MILAN TODOROV: POPUT MLADOG PSA

 

Novi vrli svet počiva

na osećaju

da je sve poznato

dugme ispod grla

smrznute plave ribe

otvorena vrata toaleta

za invalide

otrov na recepte

pravda ludih navijača

i pesnika na Fejsbuku...

Sve osim malih odgovora

malih scena

zašto mladi susedov pas

svakog dana

stoji uz tanku beštensku žicu

kip psećeg sveca

(da, sada i pse vode na liturgije)

i posmatra te kad odlaziš

i dolaziš

te zašto je otišao i on

jednog šarenog dana

zašto se izgubio

odlutao kao šarenac

kao belutak u reci

mrmorenja i trenja ovog

i da li gledajući te?

MILAN TODOROV: KUĆA

 

Selio si se mnogo puta

živeo u raznim mestima

i kad bi se vraćao

odnekud

sa nekog dugog puta

uprkos radovanju

nisi osećao da se

vraćaš kući

nego si budalasto

mislio

da se samo vraćaš

kao neko iz šetnje

sa psom

kao žena iz kupovine

hleba i mleka

i ti se eto vraćaš

mestu trenutnog boravka

u kome su te čekale

sve tvoje stvari

sasvim lične

žena dete pas papuče

bademantil na vešalici

u kupatilu brijač

i topli prekrivač na krevetu.

Sve je uglavnom bilo

divno i na svom mestu.

Mogao si da se napiješ

u čast srećnog povratka

ali nisi

jer si znao da se nisi vratio kući

sve dok nisi sagradio

svoju kuću

bez duhova

bez osećanja da će ti neko

pomoći u nevolji

kuća u kojoj si sam

sebi hitna pomoć

ikona i rano buđenje

koje nije mera tvoje

jučerašnje

izdržljivosti

nego priprema

za ono što te čeka

što čeka svakog čoveka

za sada

veruješ

još donekle udaljena

izvesnost.

MILAN TODOROV: ŽENA IZ KALAMUNA

 

Kolega Tadiću, čestitam. Od sutra ste penzioner.

Tako mu je iznenada jednog jutra upavši u kancelariju rekao pretpostavljeni Marković.

U policiji su se svi oslovljavali samo prezimenima.

Trgao se neprijatno iznenađen, ali posao ga je naučio da ne pokazuje emocije.

Hvala majore, rekao je uzdržano.

Nema na čemu, odbrusio je Marković u svom poznatim stilu i izašao.

Tadić više nikada nije ušao u tu kancelariju na petom spratu sive zgrade na bulevaru.

Otišao je pravo u kadrovsko na trećem.

Pružio je službenu legitimaciju i plava devojka sa naduvanim usnama uzela je plastificiranu karticu sa grbom policije i trobojkom u pozadini, prišla malom aparatu kraj pozadinskog zida i probušila je.

Izvolte, rekla je sa jakim lokalnim naglaskom, vraćajući mu je: i srećno i da dugo uživate u mirovini.

Prihvatio je legitimaciju ne znajući šta bi s njom.

Slobodno je zadržite, kolega. Imati tako nešto je čast, dodala je lepojka.

Sa tom rupom, našalio se.

Sa rupom, nasmejala se vragolasto.

Pogledao je još jednom, izlazeći, taj, sada probušeni plavi kartončić.

Pokazao je dežurnom na izlazu. Ovaj je samo slegnuo ramenima.

Docnije, kad bi tu iskaznicu pokazivao bilo kome, a pre svega, mladim pozornicima prilikom kontrole njegovog vozila u saobraćaju, stavljao bi prst na taj nedostajući deo, kao da je rana na telu.

Međutim, tu pomoći više nije bilo i Tadić se morao teška srca pomiriti sa tim da je život koji je vodio prošlost i da se nikada ništa u životu ne može vratiti da bude kao nekad.

Ali, kao bivši policajac imao je jednu pogodnost. Mogao je vrlo lako, bez polaganja testova za licencu u službi obezbeđivanja objekata da nađe posao.

I našao ga je.

Restoran Oaza pored vojne bolnice ispod stare tvrđave.

Bio je to mali restoran, sličniji birtiji ili prolaznoj krčmi, sa svega osam stolova. Gostiju u njemu bilo je samo ujutro. Hrpa uplašenih ljudi iz provincije koji su svoje bližnje upravo ostavili u bolnici radi nekog ozbiljnig pregleda ili već zakazane operacije.

