MILAN TODOROV: KAD KUPUJEM VEČERU

 

Ti čuvari kupoholičarskih zamkova

oskudno odeveni

koji stoje kraj samouslužnih

kasa u velikim marketima

gledaju te kao da si kriv

ili da ćeš da ukradeš večeru

ili nešto drugo

što bi oni trebalo da sačuvaju

ne znajući za koga.

Bedno su plaćeni.

Mahom invalidi.

Ali ja volim

igru sa njima.

Skeniram uzete proizvode

onda im pokažem račun

oni kažu da je sve u redu.

Pokažem im bar kod za izlazak

Oni opet potvrde da je sve u redu.

Ja znam da je sve u redu

a da zapravo ništa nije u redu.

Ponekad se vratim i pitam ih

da li je kasa sve odradila kako treba

pokazujem račun

oni opet očajnički kažu

Gospodine sve je u redu.

Ne izmotavam se.

Ne izrugujem se njima.

Samo pokušavam da osporim

ovaj užasno poslušni svet.

Uzaludno jer i ja i oni znamo da ništa ne vredi

i  da ti mali rituali

kao drevni ples golog plemena

u džunglama oko Amazona

plemena koje je imalo sreće

da ne vidi nikog drugog osim

sebe ispod blatnjave maske,

drže ovaj klimavi svet

da se ne raspadne ovog trena.

Poslednji put kad smo

(jer i oni postadoše svesni igre)

izvodili svoj ples

neka devojka široko raščešljane

svetle kose u preširokim farmericama

nasmejala se.

Stražar je pogledao u njeno dupe

a ja sam krenuo za njom ka izlazu.

MILAN TODOROV: BOLNICA

 

Ležao sam u toj bolnici

u toj stranoj zemlji.

Nisam znao ni reč

kojom su govorili

lekari sa pacijentima.

Sa mnom u sobi

bio je starac

koji je umirao od raka prostate

i ja sam mislio kako je

sasvim sigurno

imao mnogo žena

i da ga je ta muška bolest

stigla kao kazna za greh

uživanja.

Starca je posećivala

uredna stara žena

uzimala ga za ruku

i šetala bolničkim hodnicima.

Videlo se jasno

da ga je mnogo volela.
Ja sam samo ležao

u belom krevetu

bez pokreta.

Žena bi starcu pomogla

da ponovo legne u krevet

iz koga nikada više neće ustati

jer jednog jutra došla je mlada doktorka

u kratkoj beloj haljini

sagnula se nad njegovim krevetom

da bi kostatovala smrt.

Bila je mlada vitka i čarobno

oblikovanih nogu koje su se

završavale žutim mini gaćicama.

To mi se urezalo zauvek

u pamćenje.

Iskeženo belo lice starca

i žute gaćice doktorice.

Ozdravio sam

i posle ponekad mislio

na svog cimera

u stranoj bolnici

i tu doktoricu

i mislio kako smo se

nehotice spojili u celi svet

u njegov vrtložni krug

i postalo mi je jasno

da ne postoji ništa tako lepo

kao ljubav pre smrti.

MILAN TODOROV: CIPELE ZA DUGO HODANJE

 

Kupio sam na neviđeno

kao što sve češće radim

nove cipele od lepe kože.

Stigle su poštom

kao razglednica.

Probao sam ih.

Odlične su

Mogao bih igrati menuet

u njima.

Ali ja ne znam da igram

tu staru igru

i ne želim.

Odneću ih kod obućara

i tražiti da mi zakuje sjajne

metalne blokeje

na peti i vrhovima prstiju

ukoliko to još neko radi.

Volim zvuk hodanja

dugog hodanja

zvuk dodira zemlje

osećaj čvrstog oslonca.

Meki hod

to je kao prikradanje iza leđa

kao nečasno vreme.

Odbacujmo tihe dane

sasvim su bespomoćni

kao taj klub gradskih pisaca

u kome ima mesta za sedenje

i stojanje po strani.

I lepo to vidim dok hodam

pitajući se dokle mogu izdržati.

Zato pođi sa mnom.

Nemaš šta da izgubiš

što već nismo i ti i ja

izgubili.

MILAN TODOROV: TIHI OKEAN

 

Dok hodam gradom

osećam neobjašnjivi smrad

koji se uvlači u nozdrve

pod kožu

na lica prilaznika

pod pazuhe devojaka

još u lakim letnjim košuljama.

Da li je zemlja prenaseljena?

Koliko se smanjila pukotina

u Zemljinom omotaču?

Šta radim u ovom mestu?

