MILAN TODOROV: NEBO I BLATO

 

Milan Todorov

NEBO I BLATO

U ulici pokraj one u koju sam se tek doselio

jedne snežne zime,

stanovao je samouki slikar u trošnoj kući koja je mirisla na terpentin i staru hartiju.

Slikar je slikao velika ulja na platnu

s lokalnim motivima:

tvrđave, katedrale, mostova na reci,

i prodavao ih ondašnjim preduzećima

koja su te uramljene slike kao prigodan poklon 

delila radnicima koji odlaze u penziju.

Odlazio sam kod njega uvek pre večere, 

dok se kroz prozor pušio dim iz kućnih dimnjaka,

da ćutke posmatram četkice umešane u laneno ulje.

Pokazivao mi je neke

trikove kojima bi seplava boja iz izbledele tubice

pretvarala u olujno nebo,

a zemlja u crni paorski rit, težak od jesenje kiše,

samo lakim pritiskom prsta

ili ponekad celog dlana ispucalog od terpentina.

Kad je stradao na klizavom trotoaru

u centru grada, od udarca ledenjače sa krova,

posle nekoliko nedelja

njegova udovica, u iznošenom kaputu

i sa crnom maramom na glavi,

dogurala mi je pred kapiju puna 

metalna kolica prezrelih kajsija

s molbom da joj u svom kazanu 

ispečem rakiju za pomen.

Uradio sam to krajnje pažljivo,

ložeći vatru suvim bukovim granjem

 pazeći na svaki mlaz iz lule.

Dobio sam pet ili šest

litara oštre, kristalno čiste kajsijevače.

Kad sam joj to predao u staklenom balonu

oblepljenim novinskim papirom

kroz suze i miris ustajale starice kiselo se nasmešila.

„Samo toliko?“ pitala je, gledajući 

u tanku liniju tečnosti napolovini balona.

„Toliko je kajsija dala“, rekoh, brišući znoj sa čela.

Ne znam šta je mislila pritom; 

da li na plodove sparušenog voća

ili na život koji joj je radosti

sveo na sitnu meru.