paradoks

  Milan Todorov SEVER Ponekad kad se setim svog detinjstva na dubokom severu, pomislim kako sam mogao, kako sam samo mogao da živim bez svih ovih stvari koje me okružuju danas, bez mobilnog telefona, bez interneta, bez pinova i lozinki, bez straha od građanskog rata. Zimi sam prislanjao obraze uz smrznuti ulični prozor i čekao da se neko vrati kući. Najgore u svemu je što osećam da sada živim bolje. Kako je to moguće? Možda su mi ubacili nešto u piće dok sam na čas otišao do toaleta. Čaša me je sačekala na istom mestu a kelnerica je bila seksi. Ali taj čovek koji je zadovoljan i ume to da obrazloži sigurno nisam onaj stari ja. Šta me je toliko promenilo? Ne razumem. Nešto se uporno otima mom sećanju a možda je samo strana sveta izuvijena kao saobraćajni znak posle gadnog sudara.

  Šta je u pitanju Objavu je postavio Milan Todorov (romanopisac, pripovedač i satiričar, trenutni predsednik Društva književnika Vojvodine). Objava je relativno nova (u trenutku snimka je imala oznaku „7h“). Tema je nastavak afere koja je počela početkom oktobra 2026: Todorov je na svom ličnom Facebook nalogu objavio fotografiju grafita na drvetu: krst i natpis „СТУДЕНТИ ПОБЕЂУЈУ“ (Studenti pobeđuju). Zbog te fotografije deo članova Društva književnika Vojvodine i šira javnost zatražili su njegovu smenu sa mesta predsednika. Todorov je to javno komentarisao (i na X-u i na Facebooku), nazivajući to „foto deliktom“. Kontekst i značenje Ovo nije obična svađa unutar književnog udruženja. Radi se o političko-ideološkom sukobu: Natpis „Studenti pobeđuju“ i simbolika krsta vezuju se za studentske proteste (i šire društvene nemire) koji su u Srbiji u toku. Deo javnosti i određeni krugovi unutar književne scene smatraju da predsednik reprezentativnog književnog udruženja ne sm...

  Milan Todorov OČI Izgorelo je Orlovo gnezdo, Hitlerovo planinsko utočište visoko u brdima južne Bavarske. U njemu su bili restoran i izložba o prošlosti. Niko nije nastradao. U Hitlerovo doba pak stradali su milioni. Uhapšen je neki motociklista. Sumnjaju da je podmetnuo požar. Ne znam šta je želeo da postigne. Hitler je, uostalom, u Orlovom gnezdu boravio retko. Tok istorije je isuviše širok, a čovek u njemu još nedovršen. Nije mi žao Orlovog gnezda. Žao mi je što je lepa plavokosa žena srednjih godina prošla pored mene na pokretnim stepenicama, a njene kose, ravnodušne oči samo su okrznule moju ruševinu.

  Milan Todorov NEBO I BLATO U ulici pokraj one u koju sam se tek doselio jedne snežne zime, stanovao je samouki slikar u trošnoj kući koja je mirisla na terpentin i staru hartiju. Slikar je slikao velika ulja na platnu s lokalnim motivima: tvrđave, katedrale, mostova na reci, i prodavao ih ondašnjim preduzećima koja su te uramljene slike kao prigodan poklon  delila radnicima koji odlaze u penziju. Odlazio sam kod njega uvek pre večere,  dok se kroz prozor pušio dim iz kućnih dimnjaka, da ćutke posmatram četkice umešane u laneno ulje. Pokazivao mi je neke trikove kojima bi seplava boja iz izbledele tubice pretvarala u olujno nebo, a zemlja u crni paorski rit, težak od jesenje kiše, samo lakim pritiskom prsta ili ponekad celog dlana ispucalog od terpentina. Kad je stradao na klizavom trotoaru u centru grada, od udarca ledenice sa krova, posle nekoliko nedelja njegova udovica, u iznošenom kaputu i sa crnom maramom na glavi, dogurala mi je pred kapiju ...

  Milan Todorov TUĐI KRAJ Od televizijskih ponuda najradije biram Wild, taj svet divljine koji se bori za opstanak dok živuljke jedu jedna drugu. Posle doručka pijem crnu kafu iz velike bele šolje. Na njenom obodu ostaje tanak smeđi trag. Sunce se pomera po stolu i uživam u posmatranju tog divljeg i krajnje surovog života. Šta to u meni traži da, bežeći od ljudske surovosti, odlazim u isto zlo, uzglobljeno u prašumi, u vodama Amazona ili među santama Antarktika? Tamo se trska povije i ponovo uspravi. Na vodi se još neko vreme šire krugovi. Šta čini da se osećam tako spokojno dok udav u džungli guta mladog kunića, a ja podižem šolju pazeći da ne prospem kafu? Život se beskonačno razlistava. Ništa nije izvesno osim kraja. Glas naratora je bezličan poput bruja mašine. Iz susedne sobe dopire hujanje usisivača. Ali zar je moguće da sam dospeo do onoga što nikad nisam mislio: da me tuđi kraj, kao majčina ruka, još malo zadržava s ove strane sop...

ДРУШТВО КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ КОНКУРС ЗА ОБЈАВЉИВАЊЕ КЊИЖЕВНИХ РУКОПИСА На основу одлуке Управног одбора, донете на седници одржаној 22. октобра 2026. године, Друштво књижевника Војводине покреће сопствену непрофитну издавачку делатност и расписује конкурс за објављивање књижевних рукописа. Циљ ДКВ-а је да објављује дела домаћих аутора и допринесе њиховој читаности и популаризацији. Посебну пажњу посветићемо оригиналним и иновативним рукописима, афирмишући књижевну вредност, аутентичност израза и стваралачку слободу. Конкурс је отворен за необјављене рукописе романа, збирки прича, збирки песама, есеја и књижевних критика. Нема ограничења у погледу жанра, националне припадности или старосног доба аутора. Лектура и коректура рукописа одабраних за објављивање саставни су део издавачке припреме. ДКВ ће се старати и о подстицању критичког праћења објављених дела. Рукописе је потребно доставити у три штампана примерка на адресу: Друштво књижевника Војводине Браће Рибникара 5 21000 Н...

  Milan Todorov REČI SA KAMENA Kako ostaviti trag kad reči više ništa ne znače prosute pored puta poput zrnevlja ispalih iz kamiona u krivini koje viđam sjeseni na ispucalom asfaltu reči koje same sebi pričam reči na vetrometini reči isklesane na spomeniku. Juče odlazeći da pripremim grobove za Zadušnice na Staromajurskom groblju gde leže moji preci a u budućnosti i ja, naiđoh na spomenik u obliku neklesanog prirodnog kamena, bez slike pokojnika. Na poleđini je pisalo: „Da li si mislio ili verovao sada je svejedno“. Nisam pogledao ime na prednjoj strani stene. Bilo bi beskorisno. Jer ime je samo reč otrgnuta od vetra još jedna ljuska prosuvši se kraj puta. A misao i vera dve obale iste reke spojile se u kamenu bez lica bez potpisa i veka. Stajao sam dok je jesenji vetar nosio lišće preko grobova. Možda je onaj ispod stene znao ono što ja tek učim: da trag ne ostavlja reč uklesana u kamen već tišina koja ostane u nama kad se sve reči ugase. Okrenuh se i pođoh nazad niz ispucali asfa...