GORDAN LEMAJIĆ: PLIĆAK

izvor: pinterest.com

 U zoru pred polazak uvukao sam joj se u postelju. Samo sam je dohvatio i ona je dohvatila mene. Zapleli smo se i ispraznili napetosti u oznojanom jutru rastanka i slutnjom traženom predahu.

Da li se to moglo nazvati vodjenjem ljubavi? Da li smo išta osećali ili smo samo bili na istom zadatku: dva sina, dva posla, dve plate, jedna kirija i mnogo nevolja za kratak dan. Njena plata jedva da je bila plata. Isto kao i posao. A moja zarada nije bila dovoljna ni za ekser od mrtvačkog sanduka ali taj trošak bi snosila država tako da, eto, bar jedna briga manje.

Čuvaj se, rekla je kada sam krenuo na vrata. I ti se čuvaj, i pazi mališane, jedva sam izustio. Šta drugo da kažemo kada smo do sada već sve rekli? I lepo i ružno. Pohvale su odavno zaboravljene, a uvrede su potrošene. Sekundara je donosila spas od besmislenog razgovora ili bolnog ćutanja.

Autobus je polazio u sedam. Služba je zvala. I tu sam takodje tražio utočište. Policajac bar ne mora da misli.

Sa ovo malo svesti osećao sam se kao progonjeno biće koje zna da mu nema spasa ali igra ulogu dok traje predstava u koju ne zna kako je dospelo.

Tražio sam zaborave gde god bi se ukazala prilika da nečim potisnem teskobu: ženkom, poslom, alkoholom, snom.

Sinovi su mi donosila radost dok sam ih gledao onako zdrave i neupućene ali samo ako ne bi iskrslo onespokojavajuće pitanje, šta će njima sudbina dodeliti? Otvarao sam njihovu sobu u zoru ili u pola noći, ljubio ih onesvešćene, predate snovima, zaštićene detinjom nebrigom. Šta se krilo u tim užarenim glavicama? Izgledaju bezbrižno, nevino. U kojem su svetu sada? I kako se stiže ovde, u moj svet, u moju trideset godina staru kožu? I da li nevinost postoji?

 Kad su bili budni iz njih je isijavala rušilačka energija. Najviše su voleli da skaču po meni, da se sa mnom rvu, bore, da me sruše na tepih i pobede, zajapureni, razdrljeni. Iz nozdrva je sukljala vatra malih aždaja.

Nisu mirovali ni dok ih je Jovana hranila. Zidovi su bili zamašćeni, patos prekriven mrvama i izlomljenim igračkama. Betmen, bez obe ruke i bez jedne noge, zurio je ispod stola u bajku koju nije mogao da  shvati. Silom sopstvenog usuda dato mu je samo da učestvuje u njoj.

U glavi je najčešće bilo teško, a retko kad prijatno. Sasvim sigurno, bilo je i prazno. Najviše sam radio na tome da bude prazno.

Jer, UMBO me je mučio. Prestravljivao me je taj pojam. Ne znam odakle, samo se pojavio, niotkud. Označavao je um i bolove u duši, UMBO. Držao sam ga na razdaljini tako što sam se predavao trivijalnostima. Ali ni on nije mirovao. Stalno se približavao. Smanjivao rastojanje, pretio saznanjem o postojanju.

Bože, kakvih se sve gluposti nisam naslušao. I kako da se ne olešim? Malo, malo, pa se napijem. Zbog količine kabastog alkoholnog materijala prešao sam na kratež. Tako je bilo jednostavnije. Manja količina, jači učinak.

Patrola više nije bila za mene ali to sam shvatio naknadno.

I pravedno je što su me ražalovali. Još sam i dobro prošao. Nikoga nisam ubio ovde, u civilstvu, miru i slobodi.

Koje sranje. Javlja dežurni preko stanice, idi na adresu, muž bije ženu, zvala je, cmizdri, kaže da se i deca tresu od straha, pobiće ih ludak sve.

