paradoks

  Novi vrli svet počiva na osećaju da je sve poznato dugme ispod grla smrznute plave ribe otvorena vrata toaleta za invalide otrov na recepte pravda ludih navijača i pesnika na Fejsbuku... Sve osim malih odgovora malih scena zašto mladi susedov pas svakog dana stoji uz tanku beštensku žicu kip psećeg sveca (da, sada i pse vode na liturgije) i posmatra te kad odlaziš i dolaziš te zašto je otišao i on jednog šarenog dana zašto se izgubio odlutao kao šarenac kao belutak u reci mrmorenja i trenja ovog i da li gledajući te?

  Selio s i se mnogo puta živeo u ra z nim mestima i kad bi se vraćao odnekud sa nekog dugog puta uprkos radovanju nis i osećao da se vraća š kući nego si budalasto mislio da se samo vraćaš kao neko iz šetnje sa psom kao žena iz kupovine hleba i mleka i ti se eto vraćaš mestu trenutnog boravka u kome su te čekale sve tvoje stvari sasvim lične žena dete pas papuče bademantil na vešalici u kupatilu brijač i topli prekrivač na krevetu. Sve je uglavnom bilo divno i na svom mestu. Mogao si da se napiješ u čast srećnog povratka ali nisi jer si znao da se nisi vratio kući sve dok nisi sagradio svoju kuću bez duhova bez osećanja da će ti neko pomoći u nevolji kuća u kojoj si sam sebi hitna pomoć ikona i rano buđenje koje nije mera tvoje jučerašnje izdržljivosti nego priprema za ono što te čeka što čeka svakog čoveka za sada veruješ još donekle udaljena izvesnost.

  Kolega Tadiću, čestitam. Od sutra ste penzioner. Tako mu je iznenada jednog jutra upavši u kancelariju rekao pretpostavljeni Marković. U policiji su se svi oslovljavali samo prezimenima. Trgao se neprijatno iznenađen, ali posao ga je naučio da ne pokazuje emocije. Hvala majore , rekao je uzdržano. Nema na čemu , odbrusio je Marković u svom poznatim stilu i izašao. Tadić više nikada nije ušao u tu kancelariju na petom spratu sive zgrade na bulevaru. Otišao je pravo u kadrovsko na trećem. Pružio je službenu legitimaciju i plava devojka sa naduvanim usnama uzela je plastificiranu karticu sa grbom policije i trobojkom u pozadini, prišla malom aparatu kraj pozadinskog zida i probušila je. Izv o lte , rekla je sa jakim lokalnim naglaskom, vraćajući mu je: i srećno i da dugo uživate u mirovini. Prihvatio je legitimaciju ne znajući šta bi s njom. Slobodno je zadržite, kolega. Imati tako nešto je čast, dodala je lepojka. Sa tom rupom , našalio se. Sa rupom , nasmejala se...

  Znao sam da ta ptica ta mala plava gugutka svake noći spava upravo u tom visokom drvetu. Bile su u stvari dve ptice pretpostavljam muško i žensko ali to veče kada sam nesmotreno u prolazu otkinuo list sa njihovog drvenog kreveta bez istinske potrebe ptica je uplašeno prhnula krilima i odletela u ledeno hladnu noć. Da li je druga otišla ranije i zašto ne znam. Bila je to samo jedna usamljena ptica u noći sasvim sam siguran koja je odletela. Posle nisam mogao dugo da zaspim. Samo sam prolazeći kroz to iskustvo mislio: vrati se.

  Prolio sam čašu vina na kompjuter slučajno uostalom sve je slučaj još ga nisam ni otplatio mislio sam a on će da crkne upravo dok pišem ove redove nestaće sve što sam zamislio kao kad zatvorim oči a zatim ih naglo otvorim znao sam nekako sam uvek znao da će se jednom to desiti kratki spoj sveta o kome pišem i nestajanja svetlosti male mašine na kuhinjskom stolu sa mrvicama čežnje. P.S. Još čekam. Za sada hvala Bogu niko ne pobeđuje ali sutra je novi dan za miris za miris vinograda za lepe žene za zaljubljene mladiće koji veslaju na sandolini uzduž i popreko rekom svog trenutka.

  U filmu Majmun lik kaže Svi umiru a to je sranje. Potpuno se slažem sa majmunom. Ali kakva bi nagrada za čovečanstvo bila da se bar neko izvuče da ostane za seme kakav bi to motiv bio za krševe života u kojima živimo taj drugi put koji bi porušio sve što smo do sada znali ne bilo neutešnih ljubavnika ljudi ne bi predveče samo sedeli i gledali u nebo smrtna kazna bi svuda u svetu bila ukinuta zima bi bila poput leta mogao bi da spavaš sasvim obnažen bez straha da će te neko u belom neko koji bdi celu noć pazeći na neoprezne ujutro diskretno pokupiti kao truplo sa pripadajućim iznutricama. Da, bilo bi to vredno čuvanja u novoj veri u dugom mirovanju šarana   u zimovniku sa barskom trskom.

