paradoks

  Najveća čovekova želja je da prevaziđe zaborav. U njoj su sadržane sve egzistencijalne potrebe poput one za večnim životom ili očuvanjem mladosti. Jednom se živi,kažu, ali kad bih mogao da biram izabrao bih kovanicu prema kojoj je život jedan ali razliven u bezbroj rukavaca kao reka. Na krajnjem ispustu pokretnog stepeništa obazriva, pomalo uplašena lepa žena četrdesetih maltene svako veče, pogledavajući me dok me traka vuče nadole i videći u meni možda lojalnost nekoj njihovoj marketinškoj priči, prilazi mi lakim okretom bokova i pruža parenu slikovnicu sa nekakvim ponudama. Neprijatno mi je da je odbijem i uzimam je da bih je na sledećem, malo udaljenijem delu šoping mola pažljivo smotao u kockicu veličine paklice cigara i uredno odložio u boks namenjen papirnom otpadu. Pretpostavljam da ta žena koja sa nelagodom nudi posetiocima reklamne prospekte to mora da radi da bi zadržala posao. Ima dopadljivu dugu crvenu haljinu jednostavnog kroja, bledo lice i oči nerazaznjive boje...

      Vozio sam ka gradu putem između dva groblja, starog i novog. Uvek bih uz treću banderu kraj porušene ograde koja je delila večna počivališta dragih osoba ostavljao kesicu hrane zaostale iza naših mrcvarećih ručkova ili večera. Bilo je tu svega: bajatog pileta od dan ili dva, kostiju iz prebranca ili skorelih krmenadli koje niko više nije imao volju da jede. Uvek sam to činio sa osećanjem    greha. Tešila me je jedino činjenica da sledećeg dana na mestu gde sam ostavio otpatke nije bilo ama nijedne koščice. Neka gladna duša je izašla iz groblja, možda iz nečijeg propalog groba u kome je našla spas i hranila se svake noći bez traga. Samo živi, govorio sam uvek posle toga, govorio u sebi i sebi, važno je živeti! Jedan moj prijatelj je dolazeći na čašu vina uveče kod mene istim tim putem neočekivano naleteo na prizor lisice sa četvoro mladih, već dugih repova, kako se iskradaju iz groblja. Nije verovao svojim očima. Brzo je uključio kameru na telefon...

    Ima stvari i događaja u koje ulazimo sa jasnom namerom da nešto učinimo a ima, razume se, i onih drugih. U njima smo a kao da nismo. To što mu se u poslednje vreme, a traje to oko godinu dana od kako ga je žena ostavila, dešava - najviše liči na ono što zovu igrom mačke i miša. Sve češće sebe hvata u razmišljanju da li se zaljubio u osobu koja ne postoji. U stvarnosti ta žena možda i postoji. Međutim,u njegovim snovima je Lazina Lenka. On je istoričar književnosti.   Zna da u svemu postoje uzori, kao i da su pesnici nepouzdani savetodavci. Pre svega zbog toga što prosto navijaju za to da izgube osobu do koje im je stalo da bi posle patili i u patnji iznova preživljavali sve lepe trenutke pre gubitka voljene osobe. Na auto putu od Novog Sada ka Beogradu. u koji mu se nije išlo, odluči da, upravo kod Kovilja, skrene desno čim je ugledao tablu sa oznakom škola za jahanje. Voleo je konje, premda ih se plašio. Seo je pod primitivni trem sklepan od sirovih dasaka ka...

  Asfaltni put me vodi Između groblja i kasarne. Kasarna je prazna. Njeno veliko dvorište Prekrio je šibljak do metra. Groblje je puno. Zbog toga bager Ovog jutra u njemu   kopa Nove rake. Bager u dvorištu kasarne Krči korovnjak za regrute. Ne zna se ko je brži. Potrebno je sve uraditi Dok je još lepo vreme.

(Posvećeno mom ocu Ćiri Todorovu, nevinom logorašu u Drugom svetskom ratu) Kad je čovek star? To pitanje ga je mučilo. Nije mogao da spava. Možda je od samoće, mislio je. Ali postoji more ljudi koji su sami i ne misle na starost kao on. Probudio se rano, tek je svitalo, bledo jutro, ni ovamo ni onamo. Pogled kroz prozor nije nudio ništa bogougodno. Jedno drvo, neki neobičan, čuo je od komšije pčelara, sibirski bagrem koji ovde, kod nas u Banatu, cveta tri puta godišnje a ne mora da se oprašuje. Ustao je a kao da nije. I dalje je sedeo na krevetu, utrnuo na njegovoj iskrzaloj ivici. Bio je to stari roditeljski bračni krevet. Možda sam tu začet, pomisli. Svakako tu. Nije mogao da pomisli da je začet usput, da majci i ocu taj čin nije ništa značio. A šta ako je tako bilo? Nije imao odgovor ni na ovo pitanje. Opipavao je kožu. Kao doboš. Osetio je pod prstima svaku kost. Otkako se vratio, nikako nije mogao da se ugoji. Kao da je omršavio od pre nekog vremena. Stal...

              „Pre dve hiljade godina na Zemlji je živelo ne više od pedeset miliona ljudi. Oni su živeli sedam stotina, pa i hiljadu godina, te je jasno da je njihova duša, posle smrti, mogla da se nastani u nekom drugom telu. Za svaku dušu umrlog postojalo je jedno novo i živo telo. Ne više! Ali, danas...danas nas ima više od sedam milijardi. Međutim, broj duša ne može da se povećava. Taj broj je“ – ponavljao je majstor tatua Podmanicki,   pokušavajući mladoj klijentkinji da obrazloži svoju teoriju o reinkarnaciji – „konstantna, te je duša sada prinuđena da se deli i cepka, ne bi li nastanila sve te silne novorođene.“           Majda je shvatala, ali je ta priča starog majstora tetovaže, nije nimalo zanimala. Samo je želela tetovažu na intimnom delu, koju niko, osim „izvođača radova“ i osobe kojoj dozvoli da joj se toliko približi, neće moći da vidi. I da bude nešto trajno, t...

      Provlačeći se kroz gusti špalir muškaraca i žena ispred nekadašnjeg Doma kulture a sada Sokolskog doma osetio sam miris nekog posebnog građanskog adrenalina pomešanog sa mirisima skupih noćnih damskih parfema, pomalo odocnelih, ali vrednih poštovanja. Slučajno sam parkirao automobil blizu ulaza u to zdanje u kome se već više godina nalazi Pozorište mladih. Za njega su me vezivale mnoge uspomene iz starog veka mog života. Glumci tadašnjeg Lutkarskog pozorišta kojima sam poveravao uloge u radio kabareu godinama računajući da oni sve svoje umeće unose u glas dok deci lutkarskim igrokazom pričaju priče. Olja Vojnović, sećam se bila je predobra i prelepa. Pa debeljuškasti Siniša, zatim izvanredni Ratko, od koga se nisam nikad oprostio kako je trebalo a video sam ga, poslednji put, u teškom kožnom mantilu, oslabljenog bolešću kako uzdignute glave prelazi zebru od zgrade nekadašnjeg radija do zgrade vlade Vojvodine koja mu je obezbedila Brod teatar. Okrenuh glavu...