Zašto ne odem nekud?

Recimo na najudaljenije ostrvo

nasparam Norveške

i tamo hranim ugrožene vrste

galebova.

Mogao bih možda otići

bilo gde

da to bih još mogao

gonjen savešću i činjenicom

da spavam sam.

Ali gde otići?

Jer, svi se vraćaju odande

gde su mislili da je sretan kraj.

Deset kilometara ispod mora

u Tihom okeanu

podvodna ekspedicija je

rizikujući život

pronašla na bezsvetlom dnu

limenku piva.

Žena koja je bila

u podmornici je kad se

vratila zaplakala.

Ne moram da idem

toliko daleko

i ne mogu.

Dovoljno je da stojim

pod ovim nebom

sa osećanjem ličnog gubitka.
Ništa više.

Dovoljno je.

MILAN TODOROV: ANTILOPA

 

Umro je K. stari prijatelj

I to sam saznao slučajno

posle nekoliko meseci

pa sam javio drugom prijatelju

koji me je nedavno pitao za K.

Nije se iznenadio.

Bio je mnogo stariji od mene,

kazao je.
Nemoguće, rekoh,

od mene je bio stariji jedva tri godine

a ti si stariji godinu dana.

Ne, ne i ne, govorio mi je.

K. je umro kao veoma star čovek

od skoro sto godina

i možemo biti mirni

jer je to prirodno.
Pouzdano sam znao da to nije tačno.
Povećavanje godina života

je stvar upumpavanja hrabrosti

dok se prevrćeš u noćnim časovima.

Ipak sve je tako glupo.

Svi smo prebrojani za teške bolesti.

Osim žene koja navlači čarape

u staklenoj prodavnici

da bi probala meke duboke čizme

od antilope.

Ona uhvativši moj pogled

zna da nije besmrtna

i da je koža antilope lažna

ali navlači čarape

sve višlje iznad kolena.

Pogledao sam je još jednom

otvoreno.

Nasmejala se.

Znam da ništa nije htela

i da je tako najbolje.

MILAN TODOROV: ŽENA NA SLICI

ŽENA NA SLICI

Ubeđen sam da je jedna od glavnih, ako ne i glavna tema naših života - pripadnost.

Razume se to nije problem samo naših pojedinačnih života, nego je skoro uvek i stvar većih entiteta i država.

Sve se to kod nas nekako ispleplelo i stvorilo prokletu avliju iz koje nikako da izađemo.

Posle smrti roditelja, ne želeći da kuća ostane sama, jer ja sam već imao svoj dom, počeo sam da je rentiram.

Činio sam to za male pare, misleći kako je najvažnije da kuća nije prazna. Kuća na osami.

Imao sam mnoge razliličite gose u njoj. Uglavnom pijance, propale muzikante, čistače klozeta, kosače trave u parkovima.

Živeli su sa ženama sa kojima su se tukli, pretili im ubistvom a sa nekima su se voleli toliko da su bukvalno sekli vene kada bi ih žena ostavila zbog drugog, koga su, što je možda bolnije, poznavali.

Patili su od nedostatka istinskog zadovoljstva i zahvalnosti.

Jedan od njih, koji je ženu pokušao da ubije ogomnim mesarskim nožem, nemajuči novca da izmiri dugove ostavio mi je roze ženski bicikl sa izbušenim gumama, nož, mnogo prljavštine i otiske fekalijama umrljanih prstiju na zidu u toaletu. Na stolu u predsoblju ostavio je veliki portret neke nepoznate žene sa porukom da ta slika može da nadoknadi sve za šta me je zakinuo.

Bilo je to ulje na platnu. Odmah se videlo da je amaterski rad, mada u zanatskom smislu urađen solidno u tradiciji realizma.

Radilo se o portretu zrele plave žena koja je sedela na kauču, vidljivo pohabanom (možda mom?) prekrštenih začudo tankih dugih nogu (slikareva manijakalna opsesija?) i pogledom istovremeno podrugljivim i samilosnim.

Nepotrebno je da kažem da je slika bila jeftino urađena, samo u dve boje, ljubičastoj i oker sivoj. Očigledno je da autor nije imao novca za prave slikarske tube. Međutim, iz nje je zračila iskrenost koja se može javiti samo kao apsolutna emotivna posvećenost nekome. Svakako nešto više od bliskosti.

