaki čovekov pokušaj

da se seti svog

i svih tela koje je voleo

u bivšem životu

da bi posle

u kasnoj noći patio sam.

уторак, 19. новембар 2024.

MILAN TODOROV: NEBESKA SVETLOST


Imao sam nekih problema

Sa svetlom na kolima

i otišao kod automehaničara

koji se svojski trudio da popravi

srednje svetlo na levom faru

mog automobila

ali nije uspevao.
Utom se pojavio veseli debeljuškasti

čovek srednjih godina

zarastao u bradu

u zelenom odelu lovca.

Javile su se, rekao je

ushićeno mom mehaničaru.

Kada? Gde?

Noćas. Na vodi.

Pogodio sam jednog patka.

Sad su najlepši.

Nemaju klica, očistili su se

a zamisli u želucu je imao

šaku žita i kukuruza.

Doleteo je sa lepe njive. Nije bio gladan.

Zašto je onda došao na vodu?

Patke dolaze na vodu pred zimu

radi svetlosti.

Svetlost nad vodom ih privlači

Bog zna zašto.

Ideš noćas sa mnom?

Mogao bih, ako bude mesečine.

Prodajete divlje patke, pitao sam.

Ma ne. Samo ih lovimo i

ponekad napravimo lep paprikaš.

Mogu vam doneti jednog patka

Dobro. Donesi.

Na tren sam prestao da verujem u

dobrotu čovekovu

kojom je moja mladost bila ozarena.

Da li sam postao drugačiji čovek?

Čovek koji misli da je drugačiji čovek

ili postoje različite komore istog srca?

Međutim u svetu tih jakih dobroćudnih

ljudi takvih dilema nije bilo.

Sve, rekoše, jede sve.

Majstor nije uspeo da mi popravi svetlo.

Hej, rekao sam lovcu na odlasku

ipak neću patka.
Okej, rekao je.

Možda drugi put?

Ne, rekoh, misleći kako ljudi

vole zadovoljstva uprkos smrti.

Padalo je veče.

Vozio sam bez farova

i mislio na svetlo

metalnog neba nad vodom

i nad zemljom

i na zagonetku uravnoteženosti

koju nikad ne shvatih

do kraja kao da je  žena.





понедељак, 18. новембар 2024.

U SUSRET NOVOJ PESNIČKOJ KNJIZI U IZBORU VASE PAVKOVIĆA


 Milan Todorov je poznat po svojoj sposobnosti da stvara bogate i slojevite narative, a njegova poezija nosi slične osobine. Njegovi stihovi često istražuju ljudske emocije, egzistencijalne teme i svakodnevne situacije, koristeći slikovite metafore i duboku introspekciju. 

Upoznajući se s njegovom poezijom, može se primetiti kako Todorov vešto kombinuje lirsku senzibilnost s prozaičnom preciznošću, što omogućava čitaocima da se povežu i s osećanjima i s razmišljanjima. Njegova sposobnost da prenese složene emocije kroz jednostavne, ali snažne slike čini njegovu poeziju pristupačnom i dubokom.

B.Stojanović


,

MILAN TODOROV: PONOVO VOLETI

 


Kuće u kojima sam stanovao

makar godinu

te kuće u kojima sam primao

pisma i devojke

još dok su se pisma uredno primala

i devojke dolazile tiho

s vremena na vreme

kuće u kojima sam spavao

rađao se i sahranjivao…

Prolazim pored njih i ne

usuđujem se da uđem više

ni u jednu.

Jednom sam u Banatu

zalupao na vrata

kuće u kojoj sam rođen.

Izašla je neka mlada žena

sa dubokim tragovima patnje

na licu

i stojala ćutke u otvorenim vratima.

Gledao sam istu ogradu

u dvorištu

bašticu iza nje

našu staru krušku obmotanu

psećim lancem...

Zatim sam podigao pogled

žena je zatvorila vrata

nebo u koje sam gledao bilo je

prazno.

Izvinite rekao sam ženi

ja nikada nisam živeo ovde.

Slagao sam

bojeći se da bih mogao

da umrem 

ako je ponovo zavolim.



недеља, 17. новембар 2024.

MILAN TODOROV: KAKO BOG DA

 

Sedeo sam za malim plastičnim stolom. Nasuprot mene sedela je žena. Bila je to moja žena. Oboje smo bili umorni. Iza nas su teški dani. Nismo pričali o njima. Bila nam je potrebna oaza. Našli smo je u toj masi sveta koja je cirkulisala oko nas. Uglavnom su to bili mladi ljudi. Mlade mame i tate. Lepe devojke koje tek kušaju svet muškaraca.

Pili smo kafu sa mlekom. Ne volim kafu sa mlekom, ali sada mi je prijala. Opominjao sam ženu da ne žuri. Odista nigde nismo žurili. U stvari, sve je trebalo smirivati. Nikakvi stresovi. Smanjiti obaveze koliko se može. Svaki atom snage uložen u bivši život potrebno je sada balsamovati. Zakopati u podzemne piramide. Prekriti peskom. Kao da nas se više ništa ne tiče. Ništa ne znati o sebi bivšima, o sebi sadašnjima i o sebi budućim.

Tako je važan mir.

Naručio sam uz kafu i sladoled od čokolade preliven šumskim voćem. Taman sam stavio kašikicu sladoleda u usta, osećajući kroz prelazak toplog u hladno i obratno kako je to savršen prelazak iz lošeg dana u novu mogućnost lepšeg i boljeg kada se pojavila oniska debeljuškasta žena sa raskrinutom knjigom i slikom nekog deteta kome je novac, navodno, neophodan za operaciju.