U bolnici se nisu obavljale komplikovane intervencije. Radilo se, koliko je čuo šetajući pored stolova, uglavnom o operacijama slepog creva.žuči i hemeroida koji su u narodu zvani šuljevima.

Oko podneva malo ko je još ostajao u restoranu.

Bolesni su već bili smešteni ili operisani ili otpušteni kućama. Hrana nije bila ni za jednu kategoriju.

Tek predveče restoran u kome se nalazio šank sa pultom za recepcionara bi živnuo.

Na spratu iznad kafane nalazile su se četiri skromne sobe za dnevni odmor.

Ulaz u te sobe je bio vrlo diskretan, sa desne strane od ulaza u kafanu. Mala siva vrata, vrlo neupadljiva. Na desnom zidu kad se uđe nalazila se pregrada sa ključevima. Gosti bi ostavljali priznanicu da su platili boravak. Priznanica nikada nije sadržavala ime gosta. Bila je samo potvrda o novčanoj transakciji. Gost bi zatim uzimao ključ od jedne od četiri soba obeleženim zlatnim slovima A,B,C,D. Osvrtao bi se, dok bi za njim tiho koračala neka žena ili devojka.

Nije ni želeo ni mogao da bude svedok. Ali, mislio je o tim ženama.

Žena mu je umrla upravo u danima kada su ga penzionisali. Nesreća nikad ne ide sama.

Na sahrani je bilo svega nekoliko njegovih kolega. Bili su to oni stariji policajci, kojima se bekeljila ista sudbina kao i njemu: rupa u životu oličena u rupi na službenoj legitimaciji.

Dece nije imao.

Vrlo brzo njegov posao je postao briga o tom delu Oaze. Sobe za dan i noć. Klijentela je bila dnevna tako da je noć provodio u svom stanu.

Već oko pet popodne zimi, a leti oko devet uveče, nije bilo nikoga zainteresovanog za Golubarnik, kako su on i konobari zvali ta isturena odeljenja od kojih je ceo restoran živeo.

Povremeno u vreme pune ljubavne sezone, obično sproleća, izlazio bi napolje, pušio, razgledao prozore bolnice i automobile parkirane ispred Oaze.

Ispred restorana nalazila se ograda od kovanog gvožđa. Tadić bi prosto nalegao na nju i pušeći one nove cigare sa vodenim filterom zurio u svet koji je titrao između smrti i strasnog parenja u malim sobama sa pogledom na bolnicu. Ograda je bila od kovanog gvožđa i njena hladnoća je prijala.

Onda bi ušao u restoranski deo i zurio u TV aparat na zidu na kome su se sve vreme igrale razne utakmice.

Ovaj svet se pretvorio u navijače, mislio je. Nije menjao kanal. Dobro je da ljudi veruju u nešto. Čak i kada od toga nemaju nikakve koristi. Naročito tada.

Bio je to dobar posao za njega. Bar je on tako mislio. Malo šetanja, malo gledanja, malo stajanja i mnogo ćutanja.

Ali, kao policajac navikao se na ćutanje.

Osim toga nije morao da kuva. Imao je jedan topli obrok svakog dana u restoranu. Ćufte u paradajz sosu bile su njegovo omiljeno jelo. Kuvarica, neka mlada žena jako tamna u licu sa velikim uplašenim očima, je to znala i često su baš ćufte bile na meniju.

Prema njoj nije imao nikakvih emocija. Saznao je samo toliko da se zvala Zikora.

Moje je gotovo, rekao bi sebi, a njeno ne znam. Njeno je njeno. Izbeglica je, sigurno, ali želim joj da se snađe. Šta postigne, to će joj biti.

Kad bi prošlo vreme ručka i restoranska kuhinja utihnula crna mršava žena bi mu se pridružila na ogradi ispred Oaze.

Odakle si, Zikora, pitao je prvi put.

Iz Kalamuna, uplašeno mu je odgovorila.

Irak, pokušao je da pogodi.

Sirija, rekla je.

Stojali su ćutke neki vreme a onda bi on bez reči odlazio u restoran i gledao televizijski program.

