Kad
smo kupili tu kuću u varoši, kuću sa lepim dvorištem i malim
pomoćnim objektom za drva nismo znali da iza njega, dobro sakriven
postoji taj kokošinjac.
To
znači da prvih nekoliko godina nismo obraćali pažnju na njega.
Nešto je bilo iza šupe, ali koga briga za to?
Kad
bismo, za toplih letnjih večeri, sedeli u dvorištu, u kome su se,
uzgred, nalazile dve lepe rundele sa jednako crvenim ružama, pogled
nam je dopirao samo do živice sa susedovim dvorištem.
Zimi
bismo gledali u dno dvorišta preko grana stare kruške. Grane obično
behu okovane srebrnim ledenicama. Iz spavaće sobe se kroz veliki
trokrilni prozor, naročito kad je otvoren u noćima punog meseca,
kokošinjac nije video, takođe.
Kuća
smo kupili svega petnaest godina posle Drugog svetskog rata. Sve je
još mirisalo na stare rane.
Ali
kokošinjac, čak i da smo znali za njega, svakako ne bi trebalo da
pripada tom korpusu.
Male kokice, petlić koji ih gazi i krajem
noći budi ukućane a niko od njih se zbog toga ne ljuti, topla
prašina i po koje perce, jaja za doručak, pregače za spavanje van
dohvata lisica ili smrdljivih tvorova…sve je to moglo da bude
pastoralna idila.
Uostalom,
mali kućevni kokošinjci su svuda isti. Nema tu posebno šta da se
vidi.
Prvi
dani, nedelje, meseci i čak godine u novoj kući su pomalo teskobni.
Sve vam izgleda kao veliki procep kroz koji morate da se vučete
pažljivo da vas njegove ivice ne bi posekle. U tim ivicama je srce
ili osveta kuće.
Nove
kuće nenavikle na vas, jer kao što vi morate da se navikavate na
nju, njene bele ili ogoljene zidove, njene otvore garave od nekih
jakih zima, njene razdihtovane prozore i visoke, teške za grejanje,
tavanice – tako i kuća mora da se privikne na vas, na to koga
volite, koga morate da poštujete, koga slavite, ko vam i zašto
dolazi, šta imate za ručak, kad ste intimni sa ženom, da li perete
čaše odmah posle ispijanja vina i najzad, ali ne i na kraju –
čega se plašite.
Naša
kuća je, moram to da kažem, bila kuća u najboljim godinama.
Građena
je 1925. Sada joj je 39 godina.
Građena
je sa stilom, sa namenom i ljubavlju.
Ustalom,
njen prvi vlasnik je bio ugledan građanin varoši. Imao je ženu i
ćerku. Imao je i sobu, pokrajnu, odmah desno iza vrata u ulaznom
hodniku. To je bila uska, ali skladna soba sa pogledom, soba za
devojku, koja je mogla da ima nezavisne ljubavne veze preko uličnog
prozora.
Kokošinjac
je bio posebna dimenzija.
Nije
se koristio.Možda samo nekoliko godina.
Bio
je, kako se to kaže, suv malter.
Bio
je vreme koje stoji.
Bio
je nešto što nismo znali ali je trebalo da se suočimo sa tim.
Kokošinjac
čoveka poraženog u ratu.
Tiha
pećina spasa.
Da,
čovek se, posle uvidesmo, mogao lako uvući u njegovu toplu,
zaštićenu ljušturu i boraviti u njoj danima, možda i godinama u
uverenju da je svet stao. Kazaljke kokošinjca su bile nevidljive.
Unekim vremenima je to čoveku neophodno. Naročito u vremenima
bolesnih anđela kada se svi pretvraju da je posle zlog stiglo bolje
doba.
Naš
otac je čitavog svog veka bio marljivi službenik. Rat je proveo u
nemačkom logoru. Tešio se da je preživeo samo zahvaljujući tome
što je znao školski nemački. Kad se vratio radio je kao knjigovođa
u seoskoj ambulanrti. Nije popustio pod pritiscima da uđe u
pobedničku kolonu niti u bilo koju partiju i zbog toga nikad nije
napredovao u karijeri i, činilo nam se, da je zadovoljan tom svojom
odlukom, a kada je otkrio kokošinjac bio je srećan kao malo dete.
Imao je samo još godinu dana do penzionisanja i počeo je da se
priprema za mirovinu tako što je ispravljao stare krive eksere koje
bi vadio iz praznih sanduka u kojima su nekad pakovali lekove.
Sada,
posle toliko godina, brat i ja mu pomalo zavidimo na otkrivenoj
jednostavnosti života.
Na pitanja šta će mu ekseri odgovarao
je da namerava da obnovi kokošinjac i da do kraja života u njemu
gaji kokoške. Uplašili smo se. Majka je tiho rekla da se nada da
tata nije već prešao na drugu stranu.
Nismo
tačno znali šta je ta druga strana.
Otac
je odjednom počeo da obilazi lekare. Utvrdili su da mu srce preskače
i još niz glupih stvari koje su ostale nerazumljive, jer behu pisane
na latinskom.
Tata
se posle tih saznanja još grčevitije bacio na ispravljanje krivih
zarđalih eksera sa kojima se, verovali smo, ništa čvrsto i trajno
ne može napraviti.
Ali,
njegov život je ubrzavao a sa tim i gomilanje nerazumevanja.
