Kasnilo se sa izložbom slika i umetničkih fotografija meštana s obzirom da se jesen približavala a sa njom i vreme posvećenosti neuhvatljivom a tako nam nužnom ljudskom duhu stvaranja.
Meni je sve to oko i u biblioteci ličilo na tanku najlonsku foliju kojom se obmotavaju stvari da budu vidljive, ali vezane i neupotrebljive neko vreme.
Kada će biti upotrebljene zavisilo je, kako je rekao slovenački pesnik i dramatićar Zupanc, od toga kada će politička vlast da reintergriše pesnike i spoji ih sa prirodnim svetom bez moranja, bez zakletvi, bez nuždi i izvinjavanja.
Bio sam oduševljen. Najzad se pojavio neko ko se protivi tihim nevidljivim uvredama umetnika i zalaže za jednostavni sopstveni izbor sreće i neizostavne patnje.
Biti svoj, a ne odreći se sebe. To mi se urezalo u glavu.
Bio sam u dilemi da li da taj razgovor sa Slovencem ispričam Bibliotekaru.
Imao je on dosta svojih muka. U poverenju mije rekao da je, po svemu sudeći, dobio bruh na donjem delu stomaka ali da se ne usuđuje da ide kod lekarke opšte prakse jer se boji da će ga poslati u bolnicu gde može da bude zaražen sepsom i umre.
-Da li, u tom slučaju – pitao sam ga – da odustanemo od izložbe.
-Nikako. Neka ti Janez pomogne. On je, između ostalog i vrstan likovni kritičar. Neka on bude selektor. Razglasi da umetnici mogu do 1. septembra da donose svoje radove u biblioteku i da će svi biti uredno upisani u specijalni luksuzni katalog u zlatotisku.
-U zlatotisku – iznenadio sam se. -Zar to ne košta puno?
-Naravno, ali moj prijatelj štampar Alojzije Vezar će to da nam uradi gratis. Za kulturu.
-Da li sve što donesu stavljam iza ormara, u vaš intimni atelje.
-Brzo učiš. Naravno. Od tog materijala Janez će da propusti kroz sito samo ono najbolje.
Pesnik je svakog popodneva dolazio u biblioteku. Pio bi jeftino vino koje bih mu nabavljao od lokalnih vinogradara.
-Jebem ti kolko je ovo bolje od cvičeka.
Nera je prezirala maštu.
Gledala je donete slike na izbor za izložbu držeći Zupanca oko debelog struka.
-Ova je dobra- rekla bi.
Pesnik bi joj gurnuo ruku u svoje vojničke pantalone.
- Ćuti i ne diraj najranjivije – rekao bi joj.
Žene iz poetskog Kluba Gričkih vještica su dolazile raspitujući se za izložbu.
Zupanc me je u diskreciji pitao da li mogu da mu nabacim neku od njih.
- A Nera – pitao sam ga.
-Nera – rekao je. – Nera forever. Sve žene su za mene forever.
-Probaću – rekoh. – Mada sumnjam, to su sve svetice.
-Porno svetice?
-Ne, literarne.
Bio je zatečen.
-Šta čitaju?
-Ljubavne romane iz 19 veka.
-To sam si i mislio. Miran život je najveća opasnost. Biti miran i zadovoljan svojim dosadašnjim životom bez želje da stvoriš novi, nije ništa drugo nego zavisnost od droge koja ubija na duge staze.
Ustao je sa tamne tonet stolice i popišao se na patos.
Otresao je svoj patrljak dugo i smireno.
-Zar nije divan tako drzak – rekla je Nera.
Meni je to delovalo detinjasto i sramotno.
Upozorio sam Bibliotekara na takvo ponašanje.
-Većina mladih žena, naročito kada se upuste u vezu sa muškarcima zrelog doba kojima nije dovoljan samo koitus, imaju taj sindrom. Ja to zovem zdepastom pticom. Želela bi da leti, ali se plaši da će postati uska, suva, bespolna usedelica.
Slike su se gomlala u privremenoj arhivi. Izdavao sam vlasnicima potvrde o predatim i preuzetim radovima.
-Pogledaj današnje blasfemije – rekao bi Neri, ležeći go, na Bibliotekarevom krevetu, Slovenac. Ako ima nečega što liči na pobunu protiv ovog metuzalema na vlasti, odmah mi to izdvoj.
Nisam znao šta bi on sa tim. Samo sam slutio.
Jednom sam skupio hrabrost i upitao ga da li će publika to prihvatiti.
-Potrebno je baciti tu senku na kulturu. Nama je očajnički potrebna nova priča.
-Da, mislim da razumem – rekao sam.
-Mlad si dečko, moraš da razumeš da se stvari menjaju. Hoćeš Neru? Menjamo se malo.
Da li sam je hteo nazad?
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар