Постови

MILAN TODOROV: STOLICA

Слика
  Da je um r o saznao sam slučajno, gotovo u prolazu,od nekog poznanika koji mi je to pomen uo više kao opštu, očekivanu opasku o nestancima tolikih ljudi koje smo poznavali, nego kao tužnu vest. Umro je, rekao mi je taj poznanik, u domu za stara i nezbrinuta lica, sam, pošto mu je jedini preostali brat umro još pre nekoliko godina. Pomislio sam tada da bih mogao, u stvari da bi trebalo, da stavim na papir ono što sam znao o njemu i da tako osvetlim i deo svog vremena ali sam posao stalno odgađao pribojavajući se da neć u umeti da obujmim i pohvatam sve konce i končiće tog prošlog vremena koje nas je oblikovalao, svakog, razume se, na poseban način. Ne znam ni sad a da li sam u tome uspeo. U svakom slučaju,priznajem – teško mi je da se odričem uspomena. O njemu, Miletu ili L udom Miletu, kako smo ga, u uoubičajenoj a neobjašnjivoj dečjoj pakosti pro zvali čim se svojom čudnom pojavom i ponašanjem izdvojio od okoline – u početku nisam znao gotovo ništa. Nosio je ne...
Постави коментар
Прикажи све

MILAN TODOROV: MIHOLJSKA NOĆ

Слика
  Već je padala noć. Jedva sam našao slobodno mesto za parkiranje. Bilo je blizu centra grada ali u mračnoj ulici. Užasavao sam se ranog mraka oduvek. I zato sam išao ka svetlu na glavnom trgu. Zadihan seo sam na klupu jednu u nizu. Dve devojke na susednoj klupi su glasno razgovarale. Jedna, ne znam koja, rekla je da joj je užasno baš tako je rekla užasno žao što joj nije uspela veza sa mladićem koji je bio zgodan i koji je gledao dugo u nju a ona mu uzvratila pogledom. Ustao sam i pošao dalje . Možda je ovo poslednje veče miholjske jeseni kada se čini da se vreme može zaustaviti kao i da ljubav može da se oslobodi mesta događaja ali ne može nikada slika u kojima ne zn am o da li smo to mi.
Постави коментар
Прикажи све

MILAN TODOROV: NIČIJI

Слика
  Crnjananski je n ajveći srpski pisac. Andrić je, takođe velik, ali njegovo delo kako vreme izmiče postaje sve više kalup fikcija, dakle lepa opšta parabola o balkanskom usudu koji karakterišu zulumi i ropstvo, služenje tuđinu i povremeni proplamsaji ljudskosti kod preobraćenih moćnika kao sećanja na svoje poreklo. Međutim, ideja o mostovima koji spajaju ljude i obale danas mi deluje odviše idilično. Štaviše, sve ljudske nesreće o kojima je pisao Andrić iz ove perspektive su deža vi. Andrić je svoju tugu pretvorio u arhitektonsku fikciju, Crnjanski u lični brodolom. Postoji mit po kome su najveći pisci i najveći ljubavnici potekli iz bezvodne banatske crnuše. Poput Andrića i Crnjanski je bio ambasador propale kraljevine, zetečen u Londonu, bez moći, bez novca sa ženom i potrebom da preživi kako zna i ume. U Londonu je bio stranac među pristojnima. U zemlji reda i dvospratnih autobusa, on je nosio u sebi razvaline jedne izgubljene epohe. Radio je sve i ništa — popravljao...
Постави коментар
Прикажи све

