„Ali ja ne želim da živim kao vi!“
L.Vegel:Judita
Odavno nije videla ništa tužnije od tog
prizora napuštenih pasa na groblju. Viđala je ponekog psa i ranije između
krstova i spomenika. Kada bi išla na posao ili dolazila s posla uvek je morala
da prođe uskom betoniranom stazom ispod grobljanskih kestenova. Sada, primetila
je, na groblju i oko njega pasa ima čitav čopor. Deset olinjalih psećih
polukostura. Možda dvadeset. Volela bi da su se odlučili za boravak na groblju
pošto su shvatili da tu negde, u crnim mermernim lejama, među krstovima i sveže
izlivenim betonskim grobovima, leže njihovi gospodari i gospodarice. Povremeno
su novine donosile takve tekstove, potvrđujući njihovu bizarnu verodostojnost
mnoštvom fotografija.
Imala je 27
godina. Imala je ime, koje joj se nije dopadalo: Gorica. Nešto u startu
smanjeno, mislila je. Bila je crnokosa i nosila je crne naočari još od srednje
prehrambene škole. Nikad nije shvatila zašto je upisala baš tu školu. Strah od
gladi? Postoje razne vrste gladi. Radila je kao trgovac u mesari Red point.
Posle u uljari, na telefonskoj centrali, dok je nisu automatizovali. Sada radi
kao šankerica u Šakalu. Ne veruje da će dugo. Gazda se bavi nekim sasvim drugim
poslom. Kad navrati, pogleda je popreko. Što
se ne doteraš, da ličiš na nešto. Ovde treba neko dobro parče, razumeš!
Primetila je
da ljudi sve više izbegavaju uzani prolaz koji staro groblje seče na dva
nejednaka dela. Ponekad, doduše, zaputi se neki okasneli zabalavljeni biciklista
sa upaljenim baterijskim svetlom izlokanom asfaltnom stazom ali ga psi vrlo
brzo osete i okruže, ne dozvoljavaju mu da ide dalje i on, držeći bicikl u
jednoj ruci kao štit a u drugoj kamen koji je našao tu pored puta, počinje da
uzmiče, dok mu srce udara u petama. Vremenom bi staza sasvim opustela da nije
bilo povremenih duhovskih litija kada bi psi nestajali na ceo dan i pojavljivali
se tek sa mesečinom, zavijajući kao vukovi. Psi su stvorili svoju teritoriju, prostor bez ljudi.
Postavila
je na skajpu jednu svoju noviju self sliku, u otrcanoj sivoj haljini iz Sekond henda,
na kojoj je delovala pomalo bolesno i naravno zapušteno, rekla bi poluočajno,
pod izmišljenim imenom i donekle istinitim tekstom:
M.K., službenica
27, iz Pančeva. Volim prirodu i zanima me 100 % urbana nezavisnost. Ovde
sam da pronađem ... Namerno nije završila rečenicu. Užasavala se
konačnosti, neminovnosti kraja koje je viđala na psećem groblju, kako su
odskora ljudi zvala deo tog naselja.
Dolazi
kući kasno, obilaznim putem. Čuje pse na groblju. Danju psi spavaju na
osunčanim mermernim pločama a noću žalostivo zavijaju. Uključuje laptop. Njen
poziv na skajpu prihvaćen je od čak tri osobe. Svi su muškarci, razumljivo.
Prvi je Amerikanac afričkog porekla, učesnik vijetnamskog rata, prestar za nju.
Drugi, doktor iz Nemačke koji iza titule dr stavlja tačku, što je, zaključuje,
prvi dokaz prevare. Treći je lekar iz Otave. Ima dva braka iza sebe, troje dece
i potreban mu je neko kao ona: bespomoćan, neko ko nema jaku ličnost, ko se
njegovim, kako je rekao, normalnim muškim željama neće odupirati kao što su to
činile prethodnice.
