Sedeo
sam za malim plastičnim stolom. Nasuprot mene sedela je žena. Bila
je to moja žena. Oboje smo bili umorni. Iza nas su teški dani.
Nismo pričali o njima. Bila nam je potrebna oaza. Našli smo je u
toj masi sveta koja je cirkulisala oko nas. Uglavnom su to bili mladi
ljudi. Mlade mame i tate. Lepe devojke koje tek kušaju svet
muškaraca.
Pili
smo kafu sa mlekom. Ne volim kafu sa mlekom, ali sada mi je prijala.
Opominjao sam ženu da ne žuri. Odista nigde nismo žurili. U
stvari, sve je trebalo smirivati. Nikakvi stresovi. Smanjiti obaveze
koliko se može. Svaki
atom snage uložen u bivši život potrebno
je sada balsamovati. Zakopati u podzemne piramide. Prekriti peskom.
Kao da nas se više ništa ne tiče. Ništa ne znati o sebi bivšima,
o sebi sadašnjima i o sebi budućim.
Tako
je važan mir.
Naručio
sam uz kafu i sladoled od čokolade preliven šumskim voćem. Taman
sam stavio kašikicu sladoleda u usta, osećajući kroz prelazak
toplog u hladno i obratno kako je to savršen prelazak iz lošeg dana
u novu mogućnost lepšeg i boljeg kada se pojavila oniska
debeljuškasta žena sa raskrinutom knjigom i slikom nekog deteta
kome je novac, navodno, neophodan za operaciju.
Ugledao
sam je krajičkoim oka a i inače sam bio sit tih prevarnih ploča
kojima nas obrlate da u ime milosrđa damo koji dinar za obolele. Takvi prizori ne mogu da prođu bez kajanja.
Pogledao
sam je, rekoh, kao mrlju u uglu oka.
„Dobar dan, gospodine“, počela je da vergla. „Mi…“
„Skloni se“,
rekao sam joj oštro.
„Da se sklonim?“ pitala je i pogledala me prezrivo, kao krivca.
„Da,
komotno.“
Bog
će te kazniti, čuo sam kako je rekla u sebi. U stvari, najradije bi me ona ubila. Razlog je bio više nego jasan,
Osećao
sam kako mi se dan topi u kaljugu.
Pogledao
sam je pažljivije. Debele noge u jeftinim farmericama. Glava obla
sa upalim podlim očima.
Ko
to može da jebe, pomislio sam.
„Nemoj“,
rekla je žena vadeći novčanik.
Ciganštura je odlazila kuneći
me.
„Pokvarila
mi je ne samo ovaj dan, nego i dan ispred“, rekoh.
Preko
puta za stolom je sedeo mladi par. On je držao bebu u naručju. Beba
je gugutala. Oni su se smejali ne obraćajući pažnju na Ciganku.
Nisam
mogao da jedem sladoled. Ni kafu nisam popio. Osećao sam da me je nešto,što nisam znao šta je, udarilo kao što verovatno štit udari oklopnika u grlo u sudaru sa protivnikom.
Umreću,
pomislih, zbog svoje plahe naravi.
Zaista,
počeh da se osećam loše.
Zaboleo
me je vrat.
Počešao
sam se. Ništa nije pomagalo.
Osećao
sam kao da se kočim. Naročito mi se kočila desna strana vrata. U
isto vreme počela je da me boli glava.
„Idemo“,
rekao sam ženi.
Najgori
su bolovi jer se ne vide.
U
holovima šoping centra sve je vrvelo od mladosti.
Hodali
smo. Onako kao recitacija. Odmereno sa očekivanjem odjeka.
Nije
mi bilo bolje.
Ciganka
me je urekla.
Trebalo
je da pomognem imaginarnom detetu.
Zašto
uvek mislim da ljudi lažu?
„Nemoj
tako“, rekla je žena. „Nisi ti kriv.“
„Ko
je kriv?“
„Događaji
su nešto što ne zavisi od nas.“
„Da, rekoh. „Ali moja
reakcija.“
„Bila
je možda nepotrebna, ali ništa strašno.“
Prolazili
smo ispred izloga sa lutkom u crnom donjem rublju.
Trojica
mladića stojala su ispred i gledali lutku u crnom stezniku.
„Da
se kladimo“ rekao je jedan da ima tri kopče na tom stezniku između
nogu.“
„Mrzim
tri kopče“, rekao je drugi. "Opasne su i lepe."
„To
samo kvari stvar“, rekao je možda treći. „Bolji su oni s dve
kopče.Brže se otvaraju.“
Usput,
ponovo videh prevarantkinju sa slikom nedužne devojčice. Uzimala je
stodinarku nekoj devojci, ne zapisujući ništa i ne dajući joj priznanicu.
Čuo
sam je kako govori da će devojci Bog sve to vratiti.
Raspao sam se na pola.
