MILAN TODOROV: STOLICA

 

Da je umro saznao sam slučajno, gotovo u prolazu,od nekog poznanika koji mi je to pomenuo više kao opštu, očekivanu opasku o nestancima tolikih ljudi koje smo poznavali, nego kao tužnu vest. Umro je, rekao mi je taj poznanik, u domu za stara i nezbrinuta lica, sam, pošto mu je jedini preostali brat umro još pre nekoliko godina.

Pomislio sam tada da bih mogao, u stvari da bi trebalo, da stavim na papir ono što sam znao o njemu i da tako osvetlim i deo svog vremena ali sam posao stalno odgađao pribojavajući se da neću umeti da obujmim i pohvatam sve konce i končiće tog prošlog vremena koje nas je oblikovalao, svakog, razume se, na poseban način.

Ne znam ni sada da li sam u tome uspeo. U svakom slučaju,priznajem – teško mi je da se odričem uspomena.

O njemu, Miletu ili Ludom Miletu, kako smo ga, u uoubičajenoj a neobjašnjivoj dečjoj pakosti prozvali čim se svojom čudnom pojavom i ponašanjem izdvojio od okoline – u početku nisam znao gotovo ništa.

Nosio je neko kratko mađarsko prezime i mislio sam da je rođen u tom mestu u koje sam tek došao s roditeljima početkom šezdesetih godina. Docnije ću, kad su nam se putevi nakratko i smešno spleli, shvatiti da je i on pridošlica kao i ja i da je njegovo ponašanje možda dobrim delom bilo posledica nesnalaženja u novom, tuđem okruženju.

Prva slika po kojoj ga pamtim jeste iz dvorišta osnovne škole u koju smo oboje išli, on, doduše, samo prva dva ili tri razreda. Dvorište tada nije bilo ograđeno i iz parka sa starim stablima bođoša, ili gloginja kako smo ih zvali, ulazilo se pravo u školu s čeone strane. Na tim vratima uvek je dežurao neki uzrujani nastavnik i ćuškao nas decu koja smo se gurala i bučno prepirala ispred njih.

Mile se, pre svega toga, popeo na glog i uspentrao na njegovu najvišu, opasno tanku granu na kojoj se ljuljao kao majmunče na trapezu u cirkusu. Odozgo nas je prezrivo posmatrao, ponekad gađajući košticama glogovih plodova. Niko se nije ljutio. Štaviše, pomalo smo ga se i pribojavali — ne zato što je bio snažniji od nas, nego zbog nečeg što smo osećali sasvim jasno: kao da je on, za razliku od nas koji smo na ulazu u školu ćutke trpeli poniženja i šamare od nastavnika, bio čist u svojoj nesreći.

Bilo je u toj sceni nečeg grotesknog i istovremeno smešnog i tragičnog, pogotovo ako se zna da su nastavnici — među kojima se u surovosti naročito isticao nastavnik nemačkog jezika, izvesni Živa, nekadašnji ratni zarobljenik — bili još uvek traumirani ne tako davno završenim ratom.

Grad u koji smo se doselili nije bio gostoljubiv. Sada, s vremenske distance, čini mi se da drugačije nije ni moglo biti. U vreme rata grad je bio deo Nezavisne Države Hrvatske, i mnogi njegovi mladići, milom ili silom, našli su se u vojnim jedinicama. Neki su bili u ustaškim formacijama, većina u domobranima. I danas se na varoškom groblju mogu videti spomenici s crno-belim slikama mladića u tim uniformama.

Sa padom ustaške vlasti i dolaskom nove, partizanske, mnogi se nisu lako mirili s promenom. Mnoge porodice su, plašeći se odmazde, menjale prezimena, naročito ona s nemačkim prizvukom. Većina je bila ćutljiva i mrzovoljna, trudeći se da ne primećuje kako se njihov svet urušava. Smatrali su to samo privremenom promenom snaga.

Mile je, na neki način, oličavao to neodrživo stanje svojim bekstvom u svet filmskih iluzija. Približio se upravniku bioskopa „Dunav“ i bez nadoknade, samo za besplatan ulazak u salu, raznosio plakate po varoši. Lepio ih je gde god je stigao, a ljubav prema filmu bila je toliko jaka da je plakate, osim u zvaničnim oglasnim okvirima, pokazivao svuda. Moglo se videti kako u prepunom autobusu broj 3 traži mesto za sebe i razvija plakat za filmske premijere.

Povremeno bi se krezubo smejao dok je pokazivao plakate za komedije sa Batom Živojinovićem i Gidrom u izmišljenim ljubavnim avanturama, ili Ursulu Andres u malom belom bikiniju kako s nožem za pojasom izlazi iz mora za reklamu filma Dr NO sa Šonom Konerijem. Drugog dana na plakatu koji bi nam rasprostirao Mile stojao bi markantni Džon Vejn kao pravedan šerif po imenu Ruster Kogburn u filmu „Prava hrabrost“. I trajalo je to tako nekoliko dana a onda bi se pojavilo plakatirano obećavajuće telo punoetnice Brižit Bardo u filmu „I Bog stvori ženu“...

Imali smo ponekad utisak kao da je Mile lično zaslužan za dolazak tog novog i nepoznatog i lepog sveta u naš život. I on je to svakako morao da primećuje, što ga je ispunjavalo vidljivim i nedvosmislenim ponosom.