Ugledao sam je krajičkoim oka a i inače sam bio sit tih prevarnih ploča kojima nas obrlate da u ime milosrđa damo koji dinar za obolele. Takvi prizori ne mogu da prođu bez kajanja.

Pogledao sam je, rekoh, kao mrlju u uglu oka. 
„Dobar dan, gospodine“, počela je da vergla. „Mi…“

„Skloni se“, rekao sam joj oštro.

Da se sklonim?“ pitala je i pogledala me prezrivo, kao krivca.

Da, komotno.“

Bog će te kazniti, čuo sam kako je rekla u sebi. U stvari, najradije bi me ona ubila. Razlog je bio više nego jasan,

Osećao sam kako mi se dan topi u kaljugu.

Pogledao sam je pažljivije. Debele noge u jeftinim farmericama. Glava obla sa upalim podlim očima.

Ko to može da jebe, pomislio sam.

Nemoj“, rekla je žena vadeći novčanik.
Ciganštura je odlazila kuneći me.

Pokvarila mi je ne samo ovaj dan, nego i dan ispred“, rekoh.

Preko puta za stolom je sedeo mladi par. On je držao bebu u naručju. Beba je gugutala. Oni su se smejali ne obraćajući pažnju na Ciganku.

Nisam mogao da jedem sladoled. Ni kafu nisam popio. Osećao sam da me je nešto,što nisam znao šta je, udarilo kao što verovatno štit udari oklopnika u grlo u sudaru sa protivnikom.

Umreću, pomislih, zbog svoje plahe naravi.

Zaista, počeh da se osećam loše.

Zaboleo me je vrat.

Počešao sam se. Ništa nije pomagalo.

Osećao sam kao da se kočim. Naročito mi se kočila desna strana vrata. U isto vreme počela je da me boli glava.

Idemo“, rekao sam ženi.

Najgori su bolovi jer se ne vide.

U holovima šoping centra sve je vrvelo od mladosti.

Hodali smo. Onako kao recitacija. Odmereno sa očekivanjem odjeka.

Nije mi bilo bolje.

Ciganka me je urekla.

Trebalo je da pomognem imaginarnom detetu.

Zašto uvek mislim da ljudi lažu?

Nemoj tako“, rekla je žena. „Nisi ti kriv.“

Ko je kriv?“

Događaji su nešto što ne zavisi od nas.“
„Da, rekoh. „Ali moja reakcija.“

Bila je možda nepotrebna, ali ništa strašno.“

Prolazili smo ispred izloga sa lutkom u crnom donjem rublju.
Trojica mladića stojala su ispred i gledali lutku u crnom stezniku.

Da se kladimo“ rekao je jedan da ima tri kopče na tom stezniku između nogu.“

Mrzim tri kopče“, rekao je drugi. "Opasne su i lepe."

To samo kvari stvar“, rekao je možda treći. „Bolji su oni s dve kopče.Brže se otvaraju.“

Usput, ponovo videh prevarantkinju sa slikom nedužne devojčice. Uzimala je stodinarku nekoj devojci, ne zapisujući ništa i ne dajući joj priznanicu.

Čuo sam je kako govori da će devojci Bog sve to vratiti.

Raspao sam se na pola.







субота, 16. новембар 2024.

MILAN TODOROV: MIRNO MORE

 


Mogao bi svaki rat na ovoj

Zemlji odjednom

da prestane

kao kad su večeras iz

neznanog razloga

prestale da rade pokretne

stepenice u šoping molu i

devojka u kratkoj svetloj

vunenoj suknjici je pala tako

da su joj se za tren videle

bele sjajno bele gaćice

a ona se smejala

nimalo prestrašena

skakutava i svakako

zaljubljena u hodu

i zatim je elegantno

prebirala nogama

muzika je bila nemarno

preglasna

Neke starije žene

prepametne bake

njih tri prolazile su

ukrštenih pogleda

i jedna je izvadila neki

stari izlapeli parfem i

sve su se njime prskale

po rukama

što je mirisalo na gomilu

na groblju

i ja sam odlučio da idem

unazad

drugim stepenicama

drugim elevatorom navika

i sudbina zrelih panonskih žena

koje nisu nizašta krive

naprotiv

one su kao mirno more

tako da ne znam zašto

mi se posle svega povraćalo

a toalet u prizemlju nije

kako je pisalo

bio u funkciji“.



петак, 15. новембар 2024.

MILAN TODOROV: BREST

 

Kišilo je pod brestom

I toga dana…

Odista, sipila je laka

nevidljiva kiša

dok sam kopao tu samoniklu

stabljiku

ispod starog dunavskog bresta.

Mali listovi više nisu bili

zeleni i

ništa nije bilo isto kao maloptre.


Pažljivo sam
sadničicu izvadio

iz peska koji su njene žile tajno ljubile

i sad mogu da kažem

da sam

zasadio drvo

koje ide ka svom vrhuncu.

Ići ka vrhuncu u savršenom spokoju prirode je najbolje što sam mogao

da zamislim.

Ništa bolje.

Ništa veće.

Ovo je najbolji posao.

Jer kad zasadiš drvo

koje će porasti tek za

deceniju ili više

i koje će te prerasti

i koje će te svakako i nadživeti

raskrstio si sa svim onim

čega nema

a bilo je

a bolelo je

i strašilo.

P.S.


Dok sam izlokanim asfaltom

lagano u rano jutro

starim Berlingom

prilazio šumi

ispred farova ugledao sam

fazana i fazanku

u ljubanom plesu.

On se naduvao

bio je lep i šaren

a ona mala

i naravno nije htela

ono što je on hteo

ali samo donekle.