MILAN TODOROV. DEČJI BICIKL

 

DEČJI BICIKL

Moja pokojna baba

je sa mojim ocem

koji je tada imao samo

šest meseci

dakle 1913 godine

putovala brodom

koji je isplovio iz riječke

luke i plovio ka Njujorku.

Na pola puta

baba je dobila morsku bolest.

Preklinjala je putnike

da ukoliko umre

spasu bar njeno dete

to jest mog oca.

Nije umrla

živeli su u Čikagu

do 1927 godine

velike ekonomske krize

i vratili se u Banat.

Tako sam propustio

mimo svoje volje

priliku da budem

Amerikanac

da ratujem po svetu

bez posebnog razloga a

kad bih se vratio kao heroj

male Crnkinje bi šetale

ispred mene

vrckajući širokim debelim

zadnjicama

a ja bih mirno pio viski

dok bi pored paba

tipovi pljačkali banku

a žrtve silovanja vriskale

kao posle refrena u pop pesmama.

Mogao sam to da budem

da pričam šarmantno

na englesko američkom

da me svi kad se vratim

obožavaju

ali baba je bila snažna

sve je preživela

i ja sam zbog tog srećan

kao da je to religijski

doživljaj u našoj

nekad velikoj porodici.

Međutim ponekad

samo ponekad

pomislim na životni krug

koji se vrti kao snežna oluja

koja se kažu

noćas očekuje u Njujorku

na krug iz koga ne možeš

da izađeš

kao iz zagrljaja

uličnog pijanca kod apoteke

na Bulevaru oslobođenja

koji te ljubi balavo

i zove prijateljem

premda se prvi put

vidite u ovozemaljskom

životu.

Taj krug

ljudi ne primećuju

i nije to plavi krug

i nad njim zvezda,

ne, to je običan krug

kao točak dečjeg bicikla

zaboravljenog u travi

ispred nove kuće.