paradoks

  Odeš na riblju čardu pred veče i isključiš se. Ne želiš da budeš dostupan nikome ni u čemu. Onda žmuriš kroz najtamnije sunčane naočari. Svako je loš na svoj način misliš. Potrebno je samo imati sreće za priču koja čeka neispričana. Teško je napisati priču o devojci koja upravo seda na bicikl dok joj grudi rastu u daljinu i odlazeći kaže tebi nepoznatom samotnjaku umilnim glasom Ćao i prijatno. Zatim o simpatičnom debelom. Dobroćudni lik je došao iz Engleske u kojoj je zaradio penziju. Tvrdi da ne zna ko je. Ima penziju od 2000 funti sa kojom je ovde car. Ali celo leto spava u starom probušenom kamionetu pored reke sa slikom devojčice na šoferšajbni. Voda u reci je 16 stepeni. Uskoro uskočićeš u nju kao dečak. Po izlasku iz vode imaćeš oči otečene kao da si plakao.

  Volim rana prolećna jutra sada kada je skoro sve sa mnom i pojavama u njemu pimireno. Nekad beše drugačije. Drhtao sam ali mi nije bilo zima. Vozio bih majku na neki ozbiljan zdravstveni pregled. Ona bi uvek stajala pored puta sat vremena pre dogovora i čekala me kao da je tim činom želela da nevinost jutra sa vevericom iz Molinarijevog parka koja beše pitoma samo izjutra veveričicom koja skakuće po putu razmeni sa strahovima nastupajućeg dana. Jutros poranih jer mi prijatelji javiše da su se pojavile prve gljive jablanovače i pokoje šumsko pile. U povratku sa pijace skretoh na Dunav. Znao sam tiho hladovito mesto u kome je šuma pila vodu kad je reka velika i gde su se mladice pečurke jatile na oborenim stablima kao žuti sunčani karaši. Ali gljive su kasnile. Nije bilo nijedne. U povratku na uskoj stazi obiđoh automobil iz koga su upravo izlazili tajni ljubavnici. Ponašali su se kao kradljivci. Da...

  Sedeo sam otprilike sat vremena zemaljskog vremena na klupi ispred crkve u malom parku mog detinjstva. Sunce je još deralo kroz divlji kesten. Bio sam u neredu. Crkva je bila zaključana. Cveće ispred nje u obilju bez skromnosti. Te linije raznog cveća lišene svedene  lepote delovale su porazno uprkos želji da mi bude dopadljiv trud zavičajnih domaćica. Zatim vizantijsko šarenilo na fasadi crkve obeleženo kanonskom bezličnom poslušnošću. Sve je to činilo da ne verujem a nemam svedoka da sam želeo. Posmatrao sam omolovan lik presvete majke božije iznad troje crkvenih vrata (ah ti simboli!) osećajući da je majka jedini oblik postojanja u koji sam još verovao. Zbog toga uvek čekam čekam da me pogleda. Majka sveta. U njenom crnom oku kad trepne zagasito toplo vidim košticu svog života koja je uvećavajuće staklo budućnosti. Ali, ovde je nije bilo. Postalo je hladno na klupi pred crkvicom u parku ...

Park, ukoliko se ta tabla nasumičnog zelenila sa stoletnim stablima i nekoliko kućica može nazvati parkom, nalik je kanjonu. U njemu, bezmalo, stalno struji vetar, ali on nije neprijatan i istorija malog parkovskog bazena vezana je uglavnom za lepe trenutke. Stoga je nekada, u vreme kada je uređen predstavljao otvorenu oazu za sportsku razondu, negovanje zdavlja i vedrih misli. U parku je od onog vremena ostalo samo nekoliko desetina starih stabala hrasta, lipe i platana. Na samom njegovom kraju, tamo gde se sada uzdižu bezosećajne litice betonske skalamerije na užadima za prelaz preko reke, nalazi se malo jezero. Jezero je nakada svakako moralo biti dublje. Danas je obraslo šašom i drezgom u koju se ponekad upetlja mala riba plotica. Ribolov je, piše na zarđaloj tabli, zabranjen, premda je sasvim jasno da se tu ništa ne može uloviti. Na ulazu u park nalazi se ne jedna, nego čak dve kućice za čuvare. Njihova uloga je pozorišna. Paze na to da neko ne bi motociklom ili ...

