paradoks

  MILAN TODOROV BOBICA U povratku sa groblja majurske udovice vredno beru plave bobice trnjine pored puta, bobice koje je godina rodila u izobilju. Trnjine su, pak, najbolje kad ih mraz okrzne svojim belim jezikom, ali udovice ne mare za to. Veruju u lekovitu moć njihove plaveti i trpaju ih u unapred pripremljene plastične vreće tankim, skoro beskrvnim prstima. Produžiće im život, misle, kao što jesen produžava letopis leta. Nestajanje je, možda, prostodušna nežnost, sasvim nedokučiva.

  Milan Todorov POVRATAK Morske ptice selice koje preleću hiljade i hiljade kilometara sada skreću s kursa, kasne u povratku, promašuju ostrva na koja su krenule — kao da se zemaljsko vreme usporava, a njihovo biološko ostaje tačno. Ne znam kako to usporavanje zemaljskog vremena utiče na naša tela i, najzad, na naše stare ljubavi. Da li se to vraćaju tela koja smo nekada voleli? I kako sada obrisati ta nadiruća tela koja su u međuvremenu bila tela za nasladu drugima? Šta je s mojim telom i tvojim telom, stara devojko, možda već mrtvom? Jesu li samo sled potrošenih nežnosti za koje se sada, kada su čuda vremeplova moguća, pokazuje da su ipak vredele? A mi nismo verovali, uljuljkani u postojeći stvarni svet, u nove ljubavi, jednako kao i prve isterane iz raja. Moje lice je opet novo. Tvoje lice isto tako. Zašto se to dešava? Jesi li sada sa mnom? Jesi li ti ili ti koja si sa mnom?

  Milan Todorov AUTOMATSKA OLOVKA Kupio sam nov, moderniji mobilni telefon. Slova na njemu su sitna pa dok pišem poruke lako mogu da pogrešim. Međutim, moj novi telefon pametniji je od mene i kad zastanem pri nekoj reči kao da mi je kamen u grlu on nastavlja da piše moje rečenice. Njegove reči lepe se uz moje kao seksualni manijak u prepunom autobusu uz telo neke bujne devojke. Tu automatsko pisanje uvek zaglavi. Devojka iz priče me gleda. Umišljam da joj prija moje interesovanje za nju dok se ona odmiče. Gubim se u novim rečenicama. Sve su to obične reči ali postoji neka groteskna razlika između onoga što sam hteo da kažem i onoga što mi nudi Meta AI. Jednom sam jednoj rekao da je volim a ona je odgovorila da ne lupetam. Automatska olovka je dopisala: Manje me interesuje konačni rezultat. Žena je odgovorila da sluša muziku i da joj srce može ugrejati samo neko ko će jednog dalekog dana umreti sa njom. Nisam siguran da je baš to i tako ona napi...

  Milan Todorov POSLEDNJA KRUŠKA Bezmalo svaki put kad odem u taj megamarket rano izjutra, na odeljenju za voće i povrće ugledam tog mršavog, ispijenog starca kako bezobzirno prevrće plodove u gajbicama, trpajući najveće i najpoželjnije u svoja kolica. Viđao sam ga posle na maloj gradskoj pijaci, gde ih preprodaje po znatno višim cenama starim ljudima koji ne mogu da odu do marketa na kraju grada. Jednog jutra nisam izdržao, čekajući da ispipa sve na polici, i rekoh mu da nije lepo to što radi. „Zašto“, reče, „zar je zabranjeno?“ „Nije moralno“, odgovorih mu. Nije ništa rekao na to. Samo je još grozničavije prebirao po salatama i kruškama. Mislio sam posle o njemu. O njegovoj sedoj kosi, o starim ljudima na pijaci i novcu koji mu ostane kad proda poslednju krušku. Šta bih ja, pomislih, da od toga živim? Nisam imao pošten odgovor.

  Мохамед Валид Грин СИНОВИ РАДНИЧКИХ КВАРТОВА Млади страствени момци, синови кварта радничке класе, на уличним зидовима и на зидовима квартовских зграда у предграђима ц ртају своју љубав п рема фудбалском клубу и граду. Али оп шт ински службеници недавно су почели брисати о ве лепе фудбалске фреске н а зидовима града Алжира извршавају ћи налоге регионалне власти која тврди да ти цртежи  «потичу насиље међу навијачима и да су извор фанатизма и екстремизма». Али аутори ов их фрес ака нису никакви злочинци него улични уметници . Они су моја браћа, и њ ихова дела не садрж е н икакву агресивну поруку. Напротив, фреске су пуне л епоте, страсти, љубави п рема омиљено м фудбалско м клуба и његовој историј и . Оне у л епшавају кварт и улице својим бојама. Али Левијатан све жели да контро лише; то је његова природа. Сви цртежи навијача Морају нестати из града и квит! Левијатан жели зидове без гласа Зато што је улична и народна умјетност ча...

  Milan Todorov SREĆNI JASTUCI U prolazu ugledasmo na ulazu u veliku, skupu prodavnicu jastučiće neupadljive boje po vrlo povoljnoj ceni. Kupili smo osam komada. Više nego što nam je potrebno za dvosed, trosed i fotelju u dnevnoj sobi. Kad smo ih rasporedili, jedva je ostalo mesta za nas. Rekoh ženi da bih voleo još tih mekih jastučića, bezbroj tih jastučića... Nisam mogao ni sebi da objasnim zašto to želim. Možda da u naš život uđe nešto novo, nešto za šta nema mesta  a ima preke potrebe. Nešto malo, ne preterano blistavo, ali dobro poput rečenice: „Ja sam srećan bez razloga.“

 Male priče /25 Ratko Dangubić 1. CRVENI BICIKL Kada su tog leta iznad škole okačili novu zastavu, govorilo se da počinje novo vreme. Tog dana otac je doneo kući crveni bicikl. „Je li stvarno moj?“ „Jeste.“ „Zašto?“ Nasmešio se. „Da naučiš kako se ide napred.“ Nisam razumela. Sutradan nas je učiteljica pitala šta je sloboda. Svi su podigli ruke. Ja nisam. Mislila sam na bicikl. Mnogo godina kasnije shvatila sam šta je otac hteo da mi kaže. Nizbrdo se ide lako. Za uzbrdo treba snaga. A ponekad i neko ko će te pogurati. 2. FOTOGRAFIJA Baka Milena čuvala je jednu fotografiju u starom rečniku. Na njoj su bile tri mlade žene pored mora. Jedna od njih bila je ona. „Ko su ove dve?“ „Prijateljice.“ „Gde su sada?“ Baka je neko vreme ćutala. „Daleko.“ Na poleđini fotografije, plavom olovkom, stajala je jedna rečenica: Mislile smo da će budućnost biti naša. Nije bilo datuma. Nije bilo imena. Posle njene smrti dugo sam gledala tu fotografiju. Tada sam prvi put shvatila da čovek ne izgubi uvek ...