Godine su prolazile. Ja sam se zaposlio u radiju , isprva kao novinar u informativno-političkoj redakciji, iz koje sam jedva čekao da pobegnem. Kad sam, napokon, dobio priliku da uređujem sopstvenu zabavnu emisiju, jednog dana, ne odmah, setio sam se Mileta.

To, razume se, nije bilo slučajno. Na putu ka poslu, često sam ga viđao na autobuskoj stanici ispod tvrđave, sa svežnjem šarenih plakata u rukama. Radio je i dalje, bez plate, za glavni gradski bioskop, i u prepunom autobusu, na sred mosta, razvijao plakate, sada u šarenim bojama, s istim onim žarom. Sofija Loren, Brižitka u Viva Mariji, Klaudija Kardinale u Mački, Sofija Loren sa onim očima lepe divlje pa ripitomljene leopardice i Liv Ulman kao Persona, hladna i baš zato poželjna.

Međutim, putnici sada kao da behu zabavljeni svojim brigama i činilo se da niko ne primećuje ni njega ni te slavne ličnosti na njima kao da ih ne zanimaju tuđe priče.

Radio sam svoju emisiju s poznatim glumcima, ali sam osećao da mi treba nešto autentično, nešto što nosi stvaran život. Tada sam pomislio na Mileta.

Otišao sam do kuće u kojoj je stanovao, u skromnom stanu svoga brata Dušana. Mile je živeo tu. Objasnio sam mu da bih voleo da, za nedeljnu emisiju, komentariše aktuelne filmove. Nisam mislio na ozbiljnu filmsku kritiku, već na njegove spontane, čulne utiske, onako kako ih samo on ume da izgovori.

Prihvatio je. Rekao sam mu da ću snimati profesionalnim radio-uređajem, teškom, sjajnom Nagrinom mašinom. Kad sam ustao od stola nespretno sam oborio drvenu stolicu. On nije ništa rekao, mirno je sedeo i listao svoju arhivu reklamnih flajera. Podigao sam stolicu i izašao. Nisam sujeveran, ali verovao sam da je to loš znak. Nisam znao kakav, ni šta će se dalje događati, velike ili male stvari protiv mene, protiv Mileta, protiv svih nas, svakako. Nešto se srušilo, bio je moj prvi i konačni zaključak. Nešto protiv i moje i njegove volje.

Već smo se dogovorili da snimanje obavimo narednog prepodneva.

Sada sam, sa Nagrom o ramenu, ponovo sedeo u toj siromaškoj kuhinji sa mirisima luka i zagorele hrane, zatim mirno uključio Nagru koja je ipak pomalo cvrčala a Mile je svojim pomalo zaplićućim jezikom, prepričavao četiri filma. Moj najveći problem je bio da pokušam da ostanem ozbiljan.

Kad sam kasnije slagao emisiju, tri snimka sa njim sam uvrstio u program, a jedan izostavio. Bio je previše konfuzan i kao takav nepodesan za emitovanje. Dodatno snimanje nije dolazilo u obzir. Pokušao sam da isečem neke delove njegove priče, ali nije vredelo tako da sam odustao. Ona tri dobra Miletova pričanja su delovala kao vinjete koje su jezikom svakodnevnog govora veselo prikazivale nepogrešivo najbolje scene nekog filma. Bilo je, u svakom slučaju, zanimljivo, pomalo uvrnuto i samim tim čudno prihvatljivo. Niko nije o filmovima govorio tako, sa srcem, bez znanja i obrazovanja.

Krajem meseca, iz radijske blagajne mu je isplaćen honorar za tri priloga. Nije dolazio da se žali, nije ništa rekao ni meni ni uredniku. Samo bi, kad bi me sreo u prolazu, pretio kažiprstom, kao da me podseća na neispravljenu nepravdu.

Jednog dana, opet sam bio bez novca za gorivo i vozio se autobusom, spazio sam Mileta na zadnjoj platformi, sa srolanim plakatom u ruci. Sišli smo na istoj stanici.
Prišao sam i mirno mu objasnio da se honorar isplaćuje samo za ono što je emitovano.
- Četvrti prilog nije bio dovoljno jasan, rekao sam. -Nije zadovoljio kriterijume emisije.

Mile je ćutao. Samo me je gledao, kao da pokušava da protumači značenje reči kriterijum.
Na kraju se veoma ljut okrenuo, rekao mi da odjebem i gegajući se u svom stilu otišao, sa pod pazuhom pažljivo urolanim plakatima. Više nikada nismo razgovarali. Kad bismo se videli on bi samo podigao kažiprst i uperio ga u mene kao cev revolvera iz vestern filmova. Nije odustajao i bio je precizan u onome što želi da dobije. Ja sam to njegovo ponašanje doživljavao kao ponašanje nekog sa druge planete.

Sada, tek sada, kada to gledam iz drugačije perspektive i kada Ludi Mile više nije među nama, pomislio sam da je već tada znao da između čoveka i sveta uvek stoji neki nesporazum. Ali, ko je kriv za njega ne znam. Jednostavno, veoma smo različiti ljudi.

Ponekad, mislim, prkos je kad uopšte ne reaguješ.