Da
je poživeo duže a ne samo do dana kada je trebalo da bude
penzionisan, sigurno je da bi koristeći svoj dar strpljivosti
osvedočen u uludom poslu zvanom ekseri i njihove glave - došao do
onoga što traži a što, po svemu sudeći, svaki čovek traži pri
svom kraju; da mirno svako veče odlazi na spavanje i ništa veće od
toga, jer veće i vrednije valjda ne može da bude na ovom svetu.
Posle
njegove iznenadne smrti živeli smo prilično oskudno od porodične
penzije. Majka je tada pomislila da bi najzad bilo dobro da popravimo
onaj kokošinjac „pozadi“ kako smo ga zvali, očistimo od pleve,
paučine i izmeta pa da kupimo nekoliko kokica nosilja. Imali bismo
jaja i posle kokoške za supu i pečenje. Da, kupićemo i pevca,
rekla je isto onakvim glasom kojim je to govorio i tata.
I
tako se kokošinjac ponovo vratio u naše priče...
-
Nije nam potrebno ništa dodatno – rekao je brat koji se bolje od
mene razumevao u majstorije. – Samo da pretresemo krov i zategnemo
postojeću žicu. Izdržaće iako je korodirala na kiši.
Jednog
subotnjeg prepodneva uzeli smo iz šupe očeva klješta, čekić i
ašov. Otišli smo iza kuće. Bili smo, ne znam zašto, besni na
kokošinjac. Prvo što nam je palo na pamet bilo je da se čuvamo od uboda stršljenova – upozorio je brat. Uopšte, on je u svemu bio
oprezniji u odnosu na mene. Bio je oligledno na majku a ja sam
pokupio više očevih osobina.
-Donesi
one stare novine iz šupe i upaljač – naredio mi je. -Ako im
otkrijemo gnezdo da im spalimo krila.
Pokazalo
se da razvaljivanje krova nije lako koliko smo zamišljali. Biber
crepovi su stari i krti Osim toga bili su preklapani jedan preko
drugog i moralo se voditi računa da ne pucaju. Međutim, mi nismo
žurili. Mama je dolazila i donosila nam kafu i vodu. Oči su joj se
sada opet caklile. Čak je dovela svoju prijateljicu, komšinicu iz
kuće preko puta koju smo zvali Dobrila, da vidi kako teku radovi na
kokošinjcu. Bila je to mala terapija za nju posle očevog odlaska i
Dobrila joj je bila potrebna kao svedok ponovnog rađanja radosti u
našoj svakodnevici.
Uveče,
još neobavljenog posla, brat i ja smo razgovarali o tome i složili
se da se stvari vide tako što ih svako vidi na svoj način. Nismo
pominjali oca i da je i njegov način sa ovim saznanjem sada izgledao
potpuno ispravan, ali to se podrazumevalo.
Sutradan
smo se opet provlačili u senku susedne kuće, uz mestimično
procepanu žičanu ogradu i shvatili da ćemo i nju morati da
popravimo da nam kokice ne bi bežale iz dvorišta.
U
toj, susednoj kući niko odavno nije živeo a rupe u ogradi načinili
su napušteni divlji psi
koji
su spavali u kokošinjcu kao u svom bezbednom carstvu.
Brat
je opet šefovao.
-Donesi
hartiju, sveću, šibice - naređivao je od ranog jutra buraz i
pažljivo skidao sivi uski crep, jedan po jedan.
Njegova
mršava silueta bila je potpuno posvećena tom prostom i, sve više
mi je izgledalo, nepotrebnom poslu.
Kada
je ostao zadnji red crepova brat je predložio da izvlačimo šibice.
Ko izvuče kraću obaviće najdelikatni deo posla, jer su stršljeni,
kako je tvrdio, upravo ispod njih.
-Nisam
sasvim siguran, ali tu nešto ima – kazao je. – Pogledaj kako su
crepulje na ovom mestu izbočene.
Zaista,
red crepova, za razliku od prethodnih, bio je izdignut, sasvim
nepravilno, ali očito ne slučajno.
Razume
se da sam ja izvukao kraću šibicu.
Brat
je iz džepa radne jakne izvadio dve najlon kese, probušio rupe za
oči i natakao jednu sebi a drugu meni na glavu kao zaštitnu masku.
Izgledali smo kao razbojnici koji se upravo spremaju da upadnu u
banku.
Odigao
sam pažljivo jedan crep, ništa. Za njim drugi i onda se ukazao neku
metalni duguljast predmet ispod njega. Podigoh i ostale i tada
ugledasno kratki oficirski mač.
Imao
je belu dršku i bio opervažen sasvim očuvanom zlatnom vrpcom,
onako kako su ukrašeni paradni mačevi.
Okretao
sam ga u ruci bez reči.
Brat
ga uze i posle malo zagledanja mi je pročitao natpis na njegovoj
oštrici: Časniku J. Š. Za vjernu službu. 1944.
Majka
koja se istog časa pojavila iza naših leđa je sve videla i čula.
-Vratite
to gde ste našli – povikala je. Još je nikad nismo videli tako
uzrujanu. -Vratite sve crepove. Nećemo obnavljati kokošinjac. Od
jaja iz takvog, nema dobre kajgane.
Pogledasmo
još jednom svaku pojedinost na belom maču i vratismo ga gde je do
tada skriven ležao od poslednjeg rata. Kokošinjac smo pokrili
crepom, ogradu popravili, sve beše kao da će se nešto opet
započeti.
Posle
nastupiše letnje omorine i mi smo izlazili samo nakratko da bismo se
ošamućeni vraćali u sobe koje su mirisale na vlažan prvobitni
kreč i drvo starog nameštaja tako da se još dugo nismo oslobodili
sećanja na počasni nož iz ukletog kokošinjca.