U golim, crnim
krošnjama su graktale vrane, kao u Hičkokovom filmu. Posle dva sata muvanja uz reku
ponovo je stajao ispred nakrivljene kapije na groblju. Negde u daljini, na onoj
strani gde je velika voda, oglasila se motorna testera. Potresen slikom koju je
ovde video pre par sati vratio se da upali preostalu sveću. Iznad brda su se
kretalli crni oblaci i zaklanjali zubato sunce. Mislio je da će pre mraka
krenuti ponovo da pada sneg, kako je padao u ponedeljak kada je stigao kolima ovamo.
Njegova uznemirenost nije prestala. Verovao je da je dobro da krene među ljude (neke
je znao, druge prepoznavao), i da prestane da obilazi mesta na kojima se u detinjstvu
zadržavao: igrao, pecao, tukao, ljubio. Koristeći se time da su se dva praznika
krajem marta i početkom aprila gotovo dodirivala, odlučio je da skupi pet dana i
da provede ovde vreme, u tom malom hotelu, u gradu gde je rastao. Nije se pripremao
za susret sa svim ovim. Do mraka, i danas, nije imao posebnih obaveza, jer je
devojka, koju je privoleo da dođe s njim, provodila sate u krevetu i pred
ogledalom. Tako je usepvao da sastavi svaki dan dva-tri sata koje je mogao da
posveti uspomenama i misliima. Gordani je bilo muka i od same pomisli da mora da
krene na ručak ili večeru u kakav od ofucanih restorana uz reku. Tada se laćala
uobičajenog izgovora da joj s nikuda ne ide, jer je umorna i da je boli glava. Vodili
su ljubav i kad mu nije bilo do toga. On je pred kapijom groblja kao u snu
odgovarao sebi na pitanja koja nije ni postavljao. Na njegovom licu, koje je
vetar zarumenio, smenjivale su se senke i osmesi, pa je mrmljao mehanički
kratke reči. On je ovde svakom narednom mišlju malaksavao sve više, tonuo. Pre tri
sata bio je ovde na majčinom grobu. To je bilo drugi put da je boravio na
groblju od kada je stigao. I danas se preostali sneg lagano topio. Pamtio je
fotografa kod koga je pre sedam godina napravio tu fotografiju na podlozi od
keramike i, po majčinoj želi, stavio je, nasmejanu na mermer. To je bio samo
njen grob. Sa vrha spomenika topio se sneg, a on je zamišljen dugo zurio u
prizor: preko majčinog lica curila je lagano voda, kao da se slivaju suze. Taj
prizor ga je toliko opčinio i dirnuo da je i sam zaplakao. Hteo je ponovo da
ode do groba i vidi da li su suze stale. Sećao se kako je fotograf govorio da
je poznavao doktora Bekera koji je njega lečio u detinjstvu od upale pluća, i
kako su zajedno njih dvoje bili u ratu 1914. na strani Franje Josifa. Dugo je sedeo
pored kapije, na mokrom zidu od cigala, obraslom u mahovinu i mrvio vlažnu mahovinu,
a onda se oglasio mobilni: zvala je Gordana da ga pita gde je.
Нема коментара:
Постави коментар