MILAN TODOROV: UMIRIVANJE VISKA

      Napolju se brzo spuštao mrak. Nije trebalo dugo čekati da se  ilegalni prodavci raziđu. Svi se brzo pakuju. Nema tu mnogo stvari za poneti prilikom bekstva sa placa. A proneo se glas da će ih od sada  loviti mrežama.

     On ne haje. Ko će da apsi zbog knjiga? Tog da vidim, mamicu mu njegovu!

     Zna da se knjige najbolje prodaju na kraju. Kad sveća dogori. Kad dogori do nokata. Kad i najuporniji izgube nadu da će se pojaviti bar jedan koji nije ravnodušan.           

     Često mu se to dešavalo. Da svoje stare knjige proda ljudima bez lica, ljudima koji imaju samo ruke u polumraku,  uplašenim ili zgroženim ljudskim bićima koji pred noć, kao slepi kučići izmile iz rupa svojih stanova.Tada bi malo primirio savest. Lepa knjiga za male pare, zar to nije pošteno? Komad sveta za DŽ. Gde to ima?

    Prodaja knjiga mu se, inače,  gadila. Nije imao nikakvih uzvišenih misli tim povodom. Smatrao je razornom činjenicu što je prinuđen da prodaje biblioteku koju je godinama  skupljao. Pokojni roditelji su mu kupovali prve i svojevremeno najdraže knjige. One iz čuvene serije „Plava lastavica“. Tata, senilni gimnazijski profa književnosti, majka učiteljica. Posle, sam, s ljubavlju, sa misijom takoreći. A sad se oseća kao da spaljuje svoju prošlost. Stranicu po stranicu, korice po korice, knjigu po knjigu, bez izuzetka i posle njihov pepeo posipa po hlebu koji ždere. Po vrtu budućeg sećanja.

      Nije hteo o stvarima koje mu se sada dešavaju da priča. Dok traje, samo je to još mislio, neka traje. Kako god bilo. Jedva je prepuzao i dovde. Pod kišom svakakvih govana. Osećao se kao lišaj na trulom stablu.

      Dobro je da čovek stalno u sebi istražuje prostore spokoja. Mudrovao je vojni lekar. Neki dobar lik, kao veštičar Teri Pračet: bifokalne naočari, blage upale oči iza njih, širok osmeh ušuškan u mekoj beloj bradi.

      Prostori, prostori dobrote i čuđenja. Oni mora da su tu negde.  Svaki čovek to sačuva, uprkos svojim demonima. Uprkos nenormalnom okruženju.

      Trebalo bi da se skrasiš. Nađi, brate, neku dobru žensku. Nastoj da ne gubiš preostalo vreme.Tako mu je baš rekao. Na kraju, kao da se sve složilo, umesto zbogom:
Moraš da misliš da nisi nikog ubio. Da veruješ u to. I tako će da bude!

Ali, jesam!

Ali, nisi! Ponovi za mnom: Ja nisam nikoga ubio.

Ja nisam...

Moraš to da ponavljaš stalno u sebi: Ja nisam nikoga ubio. Jasno?

Ja nisam nikoga ubio.

Eto, tako! Drugo je to, u ratu. To se mora. Oko za oko i te pizdarije. I Stari zavet to dopušta. Čak preporučuje.

Znam. Čitao sam i ja. Samo, nije bilo oko za oko. Bila je žena.

Trebalo bi sad da nađeš neku žensku, kad ti kažem. Ne ženu, nego baš neku dobru, pravu žensku. Onako, softaru, shvataš?

Nisam znao da je ta žena bila odmah iza  vrata! Čučala je, izgleda. I imala glavu kao vrabac. A imala je bebu. I njena beba je spavala u drugoj sobi.
Ko bi to mogao da zna?!
Nisam znao da je bila silovana.
To je bilo pre.

Zašto su joj rekli da svi vojnici siluju?
Pusti sad to. Granata zakačena o vrata, s unutrašnje strane.  Ništa ti tu nisi mogao. Jedva si ostao u komadu. Dobro smo te okrpili.

Bar da je desna ostala.

Žena je presudila sebi. Sama sebi prosula creva.

Ne znam.
Šta si ti tu mogao? Prepisaću ti nešto novo, paroksetin. Odlična stvar!

      Sanjam more.

Hej, pa to je dobro. To je divno!

Još to sanjam.

      Veliko plavo more, mirno. Sunce sija. A na moru luka. Usidreni veliki beli jedrenjaci. Ja ronim. Imam gnjuračku masku. I peraja na nogama. Vidim svet pod vodom. Dodirujem ga. Milujem ga. Miluje dobro, slano, čovečansko more mene. Plivam lakim zaveslajima ruku i nogu, kao riba sa ribama. Šarenim, zlatnim, modrim i crvenim u toplom akvatorijumu, u okeanu korala, bilja i školjčica. Otplovim dalje i odjednom  se zaplićem o konope koji drže brodove čvrsto vezane za dno. Ispetljam noge iz jednog užeta, a drugo mi se upliće oko vrata. Srećom, imam veliki ribarski nož pričvršćen za butinu. Blješti sečivo pod odsjajem sunca pod vodom. Presečem nekoliko konopa i tek tada shvatim da su to sluzava ljudska creva.