Na vestima su govorili o ratu. Nešto o Gazi, Izraelu, Ukrajini, mogućem ratu na Balkanu. Uzeo je daljinski upravljač i počeo da lista kanale. Samo fudbal, odbojka, košarka, rukomet i..., gle, na jednom crvi.

Zaustavio se na njemu.

Da li crvi osećaju bol ako ih gaze, pitao je hladni naratorov glas da bi posle male pauze nastavio:

Doktor Endru Kramp sa Kraljevskog veterinarskog koledža priznaje mogući osećaj ovih beskičmenjaka kaže da stvar nije nimalo jednostavna.

Malo konfuzno, ali dobro, život je konfuzan – pomisli Tadić i nastavi da gleda.

Stvorili smo propise da zaštitimo druga bića kao što su krave i kokoške. Zašto ne bismo i manjim pružili zaštitiu

Žena iz Kalamuna je u tom trenutku ušla u restoran i zastala gledajući tamnim pogledom u ekran kratko vreme.

Stručnjaci sada prikupljaju dokaze koji će ih vrlo verovatno odvesti daleko dalje nego što naše amatersko, ljudsko iskustvo može da pretpostavi.

Novi rad u časopisu Science ukazuje da bi moglo postojati svesno iskustvo, odnosno osećanje kod crva u raznim oblicima a ne samo prilikom bola.

Sredovečna dama u uskim pantalonama koje su isticale njenu ženskost između nogu, upravo je izlazila iz Golubarnika. Zastala je kraj vrata otresajući nevidljivu kosu sa ramena. Iza nje se pojavio stariji muškarac u sivom službeničkom odelu. Bio je raskopčan i veseo. Nešto joj je veselo govorio gestikulirajući rukama. Zatim su prišli njegovom automobilu, nekoj prastaroj Ladi i on je mehanički otvorio vrata za vozača, seo i zatim tek otvorio prednja vrata za nju.

Tadić je čekao je da odu pa da izađe iz restoranskog dela da bi ušao u Golubarnik i provetrio sobu.

Uvek je to činio a onda bi za njim ušla Sirijka da pokupi posteljinu i odnese je u podrum u vešeraj.

Lada je stajala i stajala na parkingu. Kroz zamagljena stakla video je kako se ženska figura naginje ka spljoštenoj vozačevoj i trzajući se naslanja svoju glavu na njegovu dok se on malo izmicao kao da se plašio da će ga povrediti.

Žena iz Kalamuna je poslovala u kuhinji.

Tadić ustade osećajući ukočenost u telu.

Lada je napokon iščezla sa parkinga.

Ušao je u hodnik koji vodi ka sobama za dnevni odmor, ključevi su stajali na polici kao što je bivalo uvek.

Popeo se na sprat i ušao u sobu broj A101/1. Bila je to prva soba u nizu od četiri. Brojevi su bili lažni.

Zapahnuo ga je miris znoja i lošeg dezodoransa. Otvorio je prozor.

Na drugoj strani nalazili su se uglačani u belo bolnički prozori. Svi behu zatvoreni kao da u njima obitavaju duhovi a ne ljudi.

Neobjašnjivo dugo je gledao prazno mesto na parkingu, upravo ono na kome su donedavno bili ljubavnici iz sobe.

Nije ni primetio kada je Zikora ušla, brzo prišla razrušenom krevetu i presvukla ga ćutke. Zatim je sitnim koracima sišla u kuhinju.

Tadić je otišao u restoran.

Na ekranu TV se igrao derbi NBA lige. Jokić, Jokić, urlao je komentator.

Dvojica crnpurastih šanera pili su pivo i razmenjivali najnovije američke modele, naravno kradene, naočara Quess.

Žena iz Kalamuna je ušla sa tanjirićem na kome je bila mala crvena okruglica mesa i stavila ga na šank ispred njega a zatim se jednako nečujno povukla.

MILAN TODOROV: PTICA

 

Znao sam da ta ptica

ta mala plava gugutka

svake noći spava

upravo u tom visokom drvetu.

Bile su u stvari dve ptice

pretpostavljam muško i žensko

ali to veče kada sam nesmotreno

u prolazu

otkinuo list sa njihovog drvenog

kreveta

bez istinske potrebe

ptica je uplašeno prhnula krilima

i odletela u ledeno hladnu noć.

Da li je druga otišla ranije

i zašto

ne znam.