Pa zar ja, ratnik kosovski, da budem i pandur i socijalni radnik i psiholog!

Odem, kucam na vrata, ovaj moj partner me prati u stopu, sve mu je interesantno, tek se ispilio iz one kursadžijske škole.

Puštaju me unutra.  Deco, ne bojte se, sad će čika milicajac da pomiri mamu i tatu. Govorim ženi, idi tamo u kuhinju, kuvaj mu kafu. Govorim njemu, konju idi tamo ljubi je. Ej, čekaj, prvo meni sipaj piće. Ne, žutokljunom nemoj da sipaš. Mora neko da bude normalan u ovoj državi. Da deca mirno spavaju.

Ajmo da jedemo, izdajem naredjenje. Moja klinka u hamburgeriji baš je nasadjena nakrivo. Ja kažem, pijem špricer, ona kaže, lažeš, piješ pivo. Kažem levo, ona kaže desno. Lupim joj par šamara, kljokne na kolena, izvučem pištolj, zamahnem da je dokrajčim drškom. Ovaj moj viče, nemoj šefe, hvata me za ruku! Tresnem i njega, pao ne mrda. Gazda moli, Lale nemoj mi sranje praviti u kafani, pa šta ti je danas? Puknem ga pod rebra, uhvatim ga za kaiš, odignem ga od poda ceo metar pa ga sručim na vitrinu punu mesa, urnebesa i ostalog smrada.

Dok su stigli meljovi iz interventne dokrajčio sam ono pola vinjaka što se kočoperilo iznad šanka. Jedino je to ostalo čitavo od celog kioska. Pitaju me gde mi je pištolj. Eno vam ga tamo, jebite se sa njim. Prvi pita, da ga vezujemo? Drugi odgovara, ta vezaću ti mater dok je budem jebo, majmunčino! Ne vezuje se pajtaš s kojim si dupe na rešetu teglio. Ajmo kreći, braćela, ovde si svršio pos'o.

Presuda: član 6. stav 3. nasilničko ponašanje. Marš na pumpu. Peri pandurske kočije. Plata, pedeset posto. Dve godine.

Kod sudije me nisu teretili. Sa Malom sam bio, kako su to nazvali, u intimnim odnosima, a ove ostale koje sam prebio nisam zlostavljao kao privedena inkriminisana lica već su mi na teret stavili nasilničko ponašanje, tako da nije bilo «zlostavljanje u službi» inače bih možda i kreketao. Svima sam se izvinio, žao mi je, pio sam, nisam znao šta radim.

Da znaju šta mislim o svemu ne bi mi oprostili. Terali bi me do kraja. Ovako, malo se ukurvim i prodje muka. A možda i nisam baš tako zao? Nekada me misli odvuku u srdžbu koja hoće svakog da satre, a nekada mi se one čine tako prozračne, nevine, kao kapljice potoka što prskaju ispod poludelih čizama.

U plićaku je spas, bar za mene. Ako dozvolim da me zaposednu važna razmišljanja gotov sam. Sve ću da pobijem, jer sve i ne mora da postoji. Neizdrživo je. Teret je tako silan. UMBO je preopasan. Snaga urla. Nešto se mora učiniti, neko stanje sigurno postoji kao utočište miru. Kao topla loga u tresetištu ispod nemih četinara.

Vezu sa Malom sam nastavio. Njoj sam se najviše naizvinjavao. Kako i ne bih kad mi je trebala. Njena koža nikada nije bila suva. Ni koža ni sluzokoža. I mirisala je. Udisao sam svežinu puti, daha, krepkosti.

Ali, bila je glupača kao i ostale. Stalno traže nepostojeće. Treba im siguran posao,  večna ljubav, dobro zdravlje, mladost.

