RATKO DANGUBIĆ: ČOVEK KOJI DOLAZI
ČOVEK KOJI DOLAZI IZ SEĆANJA
„Nisam došao da živim,“ mrmljao je. „Došao sam da proverim da li postojim.“
U rodnom selu zu reku, kuće su se nagnule kao starci koji slušaju, a ne razumeju. Vrata su se otvarala sporo, kao knjige koje se plaše da budu pročitane. Psi nisu lajali — jer su znali da se duhovi ne boje buke. Arsenije je prošao glavnom ulicom i pomislio da ga prepoznaju stabla, pragovi, čak i senke pod prozorima. Samo ljudi nisu — njih više nije ni bilo.
1.
Bio je nekad ovde znan učitelj i pesnik. Govorio je napamet stihove o zemlji, o vremenu i o mukloj tišini. Učio je decu da između dva slova stoji disanje, i da svaka rečenica ima dušu. Ali kad su došla probirljiva vremena, rekli su mu da škola više ne uči pamćenju, već napretku. Tada je otišao — i izgubio mu se trag. Neki su govorili da je prešao reku, neki da se zakaluđerio, neki da je umro u tuđini.
Sad se vratio. Ali vreme u koje se vratio više nije bilo njegovo. Putem prema groblju prolazio je čovek po imenu Petar, bivši kondukter, sada čuvar napuštene stanice i jedinog sata koji je još radio, a pokazivao uvek isto vreme — pet minuta do ponoći. Kad ga je video, Arsenije ga je pozdravio.
„Petre, ima li vozova?“
„Ima“, nasmejao se čovek, “samo ne znamo otkud dolaze ni gde staju.“
„A putnika?“
„Ima. Al’ svi su isti — uvek dolaze s prtljagom od magle.”
Sedeli su kraj pruge, pušili i gledali kako se nebo spušta. Petar je izgledao kao onaj koji ne veruje u dan. Nosio je fenjer koji nikad nije gasio.
„Zlu ne trebalo,“ govorio je, „možda nekom zatreba da pronađe put u povratk.“
2.
Kuća u kojoj je Arsenije davno živeo bila je prazna, ali nije bila mrtva. Imala je miris starog hleba, molitve i dima. Na zidu iznad stola visila je fotografija njega i Ljubice — žene koju je voleo i izgubio. Ispod slike, njegovom rukom je bilo davno ispisano: „Za onog koji će za mnom patiti.“
Te noći, kad je zaspao, sanjao je da Ljubica stoji kraj prozora i gleda ga kao neko ko se nije nadao povratku. Njeno lice bilo je osvetljeno plavim mesecom.
„Arsenije“, rekla je „zar se nadaš da će te neko prepoznati?“
„Ja više nisam onaj pesnik, ne pišem“, rekao je. „Znaš i sama, pisanje nije pitanje ruke nego disanja.“
Kad je otvorio oči, na staklu prozora ostao je trag dlana. Na stolu - pero, još vlažno od mastila. Ali on nije imao mastilo.
3.
U selu je živela žena po imenu Mara, zvali su je Udovica, jer niko nije znao ni čijoj smrti ni čijem sećanju pripada. Nosila je povremeno selom korpu jabuka, uvek četiri, i govorila da svaka jabuka pamti po jedno godišnje doba.
Kad je srela Arsenija na putu ka reci, zastala je i rekla: „Vi ste onaj što se priča da se vraćate iz pesama i snova.“
„Možda sam onaj koji u njih ulazi“, rekao je sa osmehom.
„Snovi ne primaju goste. Samo domaćine“, uzdahnula je Udovica.
Od tada su se viđali svakog dana pod orahom. Ona bi mu pričala o vremenu kad su ljudi znali da ćute zajedno, on bi slušao. Nekad bi joj čitao iz svojih starih svezaka — pesme o magli, o rekama koje nikada ne stignu do mora. Jednom mu je rekla: „Ti si čovek koji pamti tuđe životе.“ „A ti?“
„Ja sam njihova senka,“ zacerila se.
Njihova tišina bila je najtačniji razgovor koji su vodili.
4.
Jesen je došla tiho, kao nečija poseta bez najave. Dunav se smirio, lišće počelo da pada kao polako zaboravljanje. Arsenije nije pisao. Umesto rečenica, pisao je tačke. „Svaka tačka,“ govorio je, „jedan je kraj koji se još nada.“
Petar je povremeno obilazio stanicu, iako vozovi nisu dolazili. Sedeo bi na klupi i merio vreme po senkama oblaka. Jednom je rekao: “Sve stanice liče na duše: imaju perone, ali ne i polaske.”