Bila je to samo jedna

usamljena ptica

u noći

sasvim sam siguran

koja je odletela.

Posle nisam mogao

dugo da zaspim.

Samo sam prolazeći

kroz to iskustvo

mislio:

vrati se.

MILAN TODOROV: KRATKI VEČERNJI SPOJ

 

Prolio sam čašu vina

na kompjuter

slučajno

uostalom sve je slučaj

još ga nisam ni otplatio

mislio sam

a on će da crkne

upravo dok pišem

ove redove

nestaće sve što sam

zamislio

kao kad zatvorim oči

a zatim ih naglo otvorim

znao sam

nekako sam uvek znao

da će se jednom to desiti

kratki spoj sveta

o kome pišem

i nestajanja svetlosti

male mašine na

kuhinjskom stolu

sa mrvicama

čežnje.

P.S.

Još čekam.

Za sada

hvala Bogu

niko ne pobeđuje

ali sutra je novi dan

za miris

za miris vinograda

za lepe žene

za zaljubljene mladiće

koji veslaju na sandolini

uzduž i popreko

rekom svog trenutka.

MILAN TODOROV: ZIMOVNIK

 U filmu Majmun

lik kaže

Svi umiru a to je

sranje.

Potpuno se slažem sa

majmunom.

Ali kakva bi nagrada

za čovečanstvo bila

da se bar neko izvuče

da ostane za seme

kakav bi to motiv bio

za krševe života

u kojima živimo

taj drugi put

koji bi porušio sve

što smo do sada znali

ne bilo neutešnih ljubavnika

ljudi ne bi predveče

samo sedeli

i gledali u nebo

smrtna kazna bi svuda

u svetu bila ukinuta

zima bi bila poput leta

mogao bi da spavaš

sasvim obnažen

bez straha da će te

neko u belom

neko koji bdi celu noć

pazeći na neoprezne

ujutro diskretno pokupiti

kao truplo sa pripadajućim

iznutricama.

Da, bilo bi to vredno čuvanja

u novoj veri

u dugom mirovanju

šarana 

u zimovniku sa barskom trskom.

MILAN TODOROV: VIŠAK ŽIVOTA

 

Baštenskog puža

koji je sklupčan uz kamen

u svojoj krečnjačkoj robiji

pokušavao da prezimi

ovu tešku zimu

uprkos tome što je

svakako morao da oseća

gubitak prijatelja

koje su gušteri ili mačke

još na početku nepogode

isisali iz

njihovih ljuštura,

uneo sam u toplu sobu

stavio u saksiju sa

ne znam kojim cvećem

zalio zemlju

ubrao mu travicu

još zelenu ...

Puž ne pokazuje ništa

što bi ličilo

ne na zahvalnost

to nikako ne

nego pristanak na

poklonjen život.

Taj puž se štaviše

pravi važan

u svojoj privremenoj smrti

kao da zna da ništa nikad

nije konačno

ni ljubav

ni gubitak ljubavi

ni život

ni smert.

Sve je uvek na

neizvesnom početku

u pomisli šta je sledeće

jer danas ne postoji trajno

kao što ne postoji

lepo telo žene

koja se igra sa selfi

sličicama lutke

sa zlatnim srcem.

MILAN TODOROV: SVEČEVA RUKA

 

Ne volim februar kada je teško čoveku da se odvoji od sivila pejzaža.Ne volim ovaj februar, govorio je sam sa sobom, otegao se kao gladna godina. Nema ni uspaljenih mačora na krovu. Doduše, nikad nije voleo mačke. Davao je prednost psima.

Mraz je stisnuo suvu zemlju. Ni zime nisu kao nekad kada su bile sa puno snega, mislio je, ali se brzo prenuo. Čovek kao on, koji želi da ostane što duže vitalan, ne sme da ima crne misli i zato, reče glasno, divan je februar. Negde u nevelikoj daljini pas je neprekidno lajao. Celu noć zbog njega nije oka sklopio. Ipak mu je bilo žao tog psa.

Oko pola pet, video je na mobilnom telefonu vreme, neko je pokušavao da startuje motor kamiona. Može biti, pomisli, da mu je pri ovom teškom minusu oslabio akumulator.

