Kolega Tadiću, čestitam. Od sutra ste penzioner.
Tako mu je iznenada jednog jutra upavši u kancelariju rekao pretpostavljeni Marković.
U policiji su se svi oslovljavali samo prezimenima.
Trgao se neprijatno iznenađen, ali posao ga je naučio da ne pokazuje emocije.
Hvala majore, rekao je uzdržano.
Nema na čemu, odbrusio je Marković u svom poznatim stilu i izašao.
Tadić više nikada nije ušao u tu kancelariju na petom spratu sive zgrade na bulevaru.
Otišao je pravo u kadrovsko na trećem.
Pružio je službenu legitimaciju i plava devojka sa naduvanim usnama uzela je plastificiranu karticu sa grbom policije i trobojkom u pozadini, prišla malom aparatu kraj pozadinskog zida i probušila je.
Izvolte, rekla je sa jakim lokalnim naglaskom, vraćajući mu je: i srećno i da dugo uživate u mirovini.
Prihvatio je legitimaciju ne znajući šta bi s njom.
Slobodno je zadržite, kolega. Imati tako nešto je čast, dodala je lepojka.
Sa tom rupom, našalio se.
Sa rupom, nasmejala se vragolasto.
Pogledao je još jednom, izlazeći, taj, sada probušeni plavi kartončić.
Pokazao je dežurnom na izlazu. Ovaj je samo slegnuo ramenima.
Docnije, kad bi tu iskaznicu pokazivao bilo kome, a pre svega, mladim pozornicima prilikom kontrole njegovog vozila u saobraćaju, stavljao bi prst na taj nedostajući deo, kao da je rana na telu.
Međutim, tu pomoći više nije bilo i Tadić se morao teška srca pomiriti sa tim da je život koji je vodio prošlost i da se nikada ništa u životu ne može vratiti da bude kao nekad.
Ali, kao bivši policajac imao je jednu pogodnost. Mogao je vrlo lako, bez polaganja testova za licencu u službi obezbeđivanja objekata da nađe posao.
I našao ga je.
Restoran Oaza pored vojne bolnice ispod stare tvrđave.
Bio je to mali restoran, sličniji birtiji ili prolaznoj krčmi, sa svega osam stolova. Gostiju u njemu bilo je samo ujutro. Hrpa uplašenih ljudi iz provincije koji su svoje bližnje upravo ostavili u bolnici radi nekog ozbiljnig pregleda ili već zakazane operacije.
U bolnici se nisu obavljale komplikovane intervencije. Radilo se, koliko je čuo šetajući pored stolova, uglavnom o operacijama slepog creva.žuči i hemeroida koji su u narodu zvani šuljevima.
Oko podneva malo ko je još ostajao u restoranu.
Bolesni su već bili smešteni ili operisani ili otpušteni kućama. Hrana nije bila ni za jednu kategoriju.
Tek predveče restoran u kome se nalazio šank sa pultom za recepcionara bi živnuo.
Na spratu iznad kafane nalazile su se četiri skromne sobe za dnevni odmor.
Ulaz u te sobe je bio vrlo diskretan, sa desne strane od ulaza u kafanu. Mala siva vrata, vrlo neupadljiva. Na desnom zidu kad se uđe nalazila se pregrada sa ključevima. Gosti bi ostavljali priznanicu da su platili boravak. Priznanica nikada nije sadržavala ime gosta. Bila je samo potvrda o novčanoj transakciji. Gost bi zatim uzimao ključ od jedne od četiri soba obeleženim zlatnim slovima A,B,C,D. Osvrtao bi se, dok bi za njim tiho koračala neka žena ili devojka.
Nije ni želeo ni mogao da bude svedok. Ali, mislio je o tim ženama.
Žena mu je umrla upravo u danima kada su ga penzionisali. Nesreća nikad ne ide sama.
Na sahrani je bilo svega nekoliko njegovih kolega. Bili su to oni stariji policajci, kojima se bekeljila ista sudbina kao i njemu: rupa u životu oličena u rupi na službenoj legitimaciji.
Dece nije imao.
Vrlo brzo njegov posao je postao briga o tom delu Oaze. Sobe za dan i noć. Klijentela je bila dnevna tako da je noć provodio u svom stanu.
Već oko pet popodne zimi, a leti oko devet uveče, nije bilo nikoga zainteresovanog za Golubarnik, kako su on i konobari zvali ta isturena odeljenja od kojih je ceo restoran živeo.
Povremeno u vreme pune ljubavne sezone, obično sproleća, izlazio bi napolje, pušio, razgledao prozore bolnice i automobile parkirane ispred Oaze.
Ispred restorana nalazila se ograda od kovanog gvožđa. Tadić bi prosto nalegao na nju i pušeći one nove cigare sa vodenim filterom zurio u svet koji je titrao između smrti i strasnog parenja u malim sobama sa pogledom na bolnicu. Ograda je bila od kovanog gvožđa i njena hladnoća je prijala.
Onda bi ušao u restoranski deo i zurio u TV aparat na zidu na kome su se sve vreme igrale razne utakmice.
Ovaj svet se pretvorio u navijače, mislio je. Nije menjao kanal. Dobro je da ljudi veruju u nešto. Čak i kada od toga nemaju nikakve koristi. Naročito tada.
Bio je to dobar posao za njega. Bar je on tako mislio. Malo šetanja, malo gledanja, malo stajanja i mnogo ćutanja.
Ali, kao policajac navikao se na ćutanje.
Osim toga nije morao da kuva. Imao je jedan topli obrok svakog dana u restoranu. Ćufte u paradajz sosu bile su njegovo omiljeno jelo. Kuvarica, neka mlada žena jako tamna u licu sa velikim uplašenim očima, je to znala i često su baš ćufte bile na meniju.
Prema njoj nije imao nikakvih emocija. Saznao je samo toliko da se zvala Zikora.
Moje je gotovo, rekao bi sebi, a njeno ne znam. Njeno je njeno. Izbeglica je, sigurno, ali želim joj da se snađe. Šta postigne, to će joj biti.
Kad bi prošlo vreme ručka i restoranska kuhinja utihnula crna mršava žena bi mu se pridružila na