MILAN TODOROV: GEOGRAFIJA ZABORAVA

Слика
  Zaboravio sam ribolov, ona tiha čekanja nade koja su se uvek svodila na smrt nekog slabijeg bića. Bilo je u tome nečeg sličnog molitvi: sedenje, strpljenje, tišina koja ne donosi ništa osim spoznaje da voda ne pamti. Zaboravio sam i vožnju biciklom. Kažu da se to nikada ne zaboravlja, ali ja sam zaboravio. Noge još pamte pokret, ali ne i smer. To je ono što nestaje prvo — osećaj da prostor ima značenje. Uskoro ću, verovatno, zaboraviti i putovanja. Želeo sam da ponovo odem u Temišvar, na primer. Trom grad, ali pametan kao Banat. U garderobi stoje dva neotvorena, nova putna kofera. Ponekad, kad prolazim pored njih, učini mi se da me pitaju kuda. Ne gledam ih dugo; navikavam se da ne odgovaram na pitanja koja traže odlazak, a ne istinu. Kada bih znao odgovor — ne kuda , nego gde je sunce i bilje i voda čistija od oka -  kunem se, ne bih se kao sada podavao bludu opreza. Ispada da sam slobodan čovek samo ako više ne želim. A ja ne želim baš to, baš tu slobodu.
Постави коментар
Прикажи све

MILAN TODOROV: VEŽBANJE LAGANJA

Слика
  Bezmalo već dve godine pišem novi roman sa, nadam se konačnim, nasloom VEŽBANJE LAGANJA. Vežbanje laganja istražuje tihu granicu između stvarnog i izmišljenog kroz živote i misli umetnika raznih epoha. Roman se ne vodi hronologijom ni jasnom radnjom, već fluidno prati percepcije i dileme likova koji se suočavaju sa pitanjem: da li umetnost obmanjuje ili pruža utehu? Svaka misao, svaki izbor i svaka veza postaju svojevrsna vežba u laganju – prema svetu, prema drugima, pa i prema samom sebi. Kroz suptilne introspektivne prizore i tihe ironije, roman istražuje kako kreativnost i iluzija isprepliću ljudsku egzistenciju, ostavljajući čitaoca da sam razluči gde prestaje laž, a počinje istina.
Постави коментар
Прикажи све

MILAN TODOROV: CIPELE

Слика
  Pre više od decenije prijatelj koji je bio vozač dostavnih kamiona u jednom velikom trgovinskom preduzeću poklonio mi je radnu obuću, cipele za debelim đonom potkovane na petama i ojačane na delu za prste. Rekao je da njemu nisu potrebne. Nedugo posle je umro. Ja kad obavljam teške poslove još nosim njegove cipele. Proderane su na levoj je otpala peta a desna je zevnula na obodu kod prstiju. Trebalo bi da ih bacim u kontejner. Ali, odugovlačim iz nepoznatog razloga. Sentimentalnost je uglavnom glup osećaj. Uostalom, moj pokojni prijatelj nikada nije hodao u njima. Čega se plašim? Cipele nisu dubokoumne stvari. Ne pripadaju nebu nego zemlji i blatu i prašini. Ipak iz prašine je nastao svemir i ja sada još u njima unosim drva da potpalim vatru u kaljevoj peći ili ispod kazana za rakiju. Pre toga cepam drva sa njima na nogama. Zatim ih odlažem pažljivo ispod streje da ne pokisnu te stare skoro sasvim uništen...
Постави коментар
Прикажи све

MILAN TODOROV: KRATKOTRAJNI MIRISI

Слика
  Sa dolaskom zime prodavci lažnih parfema ušuškani do očiju u jeftine kineske bunde operišu u megamarketima i gledaju te pravo u oči a jedan večeras beše spreman da izvadi nož na mene kad sam mu rekao Odjebi. Zašto, pitao je. Pritom mi je nadlanicu brzo poprskao nekom iz drugog džepa izvađenom kolonjskom hladnom sečicom novog sveta. Nisam znao šta da mu odgovorim u magnovenju kad nam se bića nisu srela. On je pokušao da mi proda laž i prevari me, ali to je nešto što svi čine u digitalnom kosmosu ali meni je smetalo ne to nego što smo se sukobili nesvesno premda oboje željni mirisa  mirisa harema zemaljskog sveta. Izvini, rekoh mu, ali on je već šmugnuo u gomilu predviđajući dolazak ljudi u crnim pantalonama i belim najlonskim košuljama sa oznakom Security. Volim ekstreme bateriju plus i minus trebalo je da me ubije žudeo je za tim a ja ne znam nanosim novi losion u kupatilu bez poente kao paket metaka kalibra 6,5 koje ...
Постави коментар
Прикажи све