Pekari, jebem vam mater, uzviknuo je gledajući u zeleni polumrak kroz zamagljeni prozor.
Ali, malo kasnije, sa milinom je pomislio na miris hleba koji je njegova, sada pokojna majka mesila jednom nedeljno u rana, tako rana jutra, u jedinoj toploj sobi u kojoj su spavali on i njegov, takođe sada mrtvi brat.

Malo je nedostajalo da zaspi.

Brat.

Pomisli, otkud mi sad to?

Umro je pre dve godine.

Otvorio je usta da poroguta zalogaj i ostao ukočen, širom otvorenog ždrela.

Kad je komšinica sa kojom je jedino održavao vezu, iako beše udata, naišla, već je bilo kasno.

Nemoj, rekao je sebi, nemoj da misliš o tome. Između očaja i nade izaberi ono drugo ili nešto sasvim drugo.

Misli na američke tetrebe. Tako su raskalašni, kao da žive večno. Vrlo su traženi zbog ukusnog mesa. Love ih besomučno, ali oni se pare više nego ikad i tako upotpunjuju populaciju.

Zatim te priče o parenju radi produžetka vrste. To namerno rade. Možda ih na to podstiču sveštenici kao da će više ljudskih jedinki pomoći kad najzad dođe taj toliko izvikivan kraj sveta. Uzgred, mislio je, zašto nema lepih sveštenica u crkvama. Crkve su zbog tog nedostatka tako lišene ljudskosti i postale su opšta mesta za negovanje ličnih paranoja.

Kod nas je, čitao je, crkva i dalje stub društva, ali se nije slagao sa tim. Po njemu vera i crkva bi trebalo da budu odvojene.

Voleo je male crkve u predgrađima. Parohijske crkve su jedine u koje je verovao. U malim stvarima je, smatrao je, bog, odnosno njegova čestica. Tu je još mogao da stvari poređa onako kako je smatrao jedino ispravim. Levo, on. Desno molitva. U sredini – iskušenja.

Ispred crkvice u koju je povremeno odlazio neko je u znak zahvalnosti posadio drvo. Javor ili jasen, nije važno.

Prethodno leto je bilo isuviše toplo. Drvo se osušilo.

Niko se nije pojavio da suvo stablo ukloni i ono je iako mrtvo onemogućavalo okretanje parkiranog automobila u maloj crkvenoj ulici.

Nije bio toplo obučen za ovu varljivu zimu. Bilo mu je hladno.

Neka žena je uporno vozila napred i nazad stari sivi auto matrke Opel. Pritom je gledala levo i desno kao da nekoga traži.

Ušao je u portu crkvice. Na vratima se prethodno prekrstio. Levo od crkve nalazila se mala drvena koliba u kojoj su gorele sveće. Na visokom zidu, one za žive a na nižem sveće za mrtve. Ušao je u crkvu, ali nikoga tamo nije bilo. Mesto za prodaju sveća, u niši, levo od ulaza, bilo je zatvoreno. Prekrstio se pred ikonom svetog Nektarija i pogledom pomilovao kutijicu ispod stakla u kojoj se obavijena zlatnim pokrovom nalazila svečeva ruka bela kao kost. Izvadio je novčanik i u pletenu korpicu ispod ikone stavio jednu novčanicu. U korpi je bilo nekoliko sličnih novčanica. Koliko patnji drugih ljudi, pomisli, osećajući neodređenu krivicu.

U tom trenutku čuo je korake iza sebe. Bili su to sitni veseli koraci žene iz kola. Otključala je staklenu nišu, sela na stolicu iza stočića sa svećama i čekala.

Kad je pošao ka izlazu žena reče:

Izvinite, što kasnim. Morala sam da prošetam psa a daleko stanujem...

Da, da, da – pomisli – muž, kuća, pudlica i tako redom.

Živim odnedavno sama i ne snalazim se još dovoljno dobro. Sin se osamostalio.

To je sjajno, reče tek da nešto kaže.

Da, svakako, ali teška su vremena, reče ona. Završio je prava i hteo da bude advokat, mweđutim nije mogao od toga da živi i sad celi dan i noć raznosi hranu po gradu. Ne razumem ko toliko jede?

Kriza razvedene žene srednjih godina, pomisli ali ne reče ništa.

A vi, upita ga.

Ne razumem. Šta ja?

Osetio je umor. Kao da mu se odjednom zavrteo mozak, što mu se ranije retko dešavalo i još mu se učini kao da tone a ne može da se uhvati za čvrstu ivicu.

Izvinite, reče žena. Samo ste hteli sveću, zar ne?

Da.

Samo jednu?

Dajte mi dve.

Za žive i mrtve, reče žena pružajući mu tanke voštanice istovremeno mu vraćajući sitan novac.

Ne, nije potrebno.
Malo je opustila telo. Njena lepo izvajana, nežna ženski ruka - visila je za trenutak u vazduhu a zatim je novac pažljivo spustila u fioku.

MILAN TODOROV: DOPISNICA

 

bilo je to jednom davno

kakav početak zar ne

našao sam se u nekom

dalekom stranom gradu

uz kamenu ogradu

na prilazu nekom starom

mostu

sedela je žena koja je

umela da proriče sudbinu

iz dlana

pitao sam je da li zna odakle sam

na lošem tuđem jeziku

zgrabila me je za ruku

liznula mi nadlanicu

poverovah da je to neophodno

za njen delikatan posao

odrediti sudbinu

slepom putniku

osuđenom na večitu neizvesnost

na čekanje da neko nevidljiv

učini nešto za njega

odnosno mene

ne ostavlja mesto za

dvoumljenje

rekla je da sam Italijan

sudeći po garderobi

po mojoj tada gavran crnoj

kosi

pogodila si rekoh joj

iako nisam Italijan

i ubacio novčanicu u

kartonsku kutiji pored nje

osmeh joj je ozario lice

kako je malo potrebno

samo da budem drugi

pomislih za zavišću

da stvarno budem neko drugi

pa da se smejem

belim širokim zubima

na dopisnici modrog mora

iza mene sa

devojkom koju miluje

sunce

i smokvom u zaleđu

i ranim

poznavanjem sveta

koje se ponavlja

ponavlja...

MILAN TODOROV: LAGANO PROVEJAVANJE SNEGA

 

Vojnici se smrzavaju

u rovovima

u Rusiji

uvek su to tuđi vojnici

čije razloge ne znaš

čekajući da prestane

ono što odlazi

i dolazi nanovo

poput poslednjeg

snega.

MILAN TODOROV: NEKI ČOVEK

 

Bilo je to u vreme kada sam obilazio okolinu u potrazi za starim religijskim obeležjima, uglavnom krstovima sa raspećem Isusa Hrista, koji su prepušteni nemaru i

propadanju.

Na moje iznenađenje bio ih je priličan broj. Uglavnom se radilo o velikim drvenim krstovima sa grubo otesanim Isusom prikucanim na raspeće.

Bili su natruli, skloni padu, sa nagriženim limenim pokrovom.

Na tim usamljeničkim hodočašćima, ako tako mogu da nazovem moje istraživanje pobuđeno skorašnjim strahom od smrti, sreo sam njega.

Bio je obučen u džak od jute, poguren, mršav, u levoj ruci je nosio poderanu plastičnu torbu izbledele crvene boje a na nogama prevelike pohabane čizme a o izlizanom kožnom kaišu kratki drveni mač koji je ličio na odbačenu dečju igračku.

I on je, samo iz drugih razloga, obilazio stara svetilišta verujući da nisu od svih napuštena i bio je u pravu, jer je na njima često bilo ostataka hrane koje su nepoznati vernici ostavljali.

Kad bismo se susreli, pravili bismo se da se ne vidimo.
Nevidljivost je dobra za one koji obilaze svece. Tako sam bar ja mislio.

Ne znam šta je on mislio.

Činilo mi se da je čovek sa darom da prepozna skrivenu lepotu, čovek koji kao da je pao sa nekog drugog mesta.
Kako sam to slutio?

Pa, najčešće smo se susretali pored onih drvenih kipova koji su bili oblikovani na način koji je govorio o njihovom tvorcu kao nekom sa osećanjem da uvek nečem opštem daruje jedva vidljiv lični doprinos.
Ponekad je to bila samo krivina dugog Isusovog stradalničkog vrata. Drugi put tamna crta ljudske topline u oljuštenoj farbi oko očiju sina Gospodovog.

Raspitivao sam se o njemu.

Bilo je malo ljudi koji su ga znali. Ipak, saznao sam da je vanbračni sin nekog lekara iz Nojzaca koji je tajno vodio ljubav sa njegovom lepom ali siromašnom majkom. Nikad ga nije priznao za svog sina.

Po drugima, to nije bila istina.

On je bio sin bogatog trgovca Cincara, iz incestuozne porodice koji je imao nasledni sifilis. Kao posledica tog, fatalno strasnog i dugo nevidljivog oboljenja, rađaju se deca obeležena grehom predaka.

Prema istim, starac je bio nekada veoma lep mladić i oženio se takođe veoma lepom devojkom koja je ubrzo umrla.

Posle toga, mladoženja se, navodno, odao skitnji. Ostavio je sve što je imao dalekim rođacima koji posle, naravno, nisu marili za njega.

Sve priče su bile drugačije.

Pregledao sam u Matici srpskoj u lokalnoj novinskoj hronici sve što bi moglo imati veze sa njegovim slučajem, ali nisam našao ništa.

O lutanjima propalih duhova se ne piše.

Nema tragova bar dok su živi.

Ravničarski svet pati od želje za idiličnim rešenjima i večne ljubavi prema ravnodušnosti.

Jednom, prilikom našeg ćutljivog sretanja ispod krsta, upitah ga šta radi, čime troši dane koji su mu, a na izgled ne beše ih još mnogo, preostali.
Pogledao me je neutešnim pogledom, okrenuo se ne menjajući izraz lica i otišao ostavljajući neki raskvašeni kolač u travi ispod popucalog limenog svetog Roka sa uglovima od nagrižene bronze.

Posle toga dugo ga nisam viđao.

Bio sam zaokupljen istraživanjima molitvi koje su se činile u polju na tim mestima.

Pronašao sam da su se najčešće mrmljale molitve protiv napasti i opasnosti od zlih sila, kao i one klasične ratarske o očuvanju useva, plodnosti i zdravlju stoke.

O ljudima se malo govorilo.

O njihovoj pokornosti još manje.

Bio je avgust mesec. Leto je ključalo. Hodao sam od crkvišta do crkvišta. Ništa se novo nije dešavalo. Možda je i Bog na odmoru, mislio sam jeretički, ponekad.

Starca sam maltene zaboravio.

U stvari, poverovao sam da se više nećemo sresti u oronulom zemaljskom životu, kako se to lepo kaže.

Negovo ime nisam nikada saznao.

I da sam ga znao, ne bi mi ništa značilo. U hronikama sam ga tražio kao gradskog čudaka o kojima je možda neki mladi novinar sklon novotarijama u zaparloženom svetu gradskih vesti napisao par redaka kao kuriozitet.

Ali toga nije bilo.

Postojale su staze u šipražju, stari tragovi malih životinja oko spomenika, poneki novčić zagubljen  u travi.

Te večeri kad sam ga nanovo ugledao sedeo sam sa prijateljem sa fakulteta, sada izdavačem, u foajeu velikog kluba u megamarketu a on je išao oko stolova, trudeći se da bude što neupadljiviji dok kupi ostatke nečije večere i trpa ih u vreću.

Jeo sam krompiriće i tanku pileću kobasicu, sasvim bezukusnu i pio pivo, jer u tim salonima na krovu giga prodajnih objekata iz nepoznatih razloga ne toče vino.

Moj prijatelj je pio žestinu. Imao je prošle godine infarkt i blizina smrti ga je strašno uplašila. Pio je lozu radi, kako je govorio, bolje cirkulacije.

Starac se kretao između devojaka uskih tela i krupnih sisa u kratkim majicama, ko zna zašto ljutitog izraza na pepeljastom licu.

Kad nam se sasvim približio pružih mu svoju tacnu sa hranom.

Muzika iz razglasa je bila isuviše bučna. Nisam siguran da je čuo šta sam rekao.

Uzmi slobodno, rekoh ponovo i odmah potom zažalih što sam to učinio.

Pogledao me je i onim istim, nezainteresovanim pogledom, prošao pored mene i nestao u gomili mlateći onim smešnim, kratkim drvenim mačem, da bi prokrčio put.

Obezbeđenje je brzo reagovalo. Dva krupna čoveka u crnim odelima uhvatila su ga diskretno ispod ramena i odvela u poprečni izlazni hodnik.

Kad sve propadne, setih se Andrića, neki čovek će i dalje biti tu.