Ja sam samo drot koji je pobegao djavolu sa lopate, privremeno, ali znam da to za čim čeznu ne postoji na duge staze. Oročeno je i uvek je kraće nego što treba. Dao nam onaj više veka nego leka.

I koliko god da sam posle svih nedaća bio iskusan namestiše i meni stupicu.

Zovem Malu na telefon, kako si, šta radiš, jesi li stigla s posla, okupala se, namirisala, namazala..? Slušam njen glas, uvija u vreteno telo i kosu, dira me od sredine na gore, pa na dole, pa okolo naokolo. Spreman sam za još jedan dobar zaborav.

Evo, luče, dolazim. Danas sam oprao osamnaest automobila, pet marica i dva džipa. U svaki sam natočio rezervoar. I svi su me gledali dok sam radio i mislili, evo jadnog prolupanka, heroj, borac, otpadnik, budala. Snishodljivošću treniram strpljenje.

U stvari, UMBO pumpa balon. Neka ga, neka bude što veći i tvrdji i deblji kada dodje vreme. Jebaću vam mame u pičke krvave svima! Boli me bes i bes će da zaboli vas, sve vas gadove proklete, neznalice što živite u laži, nataknem vas na kurac! Čekajte samo kad vas stavim na muke, kada vam krv i sluz pustim iz udova otkinutih i utroba razvaljenih onda ću u oči da vam se zagledam da vidimo kakvo lice istina pokazuje, majki vam se iznapojebavam majčinih!

Opa, šta je ovo, sačekuša? Jeftinom duhovitošću se branim od iznenadjenja. Sede u foteljama, piju kafu. Sedi da razgovaramo. Seo sam. Vidi, ovako više ne može. Ja sam ti žena, imamo dvoje dece. A ja sam ti devojka? Ili šta sam ti ja?

Ti piješ. Ti nisi normalan. Treba da se dogovorimo. Treba da se lečiš. Da, treba da se lečiš. Ovako je neizdrživo. Moraš da se odlučiš. Ili ćeš sa mnom, ili sa njom? Ili ćeš sa njom, ili ćeš sa mnom? Ovako stvarno više ne može! Sedi, nemoj da bežiš. Večeras moramo da se dogovorimo. Mi smo razgovarale. To što se večeras dogovorimo, tako će da bude. Hoćemo da znamo na čemu smo. Ko je ko, ko je šta. Ko si mi ti. Ko sam ti ja. I ja. Moraš da odlučiš! Večeras!

Sedim i slušam. Slušam i sedim. Gledam u njih ali i mimo njih. Tepih je dlakav, kafa popijena, sok zelen, prozor crn od noći.

Ne, prvo je bio rumen od zalaska sunca ali sada je već crn. Trajalo je ovo mučenje. Uzaludno je trajalo. Ove dve bednice ne shvataju da nepromenljivost ne postoji. Pozicija ne postoji. Ono što misliš da danas imaš sutra više nemaš. Sutra shvatiš da ga odavno već nemaš, samo nisi bio obavešten.  Detinjstvo, mladost, smrt, život, smeh, suze, sve je pomešano i sve je neuhvatljivo. Kada dodje, koristi ga. Kada nestane, jebi se.

I šta je sada ovo?! Zar moj UMBO da trpi ove dve kurvetine? Ustaću i polomiću im kosti. Samleću ih u krvavu smešu kose, šminke, tangi i brushaltera. Za dve sekunde neće se razlikovati od onog mesa iz vitrine! Niti jedna od druge!

Drži se plićka, drži se plićaka. Gledaj kapljice kako se raspršuju uokolo. Još uvek ima prilike za predah, za slatki zaborav.

Za prijateljsku šumu. Još nisi prso skroz.

«I, šta si odlučio?», pitaju me saveznice, odlučne, otvorenih očiju.

*Gordan Lemajić je mlad pisac iz Petrovaradina. Godine 2016 objavio je kratki, autobiografski roman RAZVEZIVANJE.