MILAN TODOROV: PREKO JEDNE ŽENE

(odlomak iz romana u nastajanju Bibliotekar)

Bibliotekar se osećao prazno posle razgovora sa predsednicom Kluba Gričkih vještica i u poglavlju 64. svog dnevnuka o ljudskim stramputicama zapisao je sledeće:

Nama je danas više nego ikada potreban Ničeov Ubermensch.

Neko će reći to je težnja ka povratku rasističke i fašističke ideje o nadčoveku. Ali,ne.

Odnas se danas očekuje da odgovaramo na piitanja na koja nema odgovora.

Zašto si takav?

Da li razumeš?

Zašto govoriš kad reč nema smisla?

Kako da ti bude oprošteno ako nisi ništa uradio ni za kaznu ni za pomilovanje?

Jednom u sedam dana, uglavnom nedeljom u 11 sati, Bibliotekar bi se našao među vernicima u crkvi.

Crkva je bila udaljena svega nekoliko kuća od biblioteke. Međutim, to nije bio razlog njegovog prisustva nedeljnoj misi.

Voleo je, naime, da peva. Ali, nije voleo da peva sam. Tvrdio je da nema sluha ali kada peva zajedno sa muškim i ženskim glasovima to mu obezbeđuje boravak među ljudima kojima ne mora ništa da objašnjava.

Sedi uvek u trećem redu sa desne strane. U sećanju mu je ostala slika oca koji je sedeo baš na tom mestu. No, nije siguran i kad neki parohijan sedne na mesto na kome je stolovao njegov otac, ne ljuti se.To je, za njega, novoosvojeni prostor ispunjen večnom istinom da smo prolazni i da je ćutanje ispunjeno istinom više nego bilo kakvo ubeđivanje.

Danas je petak. Nije nedelja. Bibliotekar se obreo u župnikovom domu tik uz crkvu moleći velečasnog gospodina da mu objasni neke stvari-

Naime, proširujući opet i opet svj salon za depilaciju, a a sada i salon za sumnjivu masažu sa svim podrazumevajućim usligama – stanari brica i Spomenka su srušili stari kokošinjac i u njegovom krovu orkrili, ni manje ni više, nego dva ustaška bajoneta i paradnu, belu sablju sa znakom NDH.

Pitao je župnika da li zna kako je to moglo da se tu nađe?

-To je sastavni deo istorije ove varoši – rekao mu je bez okolišenja župnik. – Te stvari su postojale i niko nema prava da sada, naknadno, posle pobede druge strane, to koristi u svrhu optuživanja i omalovažavanja. Tako je bilo. Istina.

Stanari su sve pronađeno predali policiji. Čekao se ishod još jednog spora protiv Bibliotekara.

„Nepregledni prostor vremana u našem slučaju ispunjen je poput ptice grabljivice – slamom, kučinom i voskom. Ali, izgleda da orlušina i dalje kljuca naša pluća na krstu poraza“ -zapisoa je Bibliotekar.

Nastavnik likovnog koji je uspeo da izbegne osudu zbog optužbe da je nagovarao maloletne obdarenije učenice da mu poziraju gole, prikazujući im pre toga porno filmove na školskom kino projektoru, obećao mu je da će to srediti.

-Kako, druže moj jedini – vapio je Bibliotekar.

-Preko jedne žene. Ne mogu da otkrivam njen identitet, bar za sada dok radim sa njom. Videćete na izložbi.

Bibliotekar je bio zatečen.

Nameravao je da odloži izložbu upravo zbog mogućih aktova koji bi izazvali negativnu reakciju starije populacije a pogotovo sve agilnijih članica kluba Gričkih vještica.

Sada, pak, nije smeo to da pomene.

Život se, pomisli, tako poigrava sa svima nama.

Ali, život se poigravao i sa smom stvarnošću.

Nastavnik istorije Kurjakov, koji mu je obećao obnovu stanarčinog ružičnjaka je iznenada nervno oboleo.

Bio je zaljubljen, potajno u nastavnicu srpskohrvatskog jezika i književnosti po imenu Jelena Rajić kada se na njenoj zameni, zbog nejasne slabosti, pojavila jednako lepa, za njega još privlačnija, profesorka Ana Pajić.

Pajić ili Rajić, predomišljao se a onda je dao prednost novoj, svojoj novoj izmišljenoj ljubavi, profesorki Pajić, koja, naravno, poverio se Bibliotekaru, nikada ne mora da sazna za to.

-Ali, čemu onda to – pitao je bibliotekar Šams.

-Čemu?! Još pitaš?!

Ostao mu je samo zlehudi bludni slikar, nastavnik Đuro Šnajder.

Jedne kasne večeri zakucao je na njegova vrata. Dugo niko nije otvarao.

Najzad se u muzgavom staklu pojavio lik Šnajdera. Bio je ogrnut samo peškirom. Približio je svoje čekinjavo lice staklu i pokazao Bibliotekar prst preko usta.

-Radim, čoveče! „Čovek koji ćuti“-rekao je sutradan - biće moja slika na budućoj izložbi u našoj biblioteci.

Bibliotekar je najmanje od svega želeo sliku od krvi i mesa.

Njegove sumnje u uspeh svoje misije da kulturološki prevaspita varoš i njegove građane, su se topile na julskoj pripeci.

Čekali smo svi da se najzad nešto dogodi.

I dogodilo se, ali na potpuno nerazumljiv način.

Bule sa vratio iz Amsterdama u kojoj je, ko zna kako, izgubio Neru. Međutim uspeo je da donese par kila trave. Bila je zapakovana u polukilogramske vrećice sa oznakom Crvenog krsta i napomenom na engleskom jeziku da su namenjene isključivo da se mozgovi USA vojnika koji su učestvovali u ratovima širom sveta, očiste od sećanja.

Bule je imao malu plastičnu vagicu koja je mogla da meri gram težine. I on je merio.

-Hoćeš da probaš – pitao je Bibliotekara?

-Šta si učinio sa našom devojkom‘

-Našom devojkom?

-Nerandžom.

-Ništa. Ostavio sam je u Amsterdamu da se reciklira i pri sledećem odlasku, obećao sam joj, vratiću je kući.

-Reci mi kako da živim sa svim ovim ovde – zakukao je Bibliotekar.

-Živi kao turistički vodič – rekao je Bule.

-Turistički vodič?! Šta je to?

-To je doba kada nudiš kratke ture.

-Kratke ture? Čega?

-Katke ture olakšanja što mogu da se obrate nekom drugom osim svom mužu. Nije uvek reč o seksualnim uslugama.

Larisa je ponovo bila mlada.

Imala je dvadeset ili koju godinu više.

Svakako deset više od mene.

Moler Branislav, diler nepouzdanih kartica doživotnog osiguranja Wiena word imao je saobraćajnu nezgodu.

Larisa ga je posetila u bolnici.

Pitao je gde odlazi.

-Nigde – rekla je Larisa.

Te noći takmičio sam se za svijevrsnu naklonost između njega i mene u njenoj postelji.

(nastaviće se)