среда, 2. април 2025.

MILAN TODOROV: ODVAJANJE

 

Odiljam se

moja dobra vilo

odiljam se od milosti

i samilosti, vilo.

Veečeras mi je prišao

bradati debeli prosjak

u šoping molu

moleći novac

za hranu.

Nisam mu rekao ništa.


Samo sam odmahnuo

glavom.

Nije važno što je lagao

jer novac mu beše

potreban za piće.

Pojeo sam mirno

svoju poprciju

kineske hrane

ustao

uredno vratio ostatke

u ormarić za otpatke

zatim se okrenuo

i video njegovo ravnodušno lice.

Zar je moguće, pomislih,

da smo oboje

u isto vreme

izgubili svoje dobre

poštene živote.




MILAN TODOROV: moj grad novi sad, ulje na platnu

 


уторак, 1. април 2025.

MILAN TODOROV: KOKOŠINJAC

 

Kad smo kupili tu kuću u varoši, kuću sa lepim dvorištem i malim pomoćnim objektom za drva nismo znali da iza njega, dobro sakriven postoji taj kokošinjac.

To znači da prvih nekoliko godina nismo obraćali pažnju na njega. Nešto je bilo iza šupe, ali koga briga za to?

Kad bismo, za toplih letnjih večeri, sedeli u dvorištu, u kome su se, uzgred, nalazile dve lepe rundele sa jednako crvenim ružama, pogled nam je dopirao samo do živice sa susedovim dvorištem.

Zimi bismo gledali u dno dvorišta preko grana stare kruške. Grane obično behu okovane srebrnim ledenicama. Iz spavaće sobe se kroz veliki trokrilni prozor, naročito kad je otvoren u noćima punog meseca, kokošinjac nije video, takođe.

Kuća smo kupili svega petnaest godina posle Drugog svetskog rata. Sve je još mirisalo na stare rane.

Ali kokošinjac, čak i da smo znali za njega, svakako ne bi trebalo da pripada tom korpusu.
Male kokice, petlić koji ih gazi i krajem noći budi ukućane a niko od njih se zbog toga ne ljuti, topla prašina i po koje perce, jaja za doručak, pregače za spavanje van dohvata lisica ili smrdljivih tvorova…sve je to moglo da bude pastoralna idila.

Uostalom, mali kućevni kokošinjci su svuda isti. Nema tu posebno šta da se vidi.

Prvi dani, nedelje, meseci i čak godine u novoj kući su pomalo teskobni. Sve vam izgleda kao veliki procep kroz koji morate da se vučete pažljivo da vas njegove ivice ne bi posekle. U tim ivicama je srce ili osveta kuće.

Nove kuće nenavikle na vas, jer kao što vi morate da se navikavate na nju, njene bele ili ogoljene zidove, njene otvore garave od nekih jakih zima, njene razdihtovane prozore i visoke, teške za grejanje, tavanice – tako i kuća mora da se privikne na vas, na to koga volite, koga morate da poštujete, koga slavite, ko vam i zašto dolazi, šta imate za ručak, kad ste intimni sa ženom, da li perete čaše odmah posle ispijanja vina i najzad, ali ne i na kraju – čega se plašite.

Naša kuća je, moram to da kažem, bila kuća u najboljim godinama.

Građena je 1925. Sada joj je 39 godina.

Građena je sa stilom, sa namenom i ljubavlju.

Ustalom, njen prvi vlasnik je bio ugledan građanin varoši. Imao je ženu i ćerku. Imao je i sobu, pokrajnu, odmah desno iza vrata u ulaznom hodniku. To je bila uska, ali skladna soba sa pogledom, soba za devojku, koja je mogla da ima nezavisne ljubavne veze preko uličnog prozora.

Kokošinjac je bio posebna dimenzija.

Nije se koristio.Možda samo nekoliko godina.

Bio je, kako se to kaže, suv malter.

Bio je vreme koje stoji.

Bio je nešto što nismo znali ali je trebalo da se suočimo sa tim.

Kokošinjac čoveka poraženog u ratu.

Tiha pećina spasa.

Da, čovek se, posle uvidesmo, mogao lako uvući u njegovu toplu, zaštićenu ljušturu i boraviti u njoj danima, možda i godinama u uverenju da je svet stao. Kazaljke kokošinjca su bile nevidljive. Unekim vremenima je to čoveku neophodno. Naročito u vremenima bolesnih anđela kada se svi pretvraju da je posle zlog stiglo bolje doba.

Naš otac je čitavog svog veka bio marljivi službenik. Rat je proveo u nemačkom logoru. Tešio se da je preživeo samo zahvaljujući tome što je znao školski nemački. Kad se vratio radio je kao knjigovođa u seoskoj ambulanrti. Nije popustio pod pritiscima da uđe u pobedničku kolonu niti u bilo koju partiju i zbog toga nikad nije napredovao u karijeri i, činilo nam se, da je zadovoljan tom svojom odlukom, a kada je otkrio kokošinjac bio je srećan kao malo dete. Imao je samo još godinu dana do penzionisanja i počeo je da se priprema za mirovinu tako što je ispravljao stare krive eksere koje bi vadio iz praznih sanduka u kojima su nekad pakovali lekove.

Sada, posle toliko godina, brat i ja mu pomalo zavidimo na otkrivenoj jednostavnosti života.
Na pitanja šta će mu ekseri odgovarao je da namerava da obnovi kokošinjac i da do kraja života u njemu gaji kokoške. Uplašili smo se. Majka je tiho rekla da se nada da tata nije već prešao na drugu stranu.

Nismo tačno znali šta je ta druga strana.

Otac je odjednom počeo da obilazi lekare. Utvrdili su da mu srce preskače i još niz glupih stvari koje su ostale nerazumljive, jer behu pisane na latinskom.

Tata se posle tih saznanja još grčevitije bacio na ispravljanje krivih zarđalih eksera sa kojima se, verovali smo, ništa čvrsto i trajno ne može napraviti.

Ali, njegov život je ubrzavao a sa tim i gomilanje nerazumevanja.

Da je poživeo duže a ne samo do dana kada je trebalo da bude penzionisan, sigurno je da bi koristeći svoj dar strpljivosti osvedočen u uludom poslu zvanom ekseri i njihove glave - došao do onoga što traži a što, po svemu sudeći, svaki čovek traži pri svom kraju; da mirno svako veče odlazi na spavanje i ništa veće od toga, jer veće i vrednije valjda ne može da bude na ovom svetu.

Posle njegove iznenadne smrti živeli smo prilično oskudno od porodične penzije. Majka je tada pomislila da bi najzad bilo dobro da popravimo onaj kokošinjac „pozadi“ kako smo ga zvali, očistimo od pleve, paučine i izmeta pa da kupimo nekoliko kokica nosilja. Imali bismo jaja i posle kokoške za supu i pečenje. Da, kupićemo i pevca, rekla je isto onakvim glasom kojim je to govorio i tata.

I tako se kokošinjac ponovo vratio u naše priče...

- Nije nam potrebno ništa dodatno – rekao je brat koji se bolje od mene razumevao u majstorije. – Samo da pretresemo krov i zategnemo postojeću žicu. Izdržaće iako je korodirala na kiši.

Jednog subotnjeg prepodneva uzeli smo iz šupe očeva klješta, čekić i ašov. Otišli smo iza kuće. Bili smo, ne znam zašto, besni na kokošinjac. Prvo što nam je palo na pamet bilo je da se čuvamo od uboda stršljenova – upozorio je brat. Uopšte, on je u svemu bio oprezniji u odnosu na mene. Bio je oligledno na majku a ja sam pokupio više očevih osobina.

-Donesi one stare novine iz šupe i upaljač – naredio mi je. -Ako im otkrijemo gnezdo da im spalimo krila.

Pokazalo se da razvaljivanje krova nije lako koliko smo zamišljali. Biber crepovi su stari i krti Osim toga bili su preklapani jedan preko drugog i moralo se voditi računa da ne pucaju. Međutim, mi nismo žurili. Mama je dolazila i donosila nam kafu i vodu. Oči su joj se sada opet caklile. Čak je dovela svoju prijateljicu, komšinicu iz kuće preko puta koju smo zvali Dobrila, da vidi kako teku radovi na kokošinjcu. Bila je to mala terapija za nju posle očevog odlaska i Dobrila joj je bila potrebna kao svedok ponovnog rađanja radosti u našoj svakodnevici.

Uveče, još neobavljenog posla, brat i ja smo razgovarali o tome i složili se da se stvari vide tako što ih svako vidi na svoj način. Nismo pominjali oca i da je i njegov način sa ovim saznanjem sada izgledao potpuno ispravan, ali to se podrazumevalo.

Sutradan smo se opet provlačili u senku susedne kuće, uz mestimično procepanu žičanu ogradu i shvatili da ćemo i nju morati da popravimo da nam kokice ne bi bežale iz dvorišta.

U toj, susednoj kući niko odavno nije živeo a rupe u ogradi načinili su napušteni divlji psi

koji su spavali u kokošinjcu kao u svom bezbednom carstvu.

Brat je opet šefovao.

-Donesi hartiju, sveću, šibice - naređivao je od ranog jutra buraz i pažljivo skidao sivi uski crep, jedan po jedan.

Njegova mršava silueta bila je potpuno posvećena tom prostom i, sve više mi je izgledalo, nepotrebnom poslu.

Kada je ostao zadnji red crepova brat je predložio da izvlačimo šibice. Ko izvuče kraću obaviće najdelikatni deo posla, jer su stršljeni, kako je tvrdio, upravo ispod njih.

-Nisam sasvim siguran, ali tu nešto ima – kazao je. – Pogledaj kako su crepulje na ovom mestu izbočene.

Zaista, red crepova, za razliku od prethodnih, bio je izdignut, sasvim nepravilno, ali očito ne slučajno.

Razume se da sam ja izvukao kraću šibicu.

Brat je iz džepa radne jakne izvadio dve najlon kese, probušio rupe za oči i natakao jednu sebi a drugu meni na glavu kao zaštitnu masku. Izgledali smo kao razbojnici koji se upravo spremaju da upadnu u banku.

Odigao sam pažljivo jedan crep, ništa. Za njim drugi i onda se ukazao neku metalni duguljast predmet ispod njega. Podigoh i ostale i tada ugledasno kratki oficirski mač.

Imao je belu dršku i bio opervažen sasvim očuvanom zlatnom vrpcom, onako kako su ukrašeni paradni mačevi.

Okretao sam ga u ruci bez reči.

Brat ga uze i posle malo zagledanja mi je pročitao natpis na njegovoj oštrici: Časniku J. Š. Za vjernu službu. 1944.

Majka koja se istog časa pojavila iza naših leđa je sve videla i čula.

-Vratite to gde ste našli – povikala je. Još je nikad nismo videli tako uzrujanu. -Vratite sve crepove. Nećemo obnavljati kokošinjac. Od jaja iz takvog, nema dobre kajgane.

Pogledasmo još jednom svaku pojedinost na belom maču i vratismo ga gde je do tada skriven ležao od poslednjeg rata. Kokošinjac smo pokrili crepom, ogradu popravili, sve beše kao da će se nešto opet započeti.

Posle nastupiše letnje omorine i mi smo izlazili samo nakratko da bismo se ošamućeni vraćali u sobe koje su mirisale na vlažan prvobitni kreč i drvo starog nameštaja tako da se još dugo nismo oslobodili sećanja na počasni nož iz ukletog kokošinjca.








недеља, 30. март 2025.

MILAN TODOROV: ČAMCI NA KIŠI

 

Ribar koji je na Kubi iznajmljivao

Hemingveju čamac da lovi marline

rekao mu je da

ukoliko bude loše

vreme i pada kiša

neće naplaćivati najam barke

a on, Hem, moći će da piše

u sobi koliko mu volja.