Nisam znao šta bih sa slikom. Na njenoj pozadini, na jeftinom pak papiru kojim je bila obložena od pozadi pisalo je nešto što se više nije moglo razaznati jer je papir bio grubo pokidan. Da li Petrovac 1990 i neke, da li Pariz, da li Pančevo ili Petrovaradin. Videlo se samo ćirično P i godina 199 i neka nevidljiva nastavljajuća.

Odmah mi je bilo jasno da je slika ukradena.

Pomislio sam da je najbolje da fotografišem sliku i preko društvenih mreža potražim ako ne autora a ono vlasnika i da mu sliku vratim.

Onda sam se predomislio.

Da li bi neko bio tako velikodušan i prema meni?

Okačio sam skliku na svoj amaterski štafelaj i posmatrao je danima. Uvek u prolazu. Štafelaji, shvatio sam, između ostalog služe i dvema lepim stvarima. Prva je da se boje sležu i suše, a druga da kako vreme prolazi uviđate šta sve možete da joj dodate ili oduzmete.

Da stvar bude zagonetnija slika je počela sve više da mi se dopada.

Nisam imao nameru da je okačim o zid. To nikako.

Ali zid mi se stalno pojavljivao u svesti.

Pričinjava mi se, pomislih.
Žena ne sedi na kamenom zidu kao kod Andrića nego na razvaljenom kauču od jakih i teških, alkoholom podstaknutim ljubavnim strastima.

Dakle, posmatrao sam tu ženu koja je nekad pripadala nekom muškarcu, tu ženu na slici i osetio kako sada zrači novom netaknutom ženstvenošću. Njena ženarnost je, doduše, prikrivena. Ali, to najviše otkriva o njenim i muškarčevim tajnim željama.

Da li će se ostvariti?
Mi, muškarci to ne znamo. Poniženi smo njihovom mogućom velikodušnošću.
Ali, žena, tačnije devojka u osami, ipak je pokazala belo meso svoje oble i duge butine starom ubogom pastiru.

Što to ne bi učinila i ova, koja ne sedi na kamenom zidu, ali to ne mari ništa.

Samo, prekasno je da to ona sada uradi za mene.

Žalim što je nisam upoznao ranije.

Sebičnost naših života se pokazuje tek kad je kasno, pri kraju.

Kome se vredi izvinjavati za ovu prošlost?

Svet prljavštine i izopačenosti se očigledno trošio na neke vredne stvari. Možda nedovoljno i prljavo, ali gadosti i seksualnost često idu ruku pod ruku.

Žena sa slike me je posmatrala izazivački.

Bilo je u tome mogućnosti koliko i nemogućnosti.

Priziv seksulane fantazije samo obrvama.

Čak su se pomerale.

Iščupane dlake. Nalepljene boje, puderi, maske, duboki parfemi i stegnute dugačke sise.

Bila je žena koja uzima, a ne daje.

Ah, pomislih, koliko je bilo takvih.

Imao sam nešto dopola isceđenih slikarskih boja, jer sam se u poslednje vreme tome okrenuo kao pokušaju da ne sedim na tom upalom kauču sa glavom u rukama. I ne samo kauču. I ne samo Ničeovoj teoriji večnog ponavljanja.

Dakle, uzeo sam boje, široku četku i prefarbao ženu koja mi se dopadala.

Bila je to sada druga, sasvim druga žena.

Imala je dugu kosu, vitak stas, majčinske, pljosnate grudi i pogled koji me je upozoravao da bi mi se nešto strašno moglo dogoditi ako bih počeo da mislim kako će se ova sreća završiti.

MILAN TODOROV: BOJE ŽENA

 

Grad je prepun lažnih plavuša

koje izgledaju lepše od svoje laži.

Sve imaju ravne kose

uskI struk

i uzdignute grudi

kao mostobrane.

Pred dolazak zime

uvlače se u svoje uzdignute

kragne

ispod kojih nema ničega

sano goli pupak

i duge široke farmerice.

Misle da ih čeka nešto

veliko i tajanstveno.

Pojavljuju se kao magija

u koju ni same ne veruju

da bi vrlo brzo nestale

ili bile zanmenjene novim

istim plavušama.

Na sistematskom pregledu

doktor mi je rekao da ne razlikujem

nijanse boja.
Kako ste primljeni u vojsku

pitao me je.

Pitanje je bilo prilično glupo.

Zar se ne može poginuti kao blagi

daltonist

Tako mi je izgledalo tada

pre samo dve godine.

Od tada sam svakako

izgubio iz vida mnoge

nijanse okasnelih jesenjih požuda.

Ipak možda progledam

kao slepac posle izlaska iz crkve

a možda ostanem slep

za onu što me traži

u svom

slepilu.