PREDLOG PROGRAMA rada i upravljanja RT Vojvodine (napisano 29.03. 2023. a čini mi se danas aktuelnije nego tada) Radio i televizija se u svetlu savremenih tehnologija deklarišu kao mediji podložni najbržem razvoju, te stoga moraju da budu organizovani na način koji pre svega obezbeđuje nepristrasan, odgovoran i objektivnan informativni čin bez ličnih sugestija koje bi na ovaj ili onaj način mogle da odvedu slušaoca, odnosno gledaoca u pogrešno zaključivanje. Obaveza medija sa nacionalnom frekfencijom se osim profesionalnog informativnog delovanja ogleda i u negovanju i afirmisanju visokih kulturnih, obrazovnih, umetničkih i posebno etičkih principa na kojima počiva razvoj društvene zajednice, kao i potpuno odsustvo programa koji promovišu nasilje i kriminal kao oblik društvenog ponašanja, makar i marginalnog. U tom smislu, ulogu RTV vidim kao prestižnu, principijelnu i doslednu instituciju od nacionalnog značaja u medijskom galimatijasu savremenog novinarstva. Programi telev...

Donekele mlad čovek od nekih četrdesetak godina dojurio je velikim crnim motociklom na obod čarde u kojoj sam pokušavao kao i obično da se saberem od prepunog a praznog dana zaglušujući pritom laku muziku iz zvučnka postavljenih kao ptičja gnezda na stablima starih priobalnih jesenova i talase sa reke. Ostavio sam svoj bokal hlednog belog nameran da se obrecnem, kada se on nasmešio prijateljski mi mahnuo rukom i tad prepoznah u njemu lika koji je celo bogovetno prošlo leto spavao u kamp prikolici tu uz vodu hraneći se porcijama sa čarde kupajući se u plićaku odlazeći i dolazeći ni iz čega niušta sve dok ga zima nije počela da ujeda za kosti. Otpozdravih mu zbunjen. Tako dolaze leta poslednjih godina. Sa dobrim odbeglim ljudima čiji nedostatak nikoga ne boli. Srećom oni se javljaju kao višegodišnje divlje bije. Devojka koja je jahala na zadnjem sicu njegovog motora bila je žena koja polako kopni ali za sada dok je ispijala svoju bocu piva marke Zaječar i naslanjala se na de...

  Iznenada se nebo zamračilo vetar je gonio crne oblake preko reke činivši da naš poznati svet odjednom postane mesto sa promenljivom srećom. Sklonili smo se ispod neke terase na keju. Zid na koji smo se naslonili bio je ižvrljan pun ogrebotina i gnezda paukova. Udari groma potresali su zgradu. Lilčilo je na vreme kad su nas bombardovali Amerikanci koje ponovo volimo. Juče sam potpisao pristupnicu Društvu američko srpskog prijateljstva. Kiša je padala sve jače radujući krošnje gradskih lipa. Beli taksi 400 400 se zaustavio u blizini i neka mlada žena istrčala je iz njega u haustor zalupivši vrata za sobom. U taksiju je zaplakalo dete. Mama se prekrstila i tek tada vratila po njega. Svi smo sada stojali u haustoru tuđe kuće i osećali se kao krivci. Neki stanar iznad je otvorio prozor pogledao nas i zalupio prozorska krila. Oprost je dobar pomislih ako trenutak posle koga opraštamo ostavi trag sasvim mali beleg kao kad se golub pokaki na rever kaputa dobrog čoveka koji upra...

  Bilo je to vreme kada se pod neverovatnim okolnostima u Maxi marketu mogao dobiti set noževa prve klase. Noževi su bili jednostavno eleganrtni, raznih dimenzija. Obično bi bili prosuti na stočić na ulasku u megamarket, tako da ih, čak i kada biste to želeli, niste mogli da izbacite iz vidokruga. Pojedini su bili mali, sa kratkom drškom i širokim sečivom, poput noževa za božićni kolač. Bilo je u setu i nekoliko stvarno velikih noževa za hleb, meso, povrće. Najbolji su, svakako, bili oni nazubljeni. Da biste dobili nož morali ste da sakuplajte određene kupone. Kuponi su se dobijali na kasi. Ukoliko bi kasirka primetila da ste pazarili za veću svotu novca od uobičajene, okrenula bi se, mrdnula odrvenelom uglavnom ovećom guzicom i iz neke tajne fioke, polako izvadila papirnatu kutijicu poput hostije. Zatim bi malim makazama, koje su se nalazile u istoj kutijici - iz rolni različitih kupona birala jedan da bi ga pažljivo isekla, kao dragocenost, i vrativši se u kas...