Sreo sam ga u holu šoping mola. Vozili smo se elevatorima gore - dole u toj staklenki svakog dana ove otegnute mlitave zime, ali nisam želeo da stupam s njim u kontakt. Ni on sa mnom.Izvijali smo slučajne poglede. Nije bilo ni meni ni njemu potrebno mnogo da se prepoznamo. Mislio sam da ga znam sto godina leta.Viđao sam ga na plaži od maja do septembra, ponekad i miholjskog oktobra.
Bio je preplanuo, trbušast i svakako sa varkom solidnih godina.
Znao sam ga sa studija književnosti.Bio je koju godinu stariji, ali viđao sam ga u aulama one ztare grade u centru u kojoj je odavno već neka strana banka. Bio je lepuškast, ćudljiv kakvi su već provincijalci koji dođu u grad da studiraju uvereni u svoju bogomodanu pamet i lepotu a devojke su ga saletale. Posle studija, razume se, ostaju još neko vreme u hladnim podstanarskim sobama i a onda se ugnezde u neku školu, fakultet ili neke novine.
Nisam pratio njegovu karijeru. Mislim da nije ni on moju. Ništa nismo izgubili zbog toga.
Međutim, dođe tako neko vreme kada ppstanemo saučesnici u otkrivanju sanduka u kome su pohranjeni svi naši časovi, vremena, uzaludnosti i poneki veštački lovorov venčić, možda.
Sada, na toj usidrenoj plaži na obali koja je menjala izgled kao reka tok, on je plivao kratko i sporo.
Primetio sam: pio je mnogo piva. Sunčao se po ceo bogvetni dan a koža mu je bila pepeljasta, mlohava kao uvela mahovina oko okolnih vrba. Po izlasku iz vode puhnuo bi sline istresajući nos i ne obazirući se na okolinu, zatim bi legao na grubo klesanu drvenu klupu i dizao saksije za cveće pune vlažnog peska. Povremeno, prilikom naprezanja, činilo se da će mu se telo raspasti. Da se ne bi to dogodilo glasno je bez zazra prdio. Na pitanje posmatrača što to radi u tim ozbiljnim godinama odgovarao je da postoje stvari koje čovek mora da uradi a kako i šta će biti na kraju o tome odlučuje samo Bog otac. Živeli smo u svetu bez pravila. Ne znam šta je očekivao. Možda da mu na njegov prdež odgovori neki lav, prošvercovan na granici u Horgošu, rikom dugo zarobljenog zemljotresa.
Sada je bio februar i košava je nemilsordno sekla ulicama. U fensi prodavnicama bilo je puno mumija prodavačica. Mi smo samo prolazili. Njihove naduvane usne ličile su na usne riba iz zapuštenog ribnjaka. Čovek se svaki put pri pogledu na njihove vagine facialis pitao kada će sva ta stakla popucati od jakog sunca i kada će ući okrepljujući, svež vazduh koji će imati samo jedan cilj a on je da nam se da možda poslednja šansa da oživimo.
Erceg, oslovigh a po imenu iz mladih dana, kad ćemo na našu plažu opet?
Iznenadio se, ali mu je prijatan osmeh zaigrao na licu.
Duva košava, reče.
Možda sutra, našalih se. Možda budemo živi i opet plivamo?
Moža sutra, reče.
Naravno, bilo je to potpuno iluzorno.
Važi, rekoh, sutra.
Iako je bio u žurbi, zastao je i približio mi se da bolje čuje. Mora da je na mojem licu video zainteresovanost.
Ali sutra, reče, ne mogu ipak. Rado bih.
U tom trenurku čuo sam lava koji je rikao u ne tako velikoj udaljenosti.
I on se trgao.
Da li si ga čuo, da li si ga samo čuo?
Ne, ja ionako ne čujem ono što ne želim.
Sutra moram u Deronje. Moj najbolji perijatelj puni osamdeset godina i organizuje proslavu u mestu sa najboljom ciganskom mizikom. Samo jebalo ga sećanje na rodne Deronje, kako ću pijan da se vratim kući?
Dok je to izgovarao stalno je trapavo levom rukom zabacivao retku kosu preko gole lobanje. Očigledno skrivao je svoju stidljivost.
