MILAN TODOROV: SKORO NAŠ ŽIVOT

 

Ruže sklapaju latice pred veče.

Primetio sam to skoro i sad

ne znam šta bih sa tim saznanjem.

To postaje tajna

kao i toliko dugih stvari

koje ostaju tajna

ali samo u stvarnosti.

U nekom drugom kosmosu

u kome su bića oslobođena sile

zemljine pristojnosti

slika se izoštrava.

Na njoj sam ja

moja gavran kosa

moja kruta mladost

zbog toga

lomna poput euharistije

koja se stavlja pod jezik

za oprost i pokajanje ili sam

kao nitroglicerin

meka opna cveta

sam sam.

A ko si ti?

Koliko gubitaka mi donosiš?

Zastave, sveci

dolazak jeseni.

Slepoočnica.

Nevidelica...

Idem da spavam.

Moliću se za život

za kuću

za tugu

za nas

mrvice ražanog hleba

iz Lidla.

MILAN TODOROV: BAJKA O PRSTU

(odlomak 89. iz romana u nastajanju)

Bibliotekar se ponovo na krv i nož posvađao sa stanarkom Spomenkom i bricom.

-Dvadeset godina on brije pacijente a ne dozvoljava ženi da pomogne staroj majci i mojoj bolesnoj ženi.

Pije malo tamo,malo ovamo, kocka se i onda tuče ženu.

Skupo ćete mi platiti za sve ovo.

Imao je već 47 godina. Za sebe je smatrao da nema poroka. Osim možda tu i tamo pokušaja sa drugim ženama. Ali, s obzirom na situaciju u kući, mislio je da se to ne računa. Čak ni kod Svetog Petra.

Pisanje Književne hronike o ljubavi i drugom ga je smirivalo.

Koristio je pisanje kao lek. Mora se uzimati svaki dan, u tačno određeno vreme inače neće dolovati. Ljudski organizam je motor koji radi po precizno utvrđenum ritmovima.

Ne znam da li je verovao da će to neko čitati posle njega. Verovatno se nadao. Svi pisci žive od nade. I obraćaju se izmišljenom čitaocu.

Na strani 99. svog rukopisa započeo je tekst govora povodom otvaranja izložbe slika svojih sugrađana i sugrađanki.

U Sikstinskoj kapeli u Rimu, visoko na njenom svodu Mikelanđelo Buonaroti je oslikao jednu od najvrednijih i najlepših slika. Reč je o fresci pod nazivom „Bog stvara Adama“. Na njoj je središni motiv dodir dva prsta. Božjeg kažiprsta i Adamovog. Sve ostalo je u periferiji. Bog je prstom stvorio čoveka i sve nas. Prst je savršen organ. O njemu su ispevane mnoge pesme. O njemu bih i ja mogao da kažem štošta, ali smatram da nije trenutak da otvaram tu za mene bolnu i sramotnu temu.Ostavimo to časnom sudu.

Na otvaranju izložbe čiji je selektor bio vojnik i pesnik Zupanc i na kojoj je, prema mišljenju Bibliotekara bilo i baba i žaba, kako je rekao, ipak je izostavio detalje o Mikelanđelu.

Ne znam zašto. Možda nije želeo da pominje istoriju slučaja i kako je za sve kriva nepravda koja se ogledala u nepoštovanju prava na svojinu a zatim se širila do ovog doba u svim pravcima i svim smerovima.

Ztaim je rekao. Ispričaću vam umesto svega, dragi i poštovani umetnici  bajku o prstu koju sam negde pričitao ili izmislio. Svejedno. Vi ćete prosudite i samim sebi reći šta mislite o njoj.

U jednom malom gradu okruženom malom planinom i velikom rekom, sa potokom po imenu sveca Roka zaštitnika lovaca, u gradiću okruženog šumama živeo je slikar po imenu Kuzman.

Bio je poznat po slikama koje su oživljavale na platnu. Svi su u gradu smatrali da su njegove slike posebne jer su izvirale iz, kako je on govorio, jagodica psrtiju.

Kuzman, inače Jovan čije prezime ne želim da otkrijem jer je, možda i posle svoje lake i lepe smrti, među nama – verovao je da svaka boja i svaki potez kista izlazi direkrtno iz njegovog prsta i da on sa tim ne može da upravlja.

U sali se čulo komešanje. Najbučnija bila je balerina Larisa.

Bibliotekar se obrecnuo:

-Ako se nekom ne sviđa ovo, neka se vrati u vatrogasni cirkus sa šaljivim zatvorom, tombolama i izborima za mis. Ovo čemu sada prisustvujemo je, priznajem, korov renesanse. Ali, korov je lekovit. On je jedini koji ima snage da se digne u ispucaloj  zemlji kakva je ova naša.