Primetila
je to i ranije: muškarci vole da imaju posla sa ružnim ženama. Za sebe ne misli
da je ružna, ali kada bi se zapustila opažala je da muškarci u nastupu prema
njoj dobijaju dotad nepoznatu dozu hrabrosti. Jedan mali klik ih je sada pretvarao u osobe koje nikada više neće videti.
Naučila je
već da razlikuje intonacije njihovog laveža ili zavijanja. Kada su uznemireni
zbog dolaska nekog novog i nepoznatog psa, lavež je oštar, siktav, a režanje
dugo, maltene neprekidno, sa pauzama koje prati tutnjava, glasovi se premeštaju
s jedne na drugu stranu groblja, odbijajući se od glatkih visokih spomenika kao
divlja grmljavina. Kada sve deluje mirno, obično pred promenu vremena, psi
ćute, potiskuju svoje postojanje, tek poneko kratko kevtanje da naslutiti da su
na svojim mestima, na mrtvoj straži.
Donosi
odluku da promeni sliku na skajpu. U tu svrhu krade identitet nepoznate plave
devojke snimljene na moru. Devojka je snimljena s leđa, u poluprofilu vide joj
se velike tamne naočari na licu, dvoredna bela perla na dugom preplanulom
vratu, gola donekle mršava ramena što je samo potvrda da je još u ranoj
mladosti, još neobeležena žudnjom za hranom i ugađanjima svih vrsta. Ima belu
prozirnu majicu i obris gornjeg dela bikinija, beo, neosunčan, znak dodatne
čednosti.
Uvek sam nasmejana,
napisala je ispod slike. Želim takva da
ostanem do kraja. I, samo je ona tada znala zašto, još je dodala: Pristalica sam samo prirodnog porođaja, bol
i neizvesnost po ma koju cenu jedino donose radost.
U ponedeljak
uveče ima zakazan sastanak. Viđenje na slepo. Ponedeljak je on izabrao. Ona je najpre
prihvatila. Ponedeljak je dobar za početak, rekao je. Ona zna da nije tako,
Puno čita u poslednje vreme. Stari Jevreji su verovali da je najbolje posao - a ovo upoznavanje i sve što može da usledi,
ipak predstavlja neku vrstu posla – započinjati u sredu. Ostavlja mu poruku na
skajpu. Da li može sreda, ali malo ranije? On može. Ona mora da žuri na posao, ne kaže kakav, radi od sedam naveče do
ponoći. Dobila je, dakle, nekoliko dana za pripremu, da ofarba kosu u plavo,
možda kupi Ray Ban naočare i kineski grudnjak. Gazda je naglašeno zadovoljan. A
onaj...vrabac... uopšte nije došao na sastanak.
****
****
Dolazi još jedna jesen, opada mrki staklasti plod kestena, boje su još tople, ali uskoro će i zima. Ritmovi
godišnjih doba ne postoje izvan nas. Sve, ceo život, mogao bi da se zgusne u jedan dan. Uvek isti raspored.
Obrisati cipele od blata, te žute gline koja je svuda unaokolo, puteve ne
popravljaju godinama. Izbegavati pijane goste posle deset. Sakriti bakšiš u naduvani
grudnjak. Ne trzati se previše kad joj gazda u šanku otpozadi zavuče ruku
između butina. (Sad polaže pravo na taj ritualni gest, kao biološki otac njenog
deteta.) Vraćati se kući zaobilazeći već izludele pse, koji spas od vetra i
kiše nalaze u razvaljenim porodičnim grobnicama. Oprati ruke odmah po dolasku. Mama, šta si mi lepo donela s posla?
Tek pred
zoru uključuje skajp. Ima poruku: Jesi
tu, draga moja? Na fotografiji nepoznat proćelav muškarac u beloj košulji
sa zavrnutim rukavima. Ne trudi se, da sakrije svoju pohlepu. Ostavlja ga na
meniju kao add contacts. Isključuje
komp. Tišina. Ćerkica spava. Samo vetar pomiče krošnje. Ona misli na pse koji
žive na groblju, na njihovo uporno bolesno čekanje, pre no što, u svitanje, zaspi.
Нема коментара:
Постави коментар