Najzad, nije li to odsustvo samopoštovanja, pa čak i morala. Ipak, biti nemoralan ponekad, makar u nesvesnoj meri, jeste priznanje da si živ. Prljav,zao, živ.
...
Putovao sam u Nemačku. Želeo sam da vidim brata koji je tamo boravio kao predradnik u fabrici za proizvodnju pasti za zube. Da bi zaradio više a imao je užasno opterećujući kredit za kuću i kola, radio je na dva mesta. Prvo je bilo ono na kome je mašina pod pritiskom i visokom temeraturom istiskivala tube u koje će se pakovati fluor i drugi tajni dodaci za negu zuba, a drugo je bilo štampanje natpisa na tim vrućim plastičnim epruvetama.
Nije bilo neočekivano, ali moj brat se razboleo. Vlasnik pogona u kome je radio ga je voleo. Tako mi je telefonski rekao brat. Ponudio mu je novac za lečenje. Pustio ga na plaćeni odmor, rekavši da će ga kad se vrati postaviti na neko bezbednije i bolje plaćeno mesto u farbrici. Bratovljeva žena, Nemica, a beše mu, moram da priznam četvrta po redu, bila je lekarka koja je prodavala lekove i brinula o njemu tako da se svakim danom osećao sve bolje, kako mi je pisao u porukama.
Nešto mi je govorilo da je to suviše dobro da bi bilo istinito.
Kad su me pozvali da ih posetim ja sam to rado prihvatio. Poneo sam gomilu čvaraka, kobasica i domaćih sireva, znajući šta brat voli. Usput, do granice, u jednoj maloj pekari koju je držao stari iskusni Goranac kupio sam lepe somune. Stavio sam ih u ranac uz tegle domaćeg ajvara i ljutih somborskih paprika.
Posle mađarske granice i njihovih dozlaboga sporih i nepristojnih carinika našao sam se na putu koji vodi ka Budimpešti.
U to vreme Mađarska je bila veoma siromašna.
Pored druma, odmah iza Segedina, stajale su lokalne kurve u plastičnim providnim gaćicama i nudile svoja mlada tela namernicima.
To su bile takozvane desne prostitutke, one koje još nisu imale klijentelu. Sa druge strane puta stajale su, tačnije čučale leve kurve zapirajući se mineralnom vodom iz plastičnih flaša. To su bile one koje su upravo obavile posao.
Put do Kelna me je vodio preko siromaha, preko javnog bluda i preko čudnih ljubavi za tren.
Pošto sam otvarajući nespretno gepek da bi se mađarski carinik uverio da ne nosim u njemu ništa opasno povredio prst iz koga je curila krv morao sam da ga uvežem belom platnenom maramicom. Nisam tome pridavao neku važnost. Međutim, posle ne mnogo vremena primetio sam da mi prst otiče a zatim se otok postepeno širio na desnu nadlanicu.
Nisam se obazirao. Vozio sam ustaljenom brzinom od sto dvadeset.
Radio je svirao evergrin.
Vreme se menjalo i magla je postajala gušća.
Moj kažiprst je postao sve deblji i to mi je kvarilo putničko raspoloženje.
Povremeno bih video kako vozači velikih kamiona i hladnjača usporavaju i iz njohovih zaparenih kabina iskaču devojke ili mlade žene oskudno obučene.
Delovale su poput duhova u magli iza porušenog dvorca.
Ne, ne kažem da nisu bile stvarne, samo su delovale kao neko ko se odvojio od sebe i pristao da bude neka druga osoba.
Ubeđen sam da su i one to mislile o sebi.
Posle nekoliko destina kilometara spazih devojku u rozikastom puloveru, dugih nogu, plave kose kako mi mašući smešnom crvenom tašnicom daje znak da stanem.
Bio sam uveren da je jedna od drumskih kurvi. Nisam bio nimalo zainteresovan za tu vrstu avanture. Ne znam zašto sam dao desni migavac i usporavao, ne zaustavljhajući se ipak.
U retrovizoru sam posmtrao kako nespretno trči iza automobila u nesrazmerno visokim balskim štiklama.
Nije trebalo da se zaustavljam.
I nastavljao sam.
Zašto bih hranio svoj mozak bolesnim slikama u sezoni kurvi i propasti komunizma?