Usledio je snažan aplauz.

Predvodio ga je pesnik Zupanc.

Čak je povikao:

-Bravo Šams!

Šams je čitao:

Jednog dana dok je Kuzman slikao na obali reke koja je opasavala grad, kraj njegovog štafelaja pojavila se jedna žena. Nije bila ni stara ni mlada, ali se oko bora njenih očiju moglo štošta pročitati.

Zastala je da pogleda njegovo delo i rekla mu:

- Kuzmane, tvoje slike su odlične, ali šta ćeš učiniti kada ti prsti više ne budu mogli da slikaju.

Kuza o tome nije do tada razmišljao.

-Moji prsti su čarobni i uvek će biti takvi.

-Možda su tvoji prsti čarobni, ali prava umetost dolazi iznutra.

Slikar je zaboravio na taj razgovor i nastvio je da slika.I dalje je verovao da su njegovi prsti tajna njegove umetnosti.

Jednog dana dok je slikao osetio je da ga prsti više ne slušaju kao pre. Postajali su ukočeni i nesposobni za tanke finije linije.

Kuzman je slikao još neko, ne dugo, vreme.

Ona žena se opet pojavila. Te žene koje se iznova pojavljuju!

I ta žena mu je, bez da je išta pitao, rekla: Pogledaj u sebe. Ti si slika.

Hteo sam, ma kraju da kažem, mi smo svi zajedno samo jedna slika.

Kakva?

Bog sveti zna.

Posle njegovog govora posluženo je žestoko piće.

Izložba je bila zvanično otvorena. Televizijska ekipa se za osetnim olakšanjem bacila na piće i iće u obliku ćevapa, ražnjića, pita sa sirom, zeljanica i drugih đakonija.

-Pogrešio sam – rekao mi je tiho Bibliotekar.

-Zašto?

-Oni sad misle da je sve gotovo i da ja možda znam tajnu koja postoji između umetnosti i života. A ja nemam pojma ni o čemu. Ja sam čovek koji žmuri.

-Govor vam je bio vrlo interesantan – rekoh da ga utešim.

Namerno sam upotrebio reč interesantan umesto neke jasnije formulacije.

On je to osetio. Tu ljigavu zmiju koja je izmlela ispod mog jezika.

Odmah sam se pokajao.

-Izvinite, gospodine Šams. Vaš govor je za mene malo iznenađujući.

-Misliš na prst – upitao me je bez dvoumljenja.

Nisam bio spreman da svedočim o njegovom odgriženom pa nanovo izraslom prstu.

-To je čudo medicine – rekao mi je. – Kada sam se pojavio u Urgentnom centru sa svojim kažiprstom uvojenim u maramicu, dežurna lekarka, neka mlada i tanka, bila je oduševljena.

-Upravo radim doktorsku tezu o odsečenim prstima naših zemljoradnika.

Rekao sam joj da sam biblioetekar.

-Svejedno – rekla je.- Prsti su početak i kraj svega.

-Da li ćete mi ga spasiti?

-Pokušaćemo.

I, kao što vidiš, uspeli su. Da li Bog iz Sikstinske kapele ili mlada doktorka koja se, kao što sam posle čuo, seksala sa direktorom Klinike – ali prst je sad na svom mestu.

Larisa i Nera su se motale okolo sa čašama punim konjaka.

U streljani nije bilo nikoga, kao ni u opštinskoj zgradi za kolektivna veselja. Vatrogasna zabava je završena kasno i smeće koje se širilo ostavljeno na sceni, iza scene i u posebno ograđenom prostoru za šaljivi zatvor, te tombolu i izbor mis zabave počinjalo je da vonja na uskislo piće, povraćku i izlučevine svih vrsta.

Bio je to smradni znak raspadanja i ja sam ga, za razliku od Bibliotekara, vrlo jasno uočio te odlučio da bežim od svih njih i svega.

Problem je bio samo u tome što nisam imao novca.

Rekao sam to Bibliotekaru.

-Ako ti centrala ne isplati sve zaostale zarade u roku od pet dana, ja ću.

Još jednom me je kupio.

-Idemo – rekla je Nera. – Ovde više nema ničega.

("So i zlato", roman 2025.)

P.S.

