(ODLOMAK IZ ROMANA U NASTAJANJU, FRAGMENT BROJ 80.)
Iznenada jednog dana u avgustu Nera se vratila iz Amsterdama.
Bibliotekar i ona su se sreli na ulazu u onu zgradu na Bulevaru oskobođenja.
-Šta ti radiš tu – zaprepastio se Bibliotekar.
-Obaveze.
-Kakve obaveze.
-Obaveze bez veze. Odredili su mi javljanje na svakih sedam dana.
-A dani između?
-Sačekaću te. Izgleda da smo sličniji nego što sam mogla i zamisliti.
Posle te rečenice Bibliorekar nije znao šta da misli. Došao je u policiju jer ga je prijavila Spomenka za ometanje poseda koji je bio njegov.
-Kako mogu da ometam uljeza u sopstvenoj kući – pitao je policijskog službenika.
-Ona je ogradila ružičnjak žicom a vi ste kolima razvalili tu ogradu i izgazili cveće.
-Jesam. Ona nema prava da deli moje dvorište. Tu mi se rodio deda, otac i ja.
-Dedu bolje da ne pominjete.
-Što?
-Znate vi vrlo dobro zašto.
-Bio je kočijaš. Običan rabadžija, kako mi to kažemo. Ali…
-Ne razumem.
-Postoji jedna vrlo, vrlo problematična fotografija vezana za njega i njegovu kočiju z vremena rata.
-Na primer.
-Znate vi dobro.
-Ne znam.
-Vaš deda je prevozio neke ljude tim kolima.
-Neke ljude?
-A ti neki ljudi su bili mladi.
-Mladi?
-I osuđeni na smrt streljanjem samo zato što su bili protiv fašista.
-Nazovite, molim vas, Popovića iz Udbe.
-Znate majora Popovića?
-Samo ga nazovite. On će vam reći kakav sam čovek. Najzad, zašto, ako je to tačno sa mojim dedom, a verujem da je lažna legenda, da ja odgovaram za njegovo delo?
Dežurni službenik je nazvao majora Popovića i rekao mu sa kim ima posla.
Bibliotekar ne zna šta mu je major odgovorio.
Uglavnom, dežurni policijski službenik mu je rekao:
-Izvinite. Možete ići. Vaš slučaj sa stanarem rešite u sudu ili na drugi način.
-Na drugi način?
-Na drugi način – rekao je sklužbenik, namignuo mu značajno i potapšao ga po ramenu. Pri izlasku se rukovao sa njim.
-Doviđenja, kolega – rekao je.
Bibliotekar je bio zgrožen. Zar ta spodoba zaista misli da sam uspavani špijun vlasti koga će probuditi kad za to dođe vreme.
Gledao je to u kriminalnim trilerima. Nije sebe video u toj ulozi.
U uskom polumračnom hodniku je zastao. Ovo je neverovatno, rekao je osećajući mržnju prema samom sebi. Možda, mislio je, ne postoji ništa odvratnije od mržnje prema samom sebi. Ali, da li sam kriv za to? Oko mene su sve laži i smicalice. Prijatelja nemam. Prijateljice su prostitutke koje moraju da se javljaju u policiju svakih sedam dana a zatim ih, vrlo verovatno, šalju na ginekološki pregled. Nikog ne zanima šta je sa mnom. Šta mogu da učinim. Verovatno ništa sada kada sam upao među zupčanike političke i policijske mašinerije. Da li sam imao ideale? Možda. A sada? Oni su zgasli. Da li sam shvatao moral? Jesam. Onoliko koliko sam se prostirao. Šta je ostalo od istione, dobrote i lepote?
Tada je u dnu hodnika ugledao ponovo Neru.
Izlazila je iz druge službene prostorije.
Bila je mršavija nego pre. Ofarbala je kosu u plavo. Sada joj je bila zavezana u konjski rep.
-Gotovo – rekla je sa uzdahom.
-Nikad ovde nije gotovo – rekao joj je Bibliotekar. Sada mu je opet bila draga jer su se nalazili u istoj nevolji.
-Osećam se kao lutajuća životinja za odstrel. Proterali su me iuz Holandije zbog prostitucije, navodno, iako je prostitucija kod njih legalna stvar. Ovde me terete za nešto učinjeno u drugoj državi. Ko je ovde lud?
-Ne postoji dobro ni ispravno na ovom svetu – rekao joj je Bibliotekar milujući je ne samo rečima nego i pogledom. – Postoji samo lepo.
Ona ga je zagrlila i on je tada, iz neposredne blizine, video samo njen vrat. Bio je žilav, previše izboran i na njemu su se nazirale dve crne mladežne mrlje.
Razume se, nije to bilo još ništa ozbiljno. Taj lagani pad u starost njemu se donekle i sviđao.
-Ako hoćeš, možemo da odemo u biblioteku. Sada tamo nema nikoga.
Ona je ušla u njegov, tačnije očev malo vožen trabant i odvezli su se.
U stvari, imali su zastoj ispred jedne prodavnice.
Nera je utrčala, uzela bocu vinjaka i goveđu salamu i istrčala napolje.
-Vozi!
-A plaćanje?
-To su lopovi. Njima ne treba ništa plaćati.
Posle male pauze, dok su odmicali, reče:
-Prodaćeš biblioteku huljama.
-Nikad neću moći to da uradim.
-Hoćeš. I ja sam mislila da nikad neću moći da uradim neke stvari, pa sam mogla.
Bibliotekaru nije ostalo ništa osim da recituje dok je vozio u mrak biblioteke.
Može biti da smo već na nebu
i da smo nebo samo
ako ne nebo
ono oblak koji nas
pokriva…
-Znam. Ostavi to.
Ušli su u biblioteku ne paleći svetlo.
Sudbine su nam se, pomisli Bibliotekar pre nego što je bilo šta uradio, spojile u ogkedalu.
Iz streljane se čula potmula pucnjava.
-Dok se mi ... – reče Bibliotekar -oni vežbaju smrt.
-Ćuti.
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар