 |
| izvor:pinterest.com |
Tih dana sastajo sam se trupom koji sprema moj pozorišni
komad sa ljudima bez lica. („Hej, sudbino, kako se zoveš“? „Sudbina“, doviknu
grbavi glumac ne pokazujući lice.) Ne uskladim uvek ono što mislim, sa onim što
pišem, izvinjavao sam se glumcima, ima dana kada se misao urušava. Stoga sam se
tada povukao da radim, da proverim dijaloge, a onda sam već sledeće noći sanjao
začuđujući san. Negde sam čitao kako su snovi zastrašujuća stvar, i da se njima
ne može verovati, i najbolje je da se zaborave. Te noći sam sanjao san u kome
se valjaju, ne znam sa koje i sa čije strane, kaleidoskopi kao balvani. Ti
valjci prvo prikazuju šarene, kineske zodijačke znake, onda pacove koji izlaze
iz kanalizacionih cevi. Ta noć nije bila posebno mračne, ni nemirna: bila je
noć u kojoj se telo tami pokorava. Umeju snovi, ovo je moje iskustvo, da budu i
vrlo predustretljivi, drugi put im je teško da se slože sa nemirnom psihom.
Tako sam tada sanjao i da čitam knjigu koju treba da napišem. To je, o ovome
sam drugog dana razmišljao, prjava igra, gde vrvi od reči. Ne znam koliko sam
čitao ovu knjigu, ali kada sam se probudio ugledao sam u prozoru pun, plavi
mesec. Kao da je osvetljavao i plavkaste stranice koje čitam. To je malo i
opteretilo moju dušu. Uveren sam, listao sam stranice tuđe knjige, i odjednom
sam se, ko zna zašto, prenuo. Nije bilo zvukova, kuća je na osami, nema ni
laveža kerova. Uzalud sam se trudio da se setim šta sam čitao, nisam mogao, sve
je bilo nadrealno. Jedino što mi je ostalo u pameti je da sam čitao ovu knjigu
koju ja treba da napišem, a ne znam odakle je i ovo saznanje stiglo. Od besa
sam udario rukom po jastuku, okrenuo se na drugu stranu da zaspem, san nije
dolazio, imaginarni crv je radio u glavi. Probao sam da vidim koliko je sati,
nisam razaznao fosforne skazaljke. Tada meseca nije bilo u prozoru, zurio sam u
polumrak, shvatio sam da sam na suprotnoj strani nečega, ali nisam znao čega.
Sve je delovalo kao gluvo doba noći: isprekidano sam disao, ozlojeđen da sam se
probudio i da ne znam kakvu sam knjigu čitao. Odvukao sam se do kupatila, umio
se hladnom vodom, udarala mi je i hladnoća na bosa stopala, dok se nisam vratio
u krevet. Moje poimanje snova je, i inače, traljavo. Ne znam šta sam mrmljao,
radio, i ponovo sam se ušuškao. Inače, nisam težak na snovima, lako se budim, i
lako utonem u san. Tek sam izjutra, istinski, napipavao šta je ovaj poslednji
san doneo. Tragao sam za papučama, nisu bile uz krevet, a znam da sam ih tu
izuo. Onda sam ih našao ispod stola, uredno postavljene da uvučem noge, kao da
su čekale da sednem i pišem. Uz nešto truda otvorio sam lap-top, a tamo je
(već) titralo lice bez lica i čekala me je opskurna poruka: „Taj san je mala
greška, izvini!“ Ne, nisam mogao da saznam čija je ovo greška: pritisnuo sam
kvadratno dugme „delete“. O ovome nikome ne pričam ni reč, čemu?
Нема коментара:
Постави коментар