U prethodnih 90 dana ili noći, pisao sam svaki dan u proseku 1 stranicu, ponekad i dve,  teksta o bibliotekarevom prstu. Uzgred rečeno, nisam ni sanjao da se o prstu može toliko toga napisati i iz njega izvući. Za tri meseca, dakle, napisao sam 100 stranica novog romana  (Times New Roman, font 12) i usput mu promenio naslov u "So i zlato". So je suština čovekovog postojanja a zlato plemenitost, odnosno ono što najviše vredi a čega je ponajmanje. Tome sam iskreno težio. 

Sledi redaktura, dopuna, sečenje, krojenje i još štošta... Hvala svima koji su me čitali.

MILAN TODOROV: JOHAMBIN I PROPAST SVETA

 

(fragment 87. iz romana  u nastajanju)

Nastradaćemo zbog nečeg nevažnog, rekao mi je Bibliotekar kad sam ga pitao kako je bilo u Grčkoj.

-U povrtku se desilo nešto krajnje banalno. Već smo uredno poslagali svoje kofere i pakete ispred avionskog dela za prtljag, seli na svoja sedišta i pričali neke koještarije koje je trebalo da nam otklone strah od letenja.

Tu je zastao.

-Da li si ikada leteo?

-Ne – rekoh- Ponekad sanjam da letim.

-To se ne računa, naročito ne kod mladih muškaraca. Utvrđeno je odavno da je tu reč samo o seksualnoj želji.

Zatim je nastavio:

-Grci imaju običaj da jednog dana u mesecu iznesu nepotrebne stvari iz svog donaćinstva, ostave ih uz neki stub ili drvo i svakome je dozvoljeno da uzme ono što mu je potrebno, naravno besplatno.

I sad zamisli situaciju, delegat u našoj uglednoj kulturnoj vip ekipi prolazi pored jednog drveta narandži ispod kojeg vidi mali plinski rešo sa plavom bocom, uzima ga, stavlja u kofer i dolazi taksijem na aerodrom.

Bio je to neki Milorad Jakšić bibliotekar iz tek otvorenog ogranka biblioteke na Sajlovu.

Junak – budala. Uošte mislim da su maltene svi junaci teške budale.

Nisam mogao da se uzdržim.

-Nemojte tako, gospodine Šams – rekoh. – Uzmite samo primer Gavrila Principa.

-Čist terorizam. Ali, ne bih o tome, jer mislim da bi junaci trebalo da se rađaju u bolnicama, gde postoje patnje, smrti, jauci, jesaji i smeh. To bi ih, duboko sam uveren, oblikovalo na poseban način koji je mnogo bolji od ovih huškačkih udžbenika istorije.

Gde sam stao?

-U čekanju da avion poleti…

-Bio je to pravi filmski kadar. U avion su ušla tri policajca sa dugim cevima. Jedan je držao besnog psa na povodcu. Išli su između redova klupa i ništa nam nisu govorili. Posle nekoliko minuta obratila nam se stjuardesa oštrim, kreštavim a dotle inače umilnim glasom i objavila da putnik čija je plava platnena torba odmah izađe iz aviona i stane pored nje.

Jakšić, junak – budala, odmah je poslušao. Interesantno je kako su junaci kad ih provale poslušni.

Gopsodine, rekli su, vi ste pokušali da unesete bombu u avion.

Jakšić je tvrdio da je samo pokupio malu plinsku bocu da u njoj izjutra kuva tursku kafu u ranim praznim bibliotečkim časovima.

Ne postoji turska kafa, rekli su mu...i da ne prepričavam. Oduzeli su mu torbu i sve u njoj. Oduzeli su mu čak i pasoš i izdali nekakav dokument o izlasku iz zemlje i zabranu povratka u nju u narednih deset godina.

-Budalaština – rekoh.

-Varaš se, dragi moj. – Reč budalaština više nema nikakvog smisla. Mi prisustvujemo pokušaju da se od takvih ljudi sklonih najblaže rečeno mediokritetskim delima, ovde sad u slučaju likovne i poetske umetnosti -načine ono što ti nazva herojstvom atentatora Principa.

Mislim, sve ovo što ekipa Televizije Beograd sada sprovodi kao dikumentarac o procvatu amaterizma i njihove umetnosti u malim sredinama, nije ništa drugo do podsticanje novog života za koji je potrebno dati stari dobri mirni život.

Naslutio sam na šta cilja.

Kultura time definitivno gubi smisao.

Započeti novi život a prethodno ostaviti stari bez rešenja je klađenje na gubitak.

Ali, pustimo to. Previše sam pričao. Šta se ovde u međuvremenu dešavalo?

Nisam znao šta da mu kažem.

Bule je doneo neki seksulani stmulativ za starije muškarce. Zvao se Johambin. Nekad su ga veterinari davali kravama da im pobude seksualnu želju a posle se utvrdilo da deluje i kod muškaraca.