  Baštenskog puža koji je sklupčan uz kamen u svojoj krečnjačkoj robiji pokušavao da prezimi ovu tešku zimu uprkos tome što je svakako morao da oseća gubitak prijatelja koje su gušteri ili mačke još na početku nepogode isisali iz njihovih ljuštura, uneo sam u toplu sobu stavio u saksiju sa ne znam kojim cvećem zalio zemlju ubrao mu travicu još zelenu ... Puž ne pokazuje ništa što bi ličilo ne na zahvalnost to nikako ne nego pristanak na poklonjen život. Taj puž se štaviše pravi važan u svojoj privremenoj smrti kao da zna da ništa nikad nije konačno ni ljubav ni gubitak ljubavi ni život ni smert. Sve je uvek na neizvesnom početku u pomisli šta je sledeće jer danas ne postoji trajno kao što ne postoji lepo telo žene koja se igra sa selfi sličicama lutke sa zlatnim srcem.

  Ne volim februar kada je teško čoveku da se odvoji od sivila pejzaža.Ne volim ovaj februar, govorio je sam sa sobom, otegao se kao gladna godina. Nema ni uspaljenih mačora na krovu. Doduše, nikad nije voleo mačke. Davao je prednost psima. Mraz je stisnuo suvu zemlju. Ni zime nisu kao nekad kada su bile sa puno snega, mislio je, ali se brzo prenuo. Čovek kao on, koji želi da ostane što duže vitalan, ne sme da ima crne misli i zato, reče glasno, divan je februar. Negde u nevelikoj daljini pas je neprekidno lajao. Celu noć zbog njega nije oka sklopio. Ipak mu je bilo žao tog psa. Oko pola pet, video je na mobilnom telefonu vreme, neko je pokušavao da startuje motor kamiona. Može biti, pomisli, da mu je pri ovom teškom minusu oslabio akumulator. Pekari, jebem vam mater, uzviknuo je gledajući u zeleni polumrak kroz zamagljeni prozor. Ali, malo kasnije, sa milinom je pomislio na miris hleba koji je njegova, sada pokojna majka mesila jednom nedeljno u rana, tako rana jutra, u jedin...

  bilo je to jednom davno kakav početak zar ne našao sam se u nekom dalekom stranom gradu uz kamenu ogradu na prilazu nekom starom mostu sedela je žena koja je umela da proriče sudbinu iz dlana pitao sam je da li zna odakle sam na lošem tuđem jeziku zgrabila me je za ruku liznula mi nadlanicu poverovah da je to neophodno za njen delikatan posao odrediti sudbinu slepom putniku osuđenom na večitu neizvesnost na čekanje da neko nevidljiv učini nešto za njega odnosno mene ne ostavlja mesto za dvoumljenje rekla je da sam Italijan sudeći po garderobi po mojoj tada gavran crnoj kosi pogodila si rekoh joj iako nisam Italijan i ubacio novčanicu u kartonsku kutiji pored nje osmeh joj je ozario lice kako je malo potrebno samo da budem drugi pomislih za zavišću da stvarno budem neko drugi pa da se smejem belim širokim zubima na dopisnici modrog mora iza mene sa devojkom koju miluje sunce i smokvom u zaleđu i ranim poznavanjem sveta koje se p...

  Vojnici se smrzavaju u rovovima u Rusiji uvek su to tuđi vojnici čije razloge ne znaš čekajući da prestane ono što odlazi i dolazi nanovo poput poslednjeg snega.

  Bilo je to u vreme kada sam obilazio okolinu u potrazi za starim religijskim obeležjima, uglavnom krstovima sa raspećem Isusa Hrista, koji su prepušteni nemaru i propadanju. Na moje iznenađenje bio ih je priličan broj. Uglavnom se radilo o velikim drvenim krstovima sa grubo otesanim Isusom prikucanim na raspeće. Bili su natruli, skloni padu, sa nagriženim limenim pokrovom. Na tim usamljeničkim hodočašćima, ako tako mogu da nazovem moje istraživanje pobuđeno skorašnjim strahom od smrti, sreo sam njega. Bio je obučen u džak od jute, poguren, mršav, u levoj ruci je nosio poderanu plastičnu torbu izbledele crvene boje a na nogama prevelike pohabane čizme a o izlizanom kožnom kaišu kratki drveni mač koji je ličio na odbačenu dečju igračku. I on je, samo iz drugih razloga, obilazio stara svetilišta verujući da nisu od svih napuštena i bio je u pravu, jer je na njima često bilo ostataka hrane koje su nepoznati vernici ostavljali. Kad bismo se susreli, pravili bismo se da se ne ...