MILAN TODOROV: MIRIS PARADAJZA U POGREŠNO VREME

 

MIRISI PARADAJZA U POGREŠNO VREME

Sve je to bilo u prošlom stoleću. Možda sada deluje neverovatno. Međutim, tada, pre ratova devedesetih godina i najzad bombardovanja Novog Sada, za koji je tadašnji predsednik Amerike Bil Klinton isto veče kadasu pale prve bombe rekao da je bombardovan glavni grad Kosova – kao da smo predosećali da ćemo izgubiti osećanje pripadnosti svojim precima i svojoj staroj veri u zemlju.

U našoj kući tome smo se suprotstavljali tako što smo čuvali stara semena raznih biljaka, a naročito seme novosadskog jabučara koga mnogi još pamte po odmerenoj kiselosti i punoj slasti mirisa.

Mama je od svoje bake čula za čarobni trik kojim se može prevariti red stvari, produžiti leto i život paradajza jabučara.

Trik se sastojao u tome da se zeleni plodovi, koji bi inače istrulili pod jesenjim kišama i snegom, uberu a zatim bez pranja, umotaju u hartiju ili novine i ostave u unutrašnjem delu prozora. U toj svojevrsnoj tampon zoni između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta, paradajz bi posle samo nekoliko dana pocrveneo i mi smo ga jeli svako veče sa komadićima belog luka prelivenog uljem. Bio je ukusan i imao je blag ali osvežavajući miris. Da li zbog zime ili je hartija u koju je bio umtan, kako sam kasnije saznao, onemogućavala etilenu, koji paradajz prilikom prirodnog zrenja proizvodi, da ispari; tek plodovi su bili jedri i ukusni i trošili bismo ih bezmalo do Nove godine.

Setio sam se te čarobne anarhije u vremenu i prirodi ne mnogo kasnije, u jednom pansionatu u Parizu, tačnije u njegovoj trpezariji u kome je sve bilo savršeno poređano.

Rat je navodno prošao.

Bombardovanje je konačno prestalo.

Proleće u Parizu je kasnilo.

Ja sam bio na službenom putu sa kolegom elektro inženjerom. Boravili smo na Sajmu tehnike gde smo se upoznavali sa novom digitalnom tehnologijom koja tada još nije prispela u naše televizijske studije.

Boravili smo u jeftinim privatnom hotelčiću blizu Trga invalida.

Bilo je to, činilo mi se, simboličko mesto jer besmo ranjeni jako, ali srećom ili nesrećom, iznutra.

U trpezariji pansionata upoznao sam radnicu iz jedne francuske kolonije. Videli smo se svakog jutra, ali nikada nismo izmenili ni reč. Ona bi mi tiho stavila tacnu na sto ili je odnela, isto tako tiho, gotovo neprimetno. Uvek je to bio kifla ili neko pecivo i kratko pečeno jaje na oko. Sve do jednog jutra kada sam sišao kasnije nego obično, skoro na samom kraju vremena predviđenog za doručak.

Trpezarija je bila pusta, stolovi već obrisani. Ona je stajala sa strane, držeći poslužavnik, već spremna da ode. Pogledala me, prvi put malo duže nego što je potrebno, ne nepristojno, više kao neko ko proverava da li je zaista došlo vreme da nešto kaže.

Zatim me je na lošem francuskom pitala odakle sam.

Osetio sam da je to igra savezništva. Naslutila je da smo nesrećni i slabi na sličan način.

Oboje smo bili emigranti na neki način, ljudi koji pokušavaju da se ponovo snađu u svetu ratova i trgovine.

Rekao sam joj neka pogodi.

-Italia – rekla je nesigurno.

Trenutak ili dva sam se predomišljao šta da joj odgovorim. Nisam želeo da pominjem svoju zemlju. Bombardovanje je prestalo, ali reči rat, zločin, krivica, još su visili svuda okolo, naročito u toj tuđoj i do nedavno nama neprijateljskoj zemlji, divnoj Marseljezinoj Francuskoj.

-Da – rekoh.

-O – uzviknula je i dodala:

-Pica italiana kon pomodori…

Gledao sam je ne znajući šta hoće da mi kaže.

Shvativši da je nisam razumeo iz oveće posude sa salatom malom viljuškom izdvojila je lep režanj paradajza i pružila mi ga.

-Odakle je - upitao sam je.

- De mon pej dorižini, Lalžeri – rekla je -

Nisam bio siguran da li misli na svoje alžirsko ili kolonijalno poreklo paradajza tog slučajnog proleća u Parizu.

- Da li je dobar, da li je pravi – pitala me je stojeći na svojim lelefant nogama sa malom dozom ponosa, kao da pozira za sliku nekog časopisa.

Bila je ušuškana u tom novom svetu, iako slaba, plašljiva i pokorna.

Ipak, sada je običan bledo crveni paradajz stavljao na tas snagu njenog izbora da se otisne iz nezaposlenosti i bede u svojoj domovini i postane pomoćna servirka u jeftinom pansionu u Parizu.

Nisam imao mnogo mogućnosti da biram. Tim više što sam i sam dolazio iz neke vrste nepodnošljivosti.

-Priroda uvek sačeka svoj trenutak – rekoh joj.

Lice uplašene stare devojke sa naočarima se ozarilo.

Otvorila je usta kao da hoće još nešto da kaže a odmah potom je klimnula glavom nemoćno kao da je nešto zasvetelo pa utrnulo žišku.