Smejali smo se.
Nera je pitala ko je prvi kupac.

-Vojna tajna – rekao je Bule. – Mogu i tebi, sa popustom, da prodam nekoliko pilula.

-Da pogađam – rekla je Nera. – Botaničar Kurjaković, ona blesa od slikara Šnajder...ko još.

-Zini da ti…

-Šta?

-Kažem.

Smejali smo se opet.

Bibliotekar je zatekao haos u kući. Majka je bila izgladnela a žena je kredom iscrtavala krugove oko zapišanih i zasranih uglova sobe. Spomenka se nije pojavila. Brica joj je to zabranio, posle stizanja poziva na sud.

Bilo je sve toliko mračno početkom jeseni bez ljubavi. A ipak, johanbin, kako mi je poverio Bule, prodavao se odlično.

Postoji život i na drugim planetama, rekao mi je. Mi smo samo scena u svemirskom filmu koji traje sedam biliona svetlosnih godina koliko postoji Bog. Johanbin je sveti Gral naših ubogih ljudi i njihovih ženica.

Nisam mu ništa verovao.

Rekao mi je još da postoji drvo koje dodiruje nebo.

U redu, mislio sam, postoji drvo na koje se popneš i vereš, vereš da bi dodirnuo nebo, ali šta posle.

Odvukao sam Neru iza Bibliotekarevog zvaničnog stola, na krevet kraj prozora koji je gledao u streljanu.

Mislio sam da li ću doživeti Bobliotekarevih četrdeset devet godina starosti, duboke starosti, kako mi se u tom trenutku činilo.

Navalio sam na Neru.

-Šta ti je? Nikad nisi bio nasilan.

-Opstaćemo – rekoh joj.

-Budalo – odgovorila je.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: PANAMA HAT

 

(fragment 86  romana u nastajanu)

Bibliotekaru se nenadano ostvario san o putovanju.

Centralna gradska biblioteka imala je prijateljsku saradnju sa čuvenom Grčkm narodnom bibliotekom osnovanom još 1830 godine, pozvali su upravnicu da zajdno sa svojim odabranim saradnicima poseti Atinu.

Putovanje avionom, boravak u hotelu sa četiri zvezdice i prateći program obilaska svih atinskih biblioeteka, večere sa grčkim tradicionalnim plesom i lomljenjem tanjira...Sve je obezbeđivao domaćin.

U desetočlanoj grupi koju je činila upravnica Emina Mustapić obreo se i Dalibir Šams. Sve se odvijalo toliko brzo da ništa od planiranih aktivnosti kod nas nije moglo da bude nastavljeno.

Bibliotekar Šams je, možda je to suvišno reći, bezobalno voleo grčku civilizaciju, grčke epove, drame i poeziji. Obožavao je Sapfo, tu krotku snagu muze kako je nazvao Platon a docnije je, pogani jezici proglasiše ikonom lezbejstva samo zato što je rođena na ostrvu Lezbosu šest stotina godina pre naše ere.

-Sapfo je bila normalna žena – govorio je Bibliotekar. -Imala je muža i sa njim ćerku po imenu Kleida. Studirala je umetnost.

-Ipak – rekoh plašljivo – čitao sam da je bila biseksualna.

-Da, volela je i žene. Pa šta? Zar to ne govori samo o time da nije bila sujetna zbog voje ženske lepote.

Složio sam se.

Ujutro, beli kombi centralne biblioteke došao je po njega. On je sve do tada sredio u kući. O majci će brinuti Spomenka a njegova depresivna žena je, zahvaljujući Buletu, dobila dovoljnu količinu kanabisa za nedelju dana.

Let do Atine trajao je malo više od trideset minuta.

Avion se nisko spuštao ka aerodromu prikazujići im male belo plave kuće i bazene na njihovih krovovima.

Sleteli su meko.

Šams je imao malu putnu torbu, sako preko ruke i na glavi Panama šešir.

U poslednje vreme voleo je da nosi hozentregere i panamske hatove.

-Želim da se izložim ulici i gradu u najboljem svetlu. Da budem kao sladoledžija koji po nesnosnoj jari ovog ubitačnog veka umesto sladoleda nudi radost drugačiju od svega dosadašnjeg.

Ljudi su ga u početku zagledali sa malim čuđenjem a poneki i sa podsmehom.

Međutim, on se nije osvrtao na to. Išao je glavnom gradskom ulicom sa panama šeširom na visoko uzdignutoj glavi, ne primećujući nikoga.

Takav je izašao iz aviona i sa još trojicom kolega seo u taksi.

