MILAN TODOROV: PRESELJENO U DRUGU RADNJU

 PRESELJENO U NOVU RADNJU

Moja majka je rodom iz Mađarske. Njeni preci su pred arnautskim zulumima izbegli iz carskog grada Prizrena i pod Arsenijem Čarnojevićem došli najpre u Kać, kraj Novog Sada i tu boravili dve ili tri godine a zatim nastavili dalje na sever i obreli se u okolini Segedina. Tamo, "preko" kako je govorila, živela je do svoje dvadesete godine i usvojila mnoge njihove navike. Dve behu najbolje. Dobra kuhinja (išla je u „Pohtornu“ kako je je nazivala kurs koji su tadašnje pedantne mađarske vlasti organizovale za devojke koje se opredeljuju da budu domaćice) i sistematski zdravstveni pregledi.

Uprkos tome uvek je govorila da se plaši lekara i bolnica, kao da su to mesta gde ljudi odlaze da ih neko preuredi protiv njihove volje. Kad bih je napokon naterao da pođemo zbog naglo povišenog pritiska ili bola u grudima, skupila bi se na stolici u čekaonici kao mala ptica pod strejom dok traje pljusak, tiha, pogleda zakačenog za pod. 

Ali kad bismo se vraćali kući, već posle prvog skretanja kod Molinarijevog parka u ulicu u kojoj je stanovala sama posle očeve smrti i mog odlaska iz kuće - delovala je rasterećenije. 

 Jednom je čak i zapevušila staru mađarsku melodiju, onu koju je, kako je rekla, čula još u detinjstvu. Pesma je izašla iz nje nenametljivo, kao da je to najjednostavnija stvar na svetu.

Kod kuće bi se brzo vraćala svojim navikama, kao da je čitav izlazak bio kratka epizoda čiji se tragovi moraju što pre zatrti. Spuštala bi malu staromodnu damsku tašnicu sa najneophodnijim stvarima u njoj a to behu maramice, dokumenta, lekovi, slike najdržaih i nešto deviza za, kako je govorila, dobre lekare - pažljivo, kao da je u njoj nešto lomljivo, i odmah potom prešla dlanom preko radne ploče u kuhinji, proveravajući da li je sve na svom mestu.

U tim prelazima ruke, gotovo obrednim, bilo je nečeg umirujućeg: kao da je svaki predmet morao potvrditi njen povratak. Ponekad je, sedeći za stolom, zamišljeno prelazila jezikom preko nepca, kao da pokušava da se seti reči one mađarske pesme koju je pevušila na putu. Ali reči pesme više nisu izlazili iz njenih usta. Događao bi se samo blagi pomak usana, pokret nalik uzdahu, koji bi se brzo izbrisao.

U tim trenucima, dok je sedela nad šoljicom slabe kafe koju je pila samo da mi pravi društvo i koju je više držala nego što je pila, primećivao sam kako me povremeno pogleda ispod obrva, kao da proverava koliko sam zaista tu, pored nje.

Ali ja sam uvek žurio. Uvek me je čekalo nešto važno, čega sada ni pored najbolje volje ne mogu da se setim.

Pogledavao sam na zidni sat, jedan od onih plastičnih novogodišnjih reklamnih poklona koje sam ja dobijao od drugih pa jedan uvek poklanjao i njoj. Pogled bi joj se tada zadržao na kazaljkama na satu malo duže nego ranije, kao da očekuje neki komentar od samog sata. A onda bi, gotovo nečujno, uzdahnula i ustala sporije nego što joj je bilo prirodno. Nije to bila starost u klasičnom smislu, već neka vrsta neobjašnjivog usporavanja.

Pogledao sam i ja sat pažljivije. Nije radio.
Baterija se istrošila, rekoh joj. Doneću ti, koliko sutra drugu.

Bio sam zatečen tom iznenadnim kvarom sata. Baterije sam joj promenio pre samo dve nedelje.

Ah, ti Kinezi – pomislio sam jetko. Sve što je jeftino ne valja ni pet para.

Sutradan, oko podneva, skoknuo sam sa posla i na trafici kupio najskuplje baterije za njen sat.

Zatekao sam je dok je pripremala supu za ručak.

Kad me je posadila na stolicu naspram njene naglo je ustala i stojeći ukipila se iznenada nasred kuhinje, kao da je nešto zaboravila u hodu. Drvena varjača joj je ostala u ruci, okrenuta prema gore, kao kratak, nedovršen znak. Para iz šerpe dizala se ravnomerno, ali ona je gledala u prozor, u pravcu gde se videla samo siva fasada susedne zgrade. Prišao sam i upitao je da li je nešto zapelo.

-Ne - rekla je, ali nije se pomerila.

Zatim je, nakon gotovo cele minute, spustila varjaču na pult, odmah kraj ivice, opasno blizu da padne, i prešla prstima preko obrisa ručke, kao da proverava da li je njen mali svet još na mestu.

Tek tada je nastavila da meša supu, ali sporije, sa kratkim zastojima između pokreta, kao da se priseća recepta koji je oduvek znala napamet.

Nisam tome tada pridavao neki poseban značaj. Starost se odmotava na različite, često čudnovate i mlađima nerazumljive načine.

Skinuo sam sat sa zida, izvadio postojeće baterije i uglavio u ležišta nove.

Sat je odmah proradio.

-Ne kucka – primetila je majka.

-Ne, mama, sad su to novi satovi na baterije. Oni su nečujni.

-Ali ja ne vidim više kao nekad. Volela bih da otkucava sate i da ga čujem.

-Svejedno -rekoh. -Isto je to.

Ipak obećao sam joj sat koji će kuckati. 

Pretražio sam gradski Oglasnik i naleteo na nekog ko je nudio na prodaju stari zidni časovnik sa tegovima i malom pticom, kako je naglašavao, sasvim malom pticom koja izlazi iz kućice svakog punog sata.

Pozvao sma ga telefonom. Cena, koju mi je predložio, nije bila baš umerena, i predložio sma mu da je snizi tvrdeći da sam ozbiljan kupac,

-U redu - rekao je. - Sat je zaista odličan, ne znam zašto više ne radi. Ali, to se da lako popraviti ako pronađete dobrog majstora.

Već sledećeg dana sat je bio u mojim rukama. Težak, starinski, sa tegovima i pticom.

Pronašao sam jednog od poslednjih sajdžija u gradu. Čamio je u pasažu između nekadašnjeg letnjeg bioskopa i glavnog gradskog šetališta.

Odneo sam mu sat, objasnio sam mu problem i šta hoću.

-To je teško. Pokušaću, ali ništa ne obećavam.

Zatim je dodao:

-Nemoj se time opterećivati. Sat je dekorativan detalj u današnje doba, a vreme prolazi ovako i onako.

Nisam bio zadovoljan njegovim odgovorom. Obećao sam m dodatnu nagradu, ako ga pokrene.

-Ne obećavam ništa – rekao je poslednji sajdžija u gradu. Ja nisam čarobnjak. Dođi za nedelju dana.

I došao sam, po dogovoru.

Mali zdepasti sajdžija je bio ushićen.

-Ovaj sat sada radi. Čak i ptičica izlazi, mada se ponekad desi da ne izađe baš u predviđeno vreme.

Bio sam zadovoljan.

-Važno je da kuca - rekao sam vadeći novčanik da platim uslugu

Ovakvi zidni ne rade kad im nije pravino odmerena količina olovama u utegama - rekao je.  -Neko ga je nestručno otvarao, i to ne tako davno,  a zatim mehanizam sa olovnim utegma postavio naopačke. Zato nije radio. Trebalo bi da sat  ostane kod mene bar još nekoliko dana, radi finog podešavanja ako hoćete da bude precizan i pouzdan.

-Znači olovo - upitah nesvesno.

-Olovo je kod tih starih uvek problem.

Šta je znao?

Koliko bola je stojalo u tim škrtim rečenicama?

I, kako je predvideo, budućnost odlaska moje majke?

Otišao sam posle četrdeeset dana ponovo u onaj pasaž u kome je držao radnju.

Na vratima je pisalo:

„Zatvoreno zbog preseljenja u drugu radnju“.