RATKO DANGUBIĆ: MALE PRIČE 25
Male priče /25
Ratko Dangubić
1.
CRVENI BICIKL
Kada su tog leta iznad škole okačili novu zastavu, govorilo se da
počinje novo vreme. Tog dana otac je doneo kući crveni bicikl.
„Je li stvarno moj?“
„Jeste.“
„Zašto?“
Nasmešio se.
„Da naučiš kako se ide napred.“
Nisam razumela. Sutradan nas je učiteljica pitala šta je sloboda. Svi su
podigli ruke. Ja nisam. Mislila sam na bicikl. Mnogo godina kasnije
shvatila sam šta je otac hteo da mi kaže. Nizbrdo se ide lako. Za
uzbrdo treba snaga. A ponekad i neko ko će te pogurati.
2.
FOTOGRAFIJA
Baka Milena čuvala je jednu fotografiju u starom rečniku. Na njoj su
bile tri mlade žene pored mora. Jedna od njih bila je ona.
„Ko su ove dve?“
„Prijateljice.“
„Gde su sada?“
Baka je neko vreme ćutala.
„Daleko.“
Na poleđini fotografije, plavom olovkom, stajala je jedna rečenica:
Mislile smo da će budućnost biti naša. Nije bilo datuma. Nije bilo
imena. Posle njene smrti dugo sam gledala tu fotografiju. Tada sam
prvi put shvatila da čovek ne izgubi uvek samo nekoga. Ponekad
izgubi i budućnost koju je s nekim zamišljao.
3.
RED
U našem gradu ljudi su nekada stajali u redovima za sve. Za hleb. Za
mleko. Za ulje. Majka Jelena nije volela redove.
„Čovek se ovde navikne da čeka“, govorila je, „čak i onda kada ne bi
trebalo.“
Jednog zimskog jutra stajale smo pred prodavnicom. Ispred nas bilo je
mnogo ljudi. Jedan starac, Petar, iznenada se nasmejao.
„Šta vam je smešno?“, upitala je žena iza njega.
„Ništa“, rekao je. „Zato se smejem.“
Nekoliko ljudi spustilo je pogled. Majka se okrenula da sakrije osmeh.
Godinama kasnije sećala sam se tog jutra. Ne reda. Ne prazne
prodavnice. Samo njegovog smeha.
4.
REČ
Deda Vojin voleo je jednu stranu reč.
„Demokratija“, izgovarao je polako, kao da je proverava.
„A šta to znači?“, pitao sam.
„Da čovek može da bira.“
„Šta?“
Deda se zamislio.
„To je već teže pitanje.“
Napolju su ljudi govorili o promenama. Jedni su bili radosni. Drugi
uplašeni. Deda je svake večeri uključivao stari radio.
„Šta slušaš?“, pitao sam.
„Budućnost.“
„A gde je?“
Pokazao je prema radiju.
„Još je nismo čuli.“
5.
KOFER
Tetka Radmila imala je stari, smeđi kofer. U njemu su bile dve haljine,
knjiga, fotografija i par cipela.
„Zašto ga čuvaš?“, pitala sam.
„Za dan kada odem.“
„A kuda ćeš?“
Slegnula je ramenima.
„Videćemo.“
Godinama je govorila o odlasku. A onda su se granice otvorile. Tetka
je ostala. Jedne nedelje pitala sam je zašto. Dugo je ćutala.
„Lako je sanjati o odlasku“, rekla je najzad. „Teže je odlučiti šta
ostavljaš iza sebe.“
Te večeri pružila mi je kofer. Bio je prazan.
„Sad je tvoj.“
Mnogo kasnije shvatila sam da mi nije dala kofer. Dala mi je svoje
neostvareno putovanje.
6.
DUNAV
Moj brat Marko verovao je da Dunav pripada svima. Jednog dana
pokazao je prema drugoj obali.
„Je li tamo druga zemlja?“
„Jeste“, rekao je otac.
„A gde je granica?“
Otac je pokazao prema vodi. Marko je dugo gledao. Nije video ništa.
Samo reku. Mnogo godina kasnije shvatila sam da granice nisu uvek
vidljive. Nekada prolaze između gradova. Nekada između kuća. A
najčešće između ljudi.
Dunav, međutim, nastavlja da teče. Kao da za granice nikada nije čuo.
7.
POSLEDNJI ČAS
Poslednjeg dana škole nastavnica Ana nije održala čas. Stajala je kraj
table i slušala buku koja je dopirala sa ulice. Znali smo da se nešto
veliko događa. Nismo znali šta. Uzela je kredu i napisala: SEĆAJTE
SE.
Zatim je obrisala reči.
„Zašto ste ih napisali ako ćete ih izbrisati?“, upitao je Nikola.
Nastavnica se nasmešila.
„Zato što sećanje nije isto što i čuvanje.“
Tada je nismo razumeli. Godinama kasnije jesam. Vlade se menjaju.
Zastave se menjaju. Ljudi menjaju mišljenje. Ali prošlost ne nestaje
samo zato što joj promenimo ime. Ponekad ostane u fotografiji. U
jednoj reči. U mirisu starog hodnika. Ili u detetu koje pamti ono što su
svi drugi zaboravili.