Bio je to veliki čokoladno bledi Mercedes. Taksista je bio srednjih godina. Brz i nepričljiv.

Vozio je sa preglasnom grčkom muzikom na radiju tako da niko nije mogao reč da prozbori. Prošli su Omoniju i zaustavili se pred nekim malim hotelom ispod Akropolja.

Pogled koji se pružao bio je veličanstven.

Platili su uslugu, uzeli na brzinu svoje stvari i kremasti Mercedes se izgubio među milionima atomobila na atinskim ulicama.

Po ulasku u hotel, već na recepciji, Bibliotekar je shvatio da je svoj omiljeni panama šešir zaboravio u taksiju.

Nadao se da će se taksista vratiti i doneti mu ga.

Zapamtio je njegov lik i mogao bi, verovao je, da ga prepozna.

Žalio se upravnici centralne gradske biblioteke.

Ona je samo slegala ramenima.

Taksista nikad nije došao.

Za Dalibora Šamsa bio je to pouzdan znak. Tako propadaju civilizacije. Erozija morala.

Uveče su uz sirtaki lupali tanjire sa pogledom na neke velike kamene statue.

Sobu je delio sa kolegom Draganom, koji je odavno bacio oko na upravnicu.

Kad su se vratili u hotel, Dragan se istuširao i pokucao na vrata upravnice  koja je jedina imala sama ceo apartman.

Upravnica nije otvarala.

Mislili su o njenoj čvrstini.

Bili su polupijani.

Bibliotekar se zakleo da će naći onog taksistu i svoj šešir.

-Takav šešir – slinio je – nosio je američki predsednik Ruzvelt prilikom dogovora o otvaranju Panamskog kanala. Taj šešir je simbol spajanja ljudi širom sveta i spajanja njihovih puteva.

-Zajebi taksistu – rekao mu je Dragan. – Upravnica je u sobi sa koleginicom iz ogranka u Rumenci.

Otvorili su frižider. Na njegovim vratima je pisalo da sve što uzmu iz njega moraće da plate.

Šams je rekao da ga to podseća na otkinut lift. Hoćeš gore, ali nešto nije u redu sa dugmićima i sajla te stalno potapa dole.

Sutradan na Omoniji, u nekoj skupoj radnji, kupio je Pnama hat. Isti istacki.

Međutim, uzalud. Nije se više osećao uzvišeno u njemu.

Pripisivao je to grčkom mitu. Sve je u njemu veliko i ne možeš nikada da dosegneš njegove granice lepote, ali i nemorala i bluda.

Dragan je sledeće noći ušao ključem u upravničinu bravu, bez zvuka kao da ne postoji u stvarnosti.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: KOKOŠKA

 (fragment 85. romana u nastajanju)

Reditelj Dokumentarnog programa Televizije Beograd Posavski i njegovi pomoćnici želeli su da okončaju snimanje o amaterizmu u gradiću, a zamislili su da to bude razgovor sa Bibliotekarom.

Ovaj se stalno izvlačio lažnim izgovorima da nema vremena, da je bolestan, da mora da obilazi staračke domove u koje će da smesti majku i slično.

-Ne želim da budem kao oni -priznao mi je.

Nisam shvatao.

-Ljudi će sedeti ispred televizora i, ako ne polude i prebace kanal, gledati nas kao neandertalce koji pokušavaju da uklešu neku poruku u kamenu. Knjige nikoga ne interesuju. One koje interesuju - ljudi žigošu kao osobe na svoju ruku, osobe koje nisu svoje. Mi živimo od poslednjih ludaka i čudaka i zanesenjaka.

Trebalo ga je razumeti. Njegova žena je, kako je on svima pričao, morala na psihijatrijsku kliniku u Novom Kneževcu jer nije želela da uzima lekove.

-Možda je u pravu – rekao je. -Danas je potrebna hrabrost da se kaže ne.

Subotom je autobusom odlazio da je poseti. Odneo bi joj voće i knjigu. Još jedino je volela da čita francuske pisce.

Prošli put odneo joj je novinski članak objavljen u Lajfu o životu u Parizu 1920 do 1930 godine.

To su bile godine -rekao mi je – kada je svetska književna elita pobegla od rata, revolucija i celog sveta i naselila 80 arondmisana Pariza pretvorivši ga u vrt stvaranja i ljubavi.

Amerikanci, Rusi, Jevreji, Poljlaci su samo stvarali.

Imali su žene i mnogo dece. Fineganovo bdenje koje slika mitsku istoriju čovečanstva napisao je Džojs upravu u tom mirnom okruženju, u toj komuni poraženih ljudi sličnih ideja.

