NINUS NESTOROVIĆ: SIJALICA

 RATKO DANGUBIĆ:

MUVE I LJUDSKE SENKE

U Slanoj Bari, gde letnja vrućina legne preko svega kao mokra krpa, kafana „Kod Tri Bagrema“ stajala je uz šine, jedva osvetljena žutim sijalicama. Unutra su sedeli Gavra i Šandor, dvojica kockara bez sreće, bez žurbe i bez razloga da ičemu veruju.

Krigle piva bile su mlake, pepeljare pune opušaka koje je dosada zgusnula u tvrde grudvice. Vazduh je stajao, težak, pokušavajući da se ne pomeri više nego što mora. Muve su zujale kao da im je i njima svega preko glave.

Na plafonu je visila žuta traka za muve, lelujava u jedva postojećem trzaju letnjeg vazduha — kao rekvizit iz napuštenog filma koji se više ne snima.

I

Gavra je zureo u traku neko vreme, obrisao znoj s čela i onda promrmljao:

— Ajde, da se kladimo u hiljadu dinara koliko će muva da se zalepi za sat vremena.

Šandor ga je pogledao tupo, kao čovek koji je video previše vrućih dana da bi ga išta iznenadilo.

— Ajde. Ali da znaš — danas ti ni kafa ne bi pogodila šolju, a kamoli broj.

Gavra se nagnu napred, ispusti kriglu na sto.
— Sedam.

— Petnaest, reče Šandor i otpije gutljaj mlakog piva. — Ove naše muve su kao narod — slete tamo gde ne treba.

Krčmarica, žena sa pletenicom koja se raspada već godinama, jedva podiže pogled:
— Kladite...

II

Sat vremena u Slanoj Bari traje duže nego drugde. Sve je tromije: glasovi, misli, pivo, čak i tuga. Muve su letele sporo, kao da biraju trenutak za kraj leta.

Svaki put kad bi jedna sletela na traku, Gavra bi se ukočio, a Šandor bi se nagnuo kao glumac koji čeka završnu repliku. Činilo se da i traka ima svoje raspoloženje — blago svetlucanje, kao da hvata nešto više od muva.

Krčmarica je povremeno posmatrala scenu kao da gleda probu predstave koju nije tražila da vidi.

U jednom trenutku, svetlost se prelomila i na traci se zatreperio odsjaj — kratak, kao da je neko upalio lampu s druge strane vremena. Gavra nije bio siguran da li je video svoje mlađe lice ili samo mrlju od svetlosti. Šandor je mislio da je u odrazu video siluete ljudi kojih više nema, ali nije rekao ništa.

Samo su pili, gledali i čekali.

III

Kada je isteklo sat vremena, prišli su traci. Čak je i pas lutalica, poznat u kraju, prišao do vrata kafane i posmatrao ih kao da razume pravila igre.

Brojali su polako:

— Jedna… dve… tri…
— Četiri, pet, šest…
— Sedam… osam… devet…
— Deset… jedanaest.

Zaustavili su se.

Jedanaest muva.

Gavra izdahnu:
— Znači… nerešeno. Sedam je četiri razlike. Petnaest je četiri razlike.

Šandor klimnu.
— Prvi put da i sreća bude pravedna.

Krčmarica priđe, umorno obriše ruke o kecelju i reče:
— Nerešeno...

Gavra se nasmejao poluglasno:
— Ma neka…

Šandor je samo slegnuo ramenima.

IV

Napolju je Slana Bara izgledala kao da se neko poigrava svetlošću i senkama — ulične sijalice su treperile, senke se razlivale. Prolazile su siluete, neki ženski smeh se naglo prekinuo, pas je zalajao pa zaćutao, kao glumac koji je rekao repliku.

Na uglu, stara trafika blago je svetlucala, kao da pamti nešto što ljudi odavno ne pamte. Papiri na banderi su se pomerali, kao da ih je neko potkačio nevidljivom rukom.

Gavra je zastao.
— Čudna noć. Kao da stoji na jednoj nozi.

— Sve ovde stoji tako, reče Šandor. — Samo još da nauči da ne padne.

Razdvojili su se, svaki svojim putem, bez pozdrava. U njihovim tragovima ostao je onaj kratki trenutak dok se Slana Bara činila drugačijom nego inače — življom, iako bez razloga.

A u kafani, traka za muve je i dalje visila. Blago se pomerala, kao da čeka sledeću noć, sledeći sat, sledeće sletanje.

Kao da uvek ima još nešto što želi da uhvati.