Njihovo prijateljstvo je bilo sporno i na plaži. Otvoreno su podcenjivali jedan drugog a nisu mogli jedan bez drugog. I ličili su jedno na drugo.Što su stariji te podudarnosti će biti sve veće. I svađe će biti okrutnije. Ali, ishod će biti isti. Znao sam.
Sad, reče, gledam šta da mu kupim za rođendan. Matorom čoveku koji slavi rođendan kao da ima pet godina.
Ne želim da misli da sam škrtac, kao on. Ali što god kupim, njemu se neće svideti. Ponižavaće moj poklon, ali ne zbog mene ili sebe, nego zbog rutine, zbog toga što nam je dosta godina neuspeha i duša u samoći. Oboje smo samci. Udovci. I ćerka mi je prošle godine umrla. Posledica pušenja i korone.
Mislio sam da je prestao da čita, ali sam promenio mišljenje kada je rekao da se dvoumi između Markesovih „Dvanaest priča iz tuđine“ i Karverovih „Odakle zovem“.
Čitam sve što mi dopadne do ruku. Ja volim Markesa.Pročitao sam negde da je jedan njegov junak sahranio ćerku jedinicu koja je ostavši bez majke umrla u sedmoj godini od jake groznice. Sahranio je na mesnom groblju ali je ono moralo da bude izmešteno samo posle deset godina jer je tu planirana brana. Kad je iskopao rake od žene je ostao samo prah a devojčica u susednom grobu je ostala netaknuta. Bila je tako nepromenjena da je, kad je otvoren kovčeg, prisutne zapahnuo miris svežih ruža. Eto, reče.
Bila je svetica, zar ne?
Ne, reče, pisac je sve to izmislio.
I
dopada ti se priča.
Ne verujem u takve priče. Nema ništa
posle smrti. Volim tu priču samo iz sažaljenja.
A on, taj tvoj drugar, veruje u izmišljene stvari.
Odmahnuo je glavom.
Pozdravili smo se.
Izvini, rekao je na rastanku, što sam te zadržao.
Priča je bila neobična. Naročito što sam ih obojicu znao iz veselog letnjeg doba, kada su bili ogoljeni, pili pivo za šankom u kome je služila mlada, vrlo mlada konobarica u toplesu i tangama.
Sreli smo se još jednom te večeri.
Još
je bio bez knjige.
Predomišljam se, rekao je. U svima nama su u
đavoli koji ponavljaju naše likove tako da nikad ne znaš kad ćeš
napraviti neku glupost.
A onda kao da se nečeg setio.
Znaš, ona mala koja nam daje pivo na plaži, to mi je unuka.
Lepa je, rekoh.
Odista, bila je lepa, brza, sa kožom koja nije imala ni jednu mrlju koja bi se docnije razvila u tamnu fleku na licu starice.
Oči mu zasijaše.
Svetica, reče. Na mamu.
Više ga nisam video. Otišao je vukući noge u starim vojničkim čizmama. Na glavi je imao izbledelu francusku kapu. Izgubio sam ga iz vida na mestu gde su reklamna svetla prelamala i stvarala iluziju lepšeg i boljeg života.
Bio sam zbunjen. Nisam mu rekao jednu, smatrao sam je nevažnom, epizodu sa njegovom sveticom.
Možda ga vidim ponovo a možda mu ni tada ne kažem istinu o svetici da ga ne bih povredio.
Prošlog leta zamolio sam je da je slikam dok drži moju novu knjigu o ljubavima ostarelih muškaraca.
To
bi bila dobra reklama, rekoh joj plaćajući čašu neverovatno
hladnog belog vina početkom juna.
Ne dolazi u obzir, reče
svetica uzimajući pare i ne pomišljajući da vrati ostatak. Dok sam
u službenom odelu, a beše polugola, ne može.
Neki lovočuvar pak u zelenom pocepanom mantilu upita je nešto a zatim joj pruži mali kockasti parfem i svežanj cigaret novčanica koji je prethodnu izvukao iz bele papirne vrećice. Ona brzo otvori bočicu i prinese je nosu. Među stolovima na užarenom pesku prosu se miris raspusnog ženskog leta.
Novac tutnu u plavi muslin nemarno vezan oko struka.
Нема коментара:
Постави коментар