Nama ovde je upravo to sada potrebno. Mir bez progonitelja.

Uzgred, dobio sam poziv za suđenje u vezi sa mojim odgriženim prstom.

-Sada ste dobro. Prst je, kako vidim, srastao.

-To ti se samo tako čini. Ništa više nije isto. Ukupno stanje mi se stalno pogoršava. To sam rekao i lekarskoj komisiji. Odredili su mi da radim samo pola radnog vremena. Polovinu ja, polovinu ti. Suština postojanja biblioteke u ovom vremenu je zaštititi tradicionalne vrednosti od prostitucije duha.

-Mislim da će televizijska ekipa biti zadovoljna tim odgovorom.

-Oni nisu važni.Televizia je samo deo posledica tog poroka.

-Šta ćemo sa izložbom. Slikari i fotografi me stalno zapitkuju.

-Izložbe će biti. Kad bismo je zabranili, to bi bio njihov trijumf. Ali desiće se 24. decembra, kad većina stanovnika slavi badnje veče. Sutradan je Božić, neradni dan a zatim Nova godina.

-Ko će biti selektor. I to me pitaju.

-Biće pesnik Zupanc.

-On? Pa taj će sve da razvali.

-Verovatno, ali u vreme hrišćanskog pomirenja i radosti Hristovog rođenja, šteta će da bude minimalna.

-Kotizacija?

-Pedeset maraka po autoru. Sav prihod ide u humanitarne svrhe. Novac ćemo da damo deci bez roditelja u domu u Kameničkom parku.

Sutradan, po dolasku u biblioteku, sada po novom radnom vremenu, u osam izjutra, Bibkiotekar je zatekao kokošku prelomljene šije na pragu.

Kokoška je još mrdala.

Bibliotekar nije znao šta da radi s njom i šta to uopšte znači. Rekao sam mu da je najbolje da je prekolje i očisti pa ispeče.

-To bi bilo kao da prebrišem svoju prišlost.

Taj nož koji je zaklao kokošku je isti koji kolje sve, decu, žene, neistomišljenke, izmišljene i stvarne neprijatelje.

Uzmi svesku i olovku i zapiši sve, datum, vreme, događaj.

-Zašto?

-Samo pisanje traje. Ženske su za herbarijum kada ostariš. Uzgred, obećao si mi pištolj Još ga čekam.

-Postoji jedan sa izbrisanim brojem – rekoh.- Ali, šta će vam? Još ste mladi, zdravi i pravi.

-Svi se prave da se ne boje smrti.

Nisam ga razumeo.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: VALJAHALA ILI PIJANI BOG

 (fragment 84 romana u nastajanju)

Danima posle noćnog događaja sa misterioznim automobilom ipsred kuće Bibliotekar se pitao zašto neko od njega hoće da napravi neprijatelja.

Očigedno je da neko motri na mene - mislio je. Ali, pitanje je ko bi to mogao da bude i zašto. Policija nije imala razloga. Uostalom, zar nije na svoju sramotu i svakako moralnu štetu pristao da sarađuje sa njom u otkrivanju eventualne zavere koja bi srušila predsednika i režim.

U to da postoji i neko ko kontroliše policiju nije želeo da poveruje. Jer, kuda bi to vodilo?

Onda bi trebalo imati i specijalni odred koji bi kontrolisao bezbednosne službe koje kontrolišu policiju a zatim specijalnu policiju koja bi kontrolisala taj specijalni odred za ontrolu specijalnih policijskih odreda…

To ga je sluđivalo.

Mogu me uhapsiti bez razloga, bar ne meni poznatog i optužiti za bilo šta.

Vremena su strašna. U San Francisku su studenti pokrenuli revoluciju protiv vladajućeg potrošačkog sistema. To se polako prelivalo iz zemlje u zemlju i stoglo do nas.

Studenti protestuju. Biblioteka, srećom, ne radi tako da me, mislio je, ne mogu povezati sa buntom mladih.

Činilo mu se da je najbolje da o tome porazgovara sa nastavnikom Kurjakovićem. On mu se činio najprikladnijom osobom. Bio je smiren, ozbiljan i razmišljao je o budućnosti na neki svoj način koji je bio izvan svih naučnih i zvaničnih tokova.

I nije pogrešio.

Nastavnik biologije se potpuno posvetio prirodi od kako su ga nastavnice srpskog i književnosti odbile. On sa njima nije ni želeo, tako je priznao Bibliotekaru, ozbiljnu vezu koja bi podrazumevala brak, rasturanje porodica, podelu imovine, žučne svađe, cepanje deteta na pola i slične mučne stvari koje se tada događaju. Ne, njemu su, rekao je, one, obe, ne samo jedna, potrebne samo iz jednog razloga a on je da vidi da dani njegovog života nisu postali lišće koje samo pada.

