 |
| izvor: pinterest.com |
Sećam se kako sam prvi put preplivao Dunav. Preplivati tu velku reku značilo je odrasti. Dečaci su se tada takmičili ko će ranije da je prepliva. Neki Žuja iz mog razreda je to učinio u desetoj. Glavonja, koji je uvek sedeo u zadnjoj klupi i masturbirao
gledajući učiteljicu, tvrdio je da je preplivao Dunav još u osmoj godini. I svi
smo mu verovali. Ja sam Dunav zaista preplivao tek u dvanaestoj ili trinaestoj
godini. Plivao sam sam, između dva mosta, ali sam sve vreme dok se nisam uspentrao na
drugu bedemitu obalu kod kanala Dunav-Tisa-Dunav, ispred sebe gurao plavi dušek
napumpan vazduhom. Za svaki slučaj. Prema tome ja sam zaista preplivao tu
veliku reku, ali nisam imao smelosti da uđem u nju po cenu da se udavim. I uvek kad se setim toga osetim stid i laki ptezir prema samom sebi. Štaviše, danas mi mnogi primeri hrabrosti o kojima gledam i slušam na televiziji deluju kao stvar sa dušekom dobro napumpanim vazduhom.
Нема коментара:
Постави коментар