Pakao je uvek na pola puta između dobra i zla. Čini mi se da sam to negde pročitao i pomišljao koliko je to tačno. Imao sam dovoljno vremena pre nego što je menadžer tog tada vrlo poznatog klupskog restorana u mali skriveni podrum unosio vina koja sam mu doneo. Trebalo je da, po običaju, sačekamo da vrati praznu ambalažu. Takav je bio dogovor sa gazdom, jednim debeljuškastim starim čovekom koji je vodio restoran kao pravi domaćin.
-Uzeo sam vaša vina na preporuku jednog gosta koji ovde redovno dolazi i voli baš takvo lako, belo sa voćnim ukusom – rekao mi je pri prvom susretu.
Tako smo otpočeli saradnju.
Moram da kažem da je išlo polako, ali sigurno.
Menadžer, izvesni Zoran, mršavi dugajlija sa tetovažama na podlakticama bi me nazvao telefonom i rekao:
-Pri kraju smo. Donesi nekoliko kartona kad budeš dolazio ovamo.
I ja bih donosio.
Novac sam dobijao na računu. Uvek istog dana i tačno u dinar.
Ponekad bih svratio do gazde Dušana, zvanog Duda kojeg bih tom prilikom uvek zaticao u velikoj kuhinji u najnižoj etaži Kluba kako mesi roštilj meso ili peče crvene paprike na ogromnom šporetu koji se ložio na ugalj.
Ponudio bi me nekim pićem. On nije pio. Nisam ni ja. Popili bismo kafu koju bi nam skuvala mala, mršava plavooka starica njegovih godina.
-Sekretarica i moja knjigovođa - predstavio mi je.
-Ljubica – rekla je i pružajući mi ruku podozrivo me pogledala. – To je gospodin koji donosi vino?
-Da – rekao je čika Duda i nastavio da meša nešto u ogromnoj šerpi na šporetu.
Lako je bilo osetiti da između njih postoji neka nežna međuzavisnost. Oboje su, kako s eto kaže, prošli svoje mlade originale i sada im je preostala samo ta potreba da se zajedničkim snagama brane od dinamike novog sveta. Ona je, shvatio sam, ona koja brine o finansijskoj strani njegovog posla a on je i dalje u njoj video lepotu i moć žene.
Nisu bili u braku, koliko sam razumeo, ali su bili u tom toplom jelima namirisanom podrumu kao nekakav povučeni kralj i odbegla kraljica. Nikada ih nisam video na dnevnom svetlu, ali bili su teški u pokazivanju bilo kakve naklonosti kao da je empatija neka bolest koju je najpametnije tajiti. Bili su više i manje od ljudi s kojima bi čovek voleo da bude blizak.
Zoran pak beše sušta suprotnost. Ne znam kako je stekao gazda Dudino poverenje, ali ga je ovaj puštao da samostalno nabavlja robu i overava račune za te nabavke.
Odnoseći i donoseći uskim prašnjavim stepeništem gajbe stalno je pričao o ribama, noćnim zabavama, drogi i Bogu.
Bila je to luda mešavina strasti i straha od kazne. Nije bio onoliko jak koliko je izgledalo. Niko nije jak koliko se trudi da u očima drugih bude jak.
Želeo je da zaradi neku kintu i kako mi je priznao, odleti na Maldive.
- Ali novac za avionsku kartu do Malea a zatim hidroavionom do ostrva bez imena u Indijskom okeanu, ostrva belog peska… - rekao je. - Nije mi stalo da me pamte kao poštenog vrednog momka, nego da imam love za dobru žensku, veliku kriglu piva i da me boli dupe za sve.
Mene nije ubedio da je to nešto više od kič sna. Zaista mislim da postoje kič snovi kao što postoje kič slike ili kič pesme. Da bi neko bio odmetnik od ovog sveta ne sme da priča o tome. Ponekad obilazim groblja i čitam natpise na spomenicima. Većina ništa ne vredi.Međutim, ima onih na kojima su ispisane reči bez realne nade da bi rodile sanjanu nadu. Na jednom piše: „Čekam te i znam doćićeš voljena moja kad svi mrtvi uskrsnu u Hristu“.
Sviđa mi se. Ne valja kad javno želiš bilo šta.
-Pokvarićeš, brate, taj svoj san – rekoh mu.
-Kako? Zašto?
- Videćeš.
Duda je bio sasvim drugi karakter. Bio je ugodno star. Uvek se raspilavim kad upoznam nekog takvog, jer bih želeo da i ja, kad dođe vreme, budem takav.
Vazda sam ga viđao u starinski krojenom crnom odelu preko koga bi uvek dok je radio u podrumskoj kujni nosio sivo belu kecelju.
Njegova Ljubica je na sebi uvek imala strogi, de mode, kostim od sivog tvida na crne kocke.
Bila su to jasno razdvojena dva sveta.
Bila je to uzaludna utakmica.
Znao sam ko će u njoj pobediti, ali me se tada nije ticalo jer je vino prolazilo sve bolje.
Pripisivao sam to navikama gostiju.
Popiju jednu buteljku u nekoj, za njih, posebnoj prilici i vežu se za vino kao za amajliju koja donosi radost, makar bila i radost trenutka.
Sa mnom je uvek išao i momak, pomoćni radnik.
Bio je krupan, jak gorštak, ali pomalo načet
gradom.
On je bio zadužen za istovar vina i utovar praznih gajbi. Račun su svodili on i Zoran, nemogući putnik na ostrva sa belim peskom.
Ponekad bih pomislio da su njih dvoje sušta suprotnost.
Grenuki, kako smo svi u kraju zvali bivšeg ciglarskog radnika bio je pošten, u temelju, kako se to kaže, ali bi za litar rakije prodao i majku i oca, a nekmoli mene.
Bilo je leto. Vino se trošilo solidno.Međutim, sa dolaskom jeseni, one najlepše miholjske, potražnja je odjednom postala enormna.
-Otkud to, pitao sam Grenukija.
-Ne znam – rekao je. – Sve vodi Zoran.
-A knjigovođa, ona dobra stara gospođa?
Slegnuo je ramenima.
Stvari su i dalje išle dobro.
Isporučiali smo vina.
Duda nije imao evidenciju koliko je popijeno, jer je gostima naplaćivao ceh bez izdavanja računa. Zapisivao je nešto na salvetama i to davao svojoj novoj staroj ljubavi da uknjiži.
Izgledalo je da su svi zadovoljni, dok se nije posle godinu dana podvukla crta i ispostavio manjak.
Zoran je Grenukiju pune boce upisivao kao popijene.
Da li sam to znao?
Iskreno, nisam. Međutim, sumnjao sam da nešto debelo nije u redu. Ipak nism reagovao. To je bila u mladosti, a možda je i sada, pomišljam, moja najlošija osobina: verovati u bolje nego što jeste.
Kada je istina pukla Duda me je pozvao u kujnu i dok je mesio male ćufte kao male miševe, rekao mi je:
-Uvek sam čekao da ugostim gosta koji nikad nije došao.
Pružio
mi je račun za poslednju isporuku i pružio mi svoju malu, mokru ruku.
Povređen, okrenuo sam se i otišao.
…
Prošle su godine.
Novi menadžer Kluba me je pozvao.
-Čuo sam od Dude da ste nas snabdevali odličnim belim.
-Moguće – rekoh. – Ako Duda tako kaže. Gde je on sada.
-Tu, samo malo promenjene uloge.
Donesite sutra ili prekosutra vino.
Odneo sam mu narudžbinu odmah sutra.
Na dvorištu naleteh na Dudin četvrkrilni šporet koji je trulio na kiši.
Pod starim platanom, u crnoj plastičnoj kabanici, sa belom gipsanom salvetom prebačenom preko ispružene ruke u znak pozdrava, stajao je bronzani Duda i dobroćudno mi se smešio. Baš kao nekada kad je to imalo važnost za oboje.