Samo toliko.

-Da li tražim mnogo – pitao je Bibliotekara.

-I meni dani prolaze uzalud – odgovorio mu je ovaj. – Znaš, ponekad se pitam šta ću reći onom gore, na nebu, kad jednog dana dospem tamo. Pitaće me kako sam živeo? Šta da mu kažem. Pitaće me da li si verovao u mene. Šta da mu kažem.

Nastavnik biologije Kurjaković je samo klimao svojom kratkom sedom bradicom u znak odobravanja.

-Ne smemo da osećamo samilost prema samima sebi – rekao je.

-Ja sam hrišćanin – rekao je Bibliotekar. – Umereni hrišćanin. Ali, šta ukoliko me, kad umrem i odem na onaj svet, tamo ne dočeka Gospod i Isus Hrist s njegove desne strane nego Valjahala, pijani ludi bog Vikinga sa sekirom i upita me u šta si verovao? Šta da mu kažem? Šta, kad on zna da mi verujemo u ono što su nas naučili da verujemo. I nikad se nismo usudili da verujemo u nešto izvan toga, koje, možda, postoji?

Nastavnik biologoje je dlanom prešao preko očiju. Bile su orošene znojem koji je kapljao sa njegovog sve izduženijeg čela.

-Hvala ti, prijatelju, što si otpio malo gorčine i iz moje čaše – rekao je Bibliotekaru.

-Šta bi ti da si na mom mestu?

-Vidiš, ne interesuju me u seksulanom smislu više one kapricioze profesorke. Pustiću ih da žive u jalovom svetu Jesenjina ili Nabokova. Ja želim samo da nađem sreću u malim travama, malim cvetovima, malim korovima.

Bibliotekaru je bilo jasno da to ne može biti sve.

-Bog neće dopustiti da nijedno seme propadne – rekao je botaničar. -Međutim, sada se zaista dešava nešto kao kraj ljudskog roda. Pogledaj samo koliko se pedera rađa.

Bibliotekar je pretrnuo. Nije bio peder, ali više se nije interesovao ni za žene. Bojao se mogućnosti da se, pošto je još osećao mušku snagu u preponama, okrene muškima.

-Od kako je iz San Franciska krenuo ovaj hipo pokret, gde se ne zna ko koga, da izvineš, jebe – od tada žene koriste kontraceptivne pilule u milijarditim ciframa. Uzmu ih uveče, spavaju sa jednim ili drugum, a najčešće sa svima i posle se lepo popišaju u klozetsku šolju. Kontraceptivne pilule su, kao što je poznato, bazirane na hormonskim elementima i tako ti izmenjeni hormoni lepo plutaju našim rekama, talože se i odlaze u gradske vodovode. Zatim druge žene, trudnice, piju vodu iz česme i unose te iskrivljene hormone u svoje telo. Posle toga se svi čudimo što se rađa toliko pedera.

-Hoćeš da kažeš da se tu sada ništa ne može učiniti.

-Ne znam. Videćemo.

Revolucija uvek pojede svoju decu sa svim njihovim pelenama.

Nera je došla u biblioteka petnaest minuta iza osam uveče.

Toliko se smejala da sam mislio da je droirana.

-Jebote – rekla je u pauzi – oni su verovali da drže stvari u svojim rukama, da upravljaju našom stvarnošću ne postojimo, da smo izumiruća vrsta koja ne želi da raste pod njihovom senkom.

Biblotekar, koje je uvek jedno oko držao nad bibliotekom, pitao me je:

-Da li ti se Nerandža sviđa radi sviđanja ili stvarno?

Bio sam svestan da je to igra između nas troje i da u njoj niko neće pobediti jer nam je nedostajalo hrabrosti.

Bilo je besmisleno. Bio sam mlađi od njega petnaest godina. Njegova ljubomora je bila bezdan u koji se on utapao a nikoga nije bilo da mu pruži ruku. Žena, majka, prijatelji ...sve je bilo kao pre njegovog rođenja, bez trikova moći. Samo izgubljenost, mučnina u želucu, govnima umrljana klozetska šolja.

Nera je bila osunčan trenutak leta u staklenom zvonu koje je zvonilo kratko i nisam tada još raspoznavao znake koje zvona šalju.

-Možda svako ima svog drugačijeg boga - rekao mi je sutradan Bibliotekar.

Nisam bio religiozan.Čak ni na kraju dana. Radovao sam se novom iskušenju.