“A ti?” „Ja sam samo kondukter na poslednjem vozu.“
„I kad kreće taj?“
„Kad ga se setiš.“
Te noći, u snegu sna, Arsenije je gledao voz koji ide bez šina, kroz maglu, kroz kuće, kroz knjige. U jednom kupeu video je sebe — mlađeg, nasmejanog. U drugom - Maru, kako drži jabuku i plače. U trećem — Petar spava sa fenjerom u ruci. Kada se probudio, shvatio je da se ništa od toga nije dogodilo, a da ga je sve već zadesilo.
5.
U proleće je Mara nestala. Rekli su — otišla u grad. Neki — da ju je voda odnela. Ali u Arsenijevom svetu niko ne odlazi, samo menja oblik.
Svako veče, pod orahom, ostavljao bi neko korpu s jabukama.
Nijedna nikad nije istrulila. Ponekad bi osetio miris Marinog šala, pa bi mu se činilo da sedi pored njega, nevidljiva, tiha, kao sveprisutna misao.
Hteo je da piše o njoj, ali svaka rečenica završavala bi se pitanjem. U jednoj svesci ostavio je rečenicu:
„Svet ne pamti ono što je bilo, nego ono što nije stiglo da nestane.“
6.
Petar je imao naviku da beleži imena putnika koji nikad nisu stigli. U njegovoj svesci bilo je stotinu imena, sva različita, ali pored svakog stajala je ista napomena: „Karta bez povratka.“
Jedne večeri rekao je Arseniju: „Kad poslednji putnik stigne, zatvoriće se sve pruge.“
„A ko je poslednji?“
„Ti.“
Arsenije se nasmejao, ali u tom smehu bilo je nečeg što nije pripadalo njemu. Kasnije je otišao u kuću, i našao Petrov fenjer — ugašen. Sutradan, kad je došao do stanice, nije bilo ničega. Samo magla.
I pruga koja je vodila u nebo.
7.
I onda je počeo da piše neobične beleške. Ne kao učitelj, nego kao zaboravljeni pesnik i svedok iz sećanja. Pisao je o senkama, o stvarima koje govore kad ih niko ne sluša: o stolici koja zna tajne tuge, o prozoru koji pamti lica, o ptici koja svako veče sleće na isti kamen.
U jednoj svesci napisao je: „Sve što nisam umeo ovih godina da kažem, dogodilo se samo od sebe.“
Zatim: „Postoje ljudi koji dođu da nas se sete.“
I još: „Zaborav je najtačniji oblik ljubavi.“
Kad je završio poslednju stranicu, otišao je do reke. Na obali je stajala Mara. U ruci je držala jabuku jeseni, ali sada crnu. Pogledala ga je i rekla:
„Nije strašno nestati, Arsenije. Strašno je ne ostaviti odjek.“
Zatim je hodala unazad, i voda ju je prihvatila bez zvuka. On je samo stajao, i znao da više nikada neće moći da izgovori svoje ime isto.
8.
Kad su ga našli, sedeo je na panju, u ruci držao fasciklu. Na prvoj strani pisalo je: „Čovek koji dolazi iz sećanja — autor: nepriznat.“ U zagradi: „Za onog koji će patati.“
Papir je bio topao, kao da diše. Na poslednjoj stranici, rukom Arsenija, pisalo je: „Ako čitaš ovo, znaj — ti si moj san.“
Tada je počeo da duva vetar, i listovi su se razleteli po ravnici. Neki su pali u reku, neki na obalu, neki su nestali u magli. Ali svako ko bi ih pronašao — prepoznao bi svoje misli u njima.
U arhivi Narodne biblioteke Novog Sada, godinama kasnije, pronađena je ne evidentirana fascikla, bez naslova. Unutra: rukopis, nekoliko stranica požutelih, i cedulja s natpisom: „Sve se iznova sastavlja.“ Ispod, potpis koji niko nije mogao da pročita. Ali kad su ga pogledali pod svetlom, činilo se da piše: Arsenije.
Kažu da se u magli nad rekom ponekad vidi čovek kako stoji i piše po vazduhu. Reči se ne vide, ali ostaju. Onaj ko prođe tuda kasno noću, čuje šapat: „Nema kraja, ima samo povratak.“ I možda, ako se dovoljno približi, ugleda kako čovek u sivom odelu podiže pogled ka nebu — i onaj koji tuda prođe prepoznaje sebe.
Коментари
Постави коментар