Devojka koja mi je prilazila, za razliku od do tada viđenih, nije imala samopouzdanje. Videlo se to po načinu na koji hoda. Krene pa stane skoro odlučna da se vrati.
Ubrzao sam, osećajući neobjašnjivu krivicu. Štaviše, poželeo sam da se devojka okrene i vrati na svoje mesto bar, ako ne i svojoj kući.
Dok odlazim posmatram je u retrovizoru. Silueta se smanjuje, da bi sasvim iščezla.
Zaustavljam se.
Ugasio sam motor.
U jednom momentu začujem čudne grlene zvuke. Devojka iza automobila kleči na kolenima i guši plač.
Izlazim i približavam joj se sa osećanjem krivice. Iz rasparane torbice viri češalj, ukosnice, vata i mala novinska sličica Bogorodice.
Danima kasnije, dok razmišljam o tome šta sam sve izgubio u životu, vidim izmišljenu sliku u kojoj devojka ustaje, smeje se, dodaje mi vatu i alkohol iz torbice za moj prst i nestaje u obližnjoj šumi a ja sedim u potkrovlju u toploj skučenoj sobi i sa bratom i njegovom novom ženom jedem čvarke ili tako već nešto potpuno bez veze dok pričamo o najnovijim tubama sa pastama protiv pokvarenih zuba.
U stvarnosti devojka je možda rekla: Zar ti se ne sviđam.
Brat je bio slab. Njegova žena bez posla.
Rekli su mi da će morati da proglase privatni bankrot. Vlasnik fabrike nije mu se javljao.
Večerali smo mrzovoljni.
Pre spavanja, mislio sam na devojku koja je služila za zadovoljstvo. Sanjao sam da sam na plaži. Verovatno mi je bilo hladno u nepoznatom, slabo grejanom potkrovlju.
U jednom delu sna osetio sam da neko hoda po potkrovlju mlatarajući rukama kroz mrak. Ta osoba bila je žensko u jednodelnom crnom kupaćem kostimu. Lice joij je bilo premazano pastom za zube. Ništa nisam mogao da učinim. Žena, u stvari devojka je plivala pravo prema meni. Na trenutak je zastala i dohvatila bocu dopola popijenog sinoćnjeg vina i ispila je do kraja s nekom vrstom osvetoljubive strasti. Kad mi se sasvim približila počela je da jeca.
Smiri se, samo se smiri, molim te, govorio sam joj uzalud.
Zaspao sam tek pred zoru.
Ostaviću je, reče jetko kroz zube brat dok smo sami ispijali prvu gorku kafu u maloj kuhinji ispod spavaćih odaja.
Koga?
Brigitu.
Ali, zašto.
Bolesna je.
Ne možeš da misliš samo na sebe, rekoh mu.
A ti, da li misliš samo na sebe?
Pitanje nije bilo retoričko. Zamislio sam se.
Da, rekoh, često mislim samo na sebe. Razmišljao sam o devojci na mađarskom putu.
Zašto čuvam uspomenu na tu malu i beznačajnu putnu dogodovštinu?
Znaš, rekoh bratu, da živimo u starom dobu, odrubili bi nam glave.
U Nemačkoj, reče, nema giljotine.
U tom trenutku pridružila nam se njegova žena.
Bila je bleda. Nije se osećala dobro.
Nadam se da to nije zbog mojih čvaraka i ostalog, rekoh.
Ne, dragi, reče, nisi ti kriv.
Poslužila nas je vrućim hlepčićima koje je pripremila.
Brat i ja smo pili rakiju od dvadeset i dva grada.
Brigita je postajala sve vedrija.
Popila je čašicu ljute šljivovice sa nama iako je rekla da to ne sme da radi.
Posle toga bila je življa nego ikada.
Moj brat s druge strane nije mogao da sakrije svoju potištenost.
Rekao sam im da sutra odlazim.
Osećali smo se kao ljudi pod morem kojima nedostaje kiseonik.
Brat mi je spakovao u najlonsku vrećicu prazne epruvete za paste za zube.
Šta će mi to, rekao sam mu.
Ispiši flomasterom nešto na njih.
Šta da ispišem, jebote?
Ispiši, rekao je, bilo šta. Sve što napišeš biće bolje nego ništa.
Нема коментара:
Постави коментар