-Uskoro biblioteka ponovo radi. Objavi to svima – rekao mi je Bibliotekar nekako svečano ozbljan, skoro polumrtav.

(nastaviće se)

MILAN TODOROV: DUGA SVETLA

(fragment 83 romana u nastajanju)

Bibliotekar je od rođenja živeo u istom mestu, ako ne računamo nekih osam meseci studiranja u Zagrebu, koje se završilo neuspehom.

Ideja o putovanjima bila je sasvim utopistička, jer on beše vrabac koji ni zimi ne napušta strehu. Za razliku od lastavica, toliko opevanih.

Bilo je oko ponoći kada se jedan automobil zaustavio ispred njegove kuće.

Bibliotekar je skočio iz kreveta. Ionako nije mogao da spava čvrsto. Bio je radoznao i pomalo uplašen.

Odmakao je zavesu, malo, tek toliko da vidi šta se napolju dešava.

Nije se dešavalo ništa neobično.

Automobil je radio u mestu, ali svetla su ostala uključena.

Mislio je da je reč o nestrpljivom ljubavnom paru. Dešavalo se to već. Vide povelik usamljen parking ispred kuće u mraku, skrenu i na brzinu se kresnu na zadnjem sedištu.

Međutim, ništa od toga se nije dešavalo.

Bibliotekar je tada pomislio da je neki umorni vozač,odlučio da tu predahne, pre nego što nastavi dalek put.

Prolazili su minuti.

Zašto ne ugasi ta duga svetla koja mu biju direktno u spavaću sobu? Srećom, žena je spavala sa dobrom dozom popijenog melatonina a majka ionako nije ništa razumevala.

Neverovatno je koliko je čovek prepušteniji sam sebi noću. Mnogo više nego danju kada mu je mozak natrunjen drugim ljudima i tuđim događajima.

Uprkos tome, voleo je noć. Iza nje je uvek dolazio dan.

Iz parkiranog automobila se čula glasna muzika. To očigledno nije umorni vozač koji pokušava da odrema pre nego što nastavi put.

Ali, nije mogao da zna ko je.

Pomislio je na novi univerzalni jezik upozorenja.

Šta neko hoće da mu poruči?

Ko je to uopšte?

Noćne stvari su mutne.

Možda je vozač primetio da ga osmatram, pomisli u jednom momentu i vrati se u krevet.

Ne zna kad je automobilista otišao.

Ujutro je na parkingu video samo mrlju ulja.

Osećao je sve veću nelagodu zbog svog posla koji se, od tako mirnog, građanskog lagano pretvarao u nekakvu patradigmu obračuna sa spečenim, okorelim i teško pokretljivim modelima literature.

Volt Vitman, pomisli.

To mora da je bio njegov duh.

Duh čoveka koji je još krajem prošlog, devetnaestog veka, razbio duplo ogledalo stiha na prozu i poeziju bez rime.

Sećao se tih stihova.

Ja svetkujem samoga sebe i pevam samoga sebe

a što ja sebi dopuštam, morate i vi sebi dopustiti

jer svaki atom koji pripada meni, pripada tekođe i tebi.

Ja ležim i lagodno traćim vreme

opažajući vlat letnje trave.,

moj jezik, svaki gram moje krvi, stvoren je

od ove zemlje koja rađa

i prima u goste dobro i zlo…

-Prate vas i hoće da to znate – rekao sam Bibliotekaru.

-Otkud ti to znaš?

-Čitam krimiće.

-I šta ja sad da radim. Da postanem dobrovoljni davalac krvi? Šta?

Voleo sam Bibliotekara.Što je bio slabiji, više sam ga voleo. Jednog dana, pomišljao sam, svakako ću i ja biti toliko razdeljen između onoga što mogu i onoga što želim.

-Morate se preispitati – rekao sam mu.

-Oni misle da sam peder. Zbog onog homoseksualca, pesnika Zupanca?

-Od sada ću ih snimati Lajkom – reće.

-Pretražiće sve vaše fotografije, a vi to nećete moći ni znati.

Bibliotekar je prebledeo.

-Zar sve?

-Oni sve mogu, samo ako hoće.

-Ja tu čuvam samo privatne stvari.

-Da li ste se kao mlad tukli? Jeste. I ja sam. Mislo sam da je tuča kao u kaubojskim fimovima, pesnicom u bradu. Ali, ne. Tuča je danas noga u jaja, šaka u grkljan, ubiti pre njega nego on ubije tebe.Lopata, ašov, kalašnjikov sa prigušivačem. Nema milosti.

Bibliotekar reče:

-Zar i oni nasrću na kuću?!

(nastaviće se)