       Ne bi trebalo to da sanjaš. Vratiću te na zoloft. Odličan!

Gomila noćnih minuta s kojima čovek ne zna šta bi.

       Da bi prezdravio, trebalo bi da smisliš neki ritual. Nešto što smiruje.

     Izmislio je svoj ritual. Na zamašćeni slikarski stalak, sa jednom polomljenom, pa plehom i žičicama osposobljenom nogom, postavio bi nekoliko odabranih stvari iz kućne biblioteke. Ono što je sada najviše voleo. Gore od smrti Sida Dankana, Grejsov Kraj misije, Mač od Sanare Terija Bruksa, Leva ruka tame Ursule Le Kvin,  Noćni talasi Stefana Kinga... To su stvari koje se ne prodaju. I kad neko slučajno upita za njih, on odreže takvu cenu da se potencijalni kupac samo počeše po glavi i okrene. Ispod, na najlonu kojim bi prekrio prljavi asfalt su druge stvari. Uglavnom bajke o dečjim družinama, vozovima u snegu, devojčicama sa žigicama i dedinim švajcarskim kravama i slično. To daje za smešnu cenu, maltene poklanja.

      Zatim bi iz kofera izvadio  zidarski visak u obliku kupaste piramide sa zašiljenim vrhom. Kupio ga je isto tu, na pijaci, od nekih Cigana. Nije bio mesingani, nego od punog čelika.Ta stvar više nije imala skoro nikakvu upotebnu vrednost u poređenju sa pristupačnim i modernim digitalnim graditeljskim napravama. Ali, njemu je značila. Očistio je od rđe, zasijala je belim sjajem.

     Po već uhodanoj dramaturgiji večernjeg trenutka, seo bi na pohabanu tamnu tonet stolicu, palio novu cigaretu, ne dovršivši prethodnu, i posmatrao zalazak Sunca. Ili dolazak tramvaja. Ili prolaznike, kako tumaraju gradom i žure, kao da imaju da obave kakav sudbinski važan posao, pre nego što sasvim propadne planeta. Trudio se da što manje priča s mušterijama.

    Okačio je visak o prst i snažno ga prodrmao onom preostalom rukom. Svet se zaklatio na levu stranu. Zatim je cimnuo visak. Svet se sada klatio na desno. Levo, desno, levo, desno, levo, desno, levo, desno....Ponekad bi želeo samo da se zaljuljani visak umiri. Sam od sebe.Trebalo je dugo čekati.

    

    Bila je baš dobra ženska.  Pet godina mlađa. Preporučila mu  je komšinica.  I ženska je došla na upoznavanje, na kafu. Ne zna da li joj se svideo na prvi pogled. Pitao se šta će on njoj. Bogalj.  

     Ali, stan je velik. Socijalistički, blizu fakulteta i pijace. Odmah joj se tu sve svidelo. Odlučila je da ostane.

     Prva noć. Nije bračna, ali hajde! Malo su popili. Uz prženu dunavsku ribu. On malo više. Bojao se da neće moći.

     Kad se skinula, video je da ima ogroman mlitavi stomak. I ona je rađala. Jedino je to pomislio.

    Uzeo je sa noćnog stočića visak. Tražio tačku ravnoteže. Ono mesto na kome se planetarne strasti seku u uzaludnom pokušaju da se sasvim ponište.

    Držao je visak u šaci. Obli kraj uz dlan obliven znojem. Samo je njegov špic virio iz šake. Visak se trzao. Nije pristajao da se smiri.

    Ležala je razodevena, na leđima. Kosu razvezala. Raspremila se. Biće njegova. Hoćeš li već jednom, pitala je razdragano, već skoro kao domaćica. Umesto da ćuti. Samo da ćuti.

    

     Samo ga je naslonio na trbuh pored onog malog mladeža iznad njenog razbarušenog žbuna. Kikotala se. Dobar si!  Gospode Bože kako si samo dobar! Nije ništa primetila. Golicao je malo. Visak.

      Onda je legao svom težinom na onu jednu ruku u kojoj ga je stezao.

      Nije ni vrisnula. Samo je zakukala: Joj, majko mila, umreću!

      Ali, nije umrla.

      Prijavila ga. Sud se otegao, iako ga sudija skoro ništa nije pitao. Štaviše, bio je ljubazan. Na kraju, oslobođen zbog PTSP-a.

    Dan je bio mršav. Otišla je samo jedna knjiga. Moglijeva braća Radjarda Kiplinga. Nije iscepao posvetu na trećoj stranici.  Majčin krasnopis, ćirilica: „Нашем Микију, за одличан успех и примерно владање у првом  полугодишту..." Znao je napamet prve rečenice knjige:

“ Bilo je toplo letnje veče. Vukovi su se odmarali za vreme vrelog popodneva i skupljali snagu za lov kada zađe sunce. Sve je bilo tiho do trena kada se začulo šuštanje u grmlju. Tamo se nalazio neobičan stvor. Potpuno go i tek je prohodao. Bilo je to čovekovo mladunče.“