Jednog takvog lošeg dana

Hemingvej se ubio.

Loše je vreme opet.

Pada kiša.

Sedim u fotelji

sa knjigama iza men

i mislim kako obična kiša 

magično podstiče iskustva smrti

otvara kapiju nove istorije

i kako je dovoljna

samo jedna njena kap

oštra i prava kao oštrica

sa užasnom snagom ranjivosti

pa da čovek sklizne

iz čamca na kiši

dok čeka jutro

da grane sunce

i poliže bradavice

devicama.


MILAN TODOROV: MELANHOLIJA

 



Ponekad se setim svog

teškog rada

u vinogradu

i kako sam jednom

dok sam se zanimao

za nebeske

pomoćnike u nevolji -

pitao lokalnog sveštenika

da mi protumači biblijsku sagu

o vinogradu

gazdi i slugi.

On mi je sve potanko

objašnjavao.
Shvatio sam da je reč

o alegoriji

ali nisam to najbolje razumeo.

I sada ponekad

na promenu vremena

ophrvan nejasnim bolom

u kolenu desne noge

koju mi je pregazio mali

traktor

(sećam se kapljica krvi

pomešane sa jutarnjom rosom)

sreća da zemlja beše

vlažna tog proleća

(beša mart i vreme ida)

te mi je nije polomio -

često mi uši džara pitanje

zašto više niko ne

dopisuje gospođu Bibliju

zar nema materijala

za valjanje u perju i katranu

zar su ljudi postali bolji

zar carevi ne žive

kao u Starom zavetu

sedam stotina godina

sa kim uopšte živimo

i kako živimo

zar nije oko za oko

pendrek za zub

zar je sve bilo

da opet bude...

samo

bez Boga jedinog?

петак, 28. март 2025.

MILAN TODOROV: TAČKA

 


Jednom davno putovao sam

na sajam tehnike u Milano

ili Minhen

nije ni važno

bio sam u društvu

sa čovekom mojih godina

koji je bio tehnolog

i radio za policiju.

Kad smo se vraćali

otkrio mi je tajnu

rekavši je da je sva

ta nova digitalna tehnika

lepa i bogznakako korisna

ali da je dovoljna samo

jedna klica na krompiru

u proleće

klica veličine tačke

u nekakvom pismu na primer

pa da njen otrov koji je

najjači otrov na svetu

ubije desetak ljudi.

Prošlo je od tada

mnogo vremena

ali i sada kad hoću

da stavim tačku

kao znak kraja

u rukopisu

ruka mi nakratko

zadrhti.




четвртак, 27. март 2025.

MILAN TODOROV: MARTOVSKA IZLOŽBA

 

Večeras odem u Klub književnika

po plakat štampan povodom

Svetskog dana poezije.

U klubu gužva.

Upravo je otvorena neka grupna

izložba slika i sad se piju pića

i nabadaju ćevapčići.

Ugodna ćeretajuća atmiosfera.

Uzeh sok od narandže

na inistiranje blede nepoznate

devojke domaćice

i povukaoh se u ugao

kad tamo ugledah poznato lice.

Bio je na svakoj mojoj

književnoj večeri.

Sedeo je u prozoru i mirno

trošio čašicu po čašicu

neke žestine.

Odjednom sam shvatio.

Podsetio me je na lika

koji ide od daće do daće.

Jede, pije i hvali pokojnike.

Mahnuo mi je srdačno rukom.

Pokušao je da projektuje

svoju nesrećnu dušu

gladnog pesnika

u snopu sjajne svetlosti

trenutka.

Bio je sjajan u svojoj nesreći.

Podigao sam ruku i hteo nešto

da mu kažem

ali glas nije izlazio iz mene.

Inače, atmosfera je bila prijatna

žene doterane

sa bujnim poprsjima

u balskim haljinama

sa mirisom naftalina

slike i skulpture behu sasvim solidne

ipak izašao sam sa osećanjem

da smo se svi preselili s ulice

u rane čitulje.