MILAN TODOROV: NIČIJI

 Crnjananski je najveći srpski pisac.

Andrić je, takođe velik, ali njegovo delo kako vreme izmiče postaje sve više kalup

fikcija, dakle lepa opšta parabola o balkanskom usudu koji karakterišu zulumi i ropstvo, služenje tuđinu i povremeni proplamsaji ljudskosti kod preobraćenih moćnika kao sećanja na svoje poreklo.

Međutim, ideja o mostovima koji spajaju ljude i obale danas mi deluje odviše idilično. Štaviše, sve ljudske nesreće o kojima je pisao Andrić iz ove perspektive su deža vi.

Andrić je svoju tugu pretvorio u arhitektonsku fikciju, Crnjanski u lični brodolom.

Postoji mit po kome su najveći pisci i najveći ljubavnici potekli iz bezvodne banatske crnuše.

Poput Andrića i Crnjanski je bio ambasador propale kraljevine, zetečen u Londonu, bez moći, bez novca sa ženom i potrebom da preživi kako zna i ume.

U Londonu je bio stranac među pristojnima.
U zemlji reda i dvospratnih autobusa, on je nosio u sebi razvaline jedne izgubljene epohe.
Radio je sve i ništa — popravljao cipele, pisao izveštaje koje niko nije čitao, stajao u redovima sa ljudima koji nisu znali da je nekada pisao o Lampedusi i tišinama u kojima se vidi nebo.

Svaki magloviti dan bio je podsećanje da je negde drugde postojao, ali da se tamo više ne vraća.

Kad bi mu neko rekao „sir“, on bi se blago naklonio, ali u sebi čuo „gospodine bez zemlje“.
Nije voleo Englesku, ali ju je poštovao zbog reda i tuge koju je u njemu izazivala. Znao je da se više nikada neće vratiti u mladost, u Banat, ni u onu zemlju iz koje su ga izbrisali.
Preživljavao je kao što preživljavaju oni koji su izgubili sve osim svesti o gubitku. Patio se. Nije smeo da se vrati u komunističku zemlju. Plašio se odmazde. A onda mu je na nekom prijemu u Londonu prišao veliki pesnik i kulturni ambasador novog režima Jovan Popović , potapšao ga desnom rukom po leđima ( u levoj je, pretpostavljam, držao čašu sa šampanjcem) i rekao:

-Vrati se, matora budalo, nećemo ti ništa.

Ne znam da li je to tačno.

Mislim da nije sasvim tačno.

Potrebno je bilo da to odbri vrh države.

Sve se, saznajem slučajno, dogodilo posredstvom Aleksandra Rankovića koji je, kao slučajno, opet na nekom prijemu u italijanskom konzulatu u Opatiji, a znajući da je Crnjanski došao inkognoto na taj događaj, rekao velikom piscu da ga neće teretiti i da može da dođe u Beograd. Dodao je:

-Objavićemo ti i onaj tvoj roman u rukopisu.

Crnjanski je klimnuo glavom. Nije bilo drugog načina da objavi svoj rukopis.

Žrtvovao je svoje uverenje zarad ljubavi prema književnosti.

Andrić je bio u vilajetu. Skrovit pisao je Na drini ćupriju.

Crnjanski je morao da plati prelazak preko ćuprije najvećom kaznom za umetnika a to je da prihvati ponudu vlasti, protiv koje je, pristao na pomirenje, ma koliko bilo lažno.

Kad je to čuo Tito, rasrdio se.

-Bogati, pa on je naš neprijatelj.

Ranković mu je smireno, malo ulagivački, odgovorio da je sasvim u pravu ali da je bolje neprijatelja imati blizu sebe, uvek na oku,negoli u tuđini gde kao veliki umetnik i izgnanik može postati ikona svetske borbe protiv komunizma.

Tito nije voleo komplikovane stvari.

-Kakav je taj Crnjanski? Šta kažu žene? One sve znaju da ocene.

Ranković nije imao kud. Rekao je da, po pričama, Crnjanski ima veliki muški alat.

-Ako je tako – rekao je Tito velikodušno – onda da obradujemo Beograđanke.

I Crnjanski se vratio da bi umro nekoliko godina po povratku.

Nikada više nije napisao ništa toliko vredno kao emigrantski „Roman o Londonu“. Počeo je da ga piše 1946. godine i pisao ga je i naredne 1947.

To je roman koji će sve više dobijati na značaju.

Komunizam još nije mrtav, ali sukob klasa koji je na pomolu dovešće Englesku i Evropu do kolapsa sa talasima afričkih i azijskih emigranata.

Crnjanski se vratio u kuću u kojoj uskoro ničega neće biti, osim laži i izmišljenih moći političara. Nije više bilo poniženja, jer je sve već bilo oduzeto.

Kad je umro čongradski Crnjanski, na sahrani nije bilo nikoga iz vlasti. Bila je kasna jesen, novembar mesec, tek nekoliko žena na blatnjavoj stazi.

Umro je u bolnici Dragiša Mišović. Odbijao je da jede. Njegove poslednje reči su bile:

-Ja uošte nisam imao nameru da živim.

Zemlja ga je primila kao da ga nikada nije izdala.

Zemlja ne pripada nijednoj sili.

Nema naše zemlje.

Mi smo stanovnici ničije zemlje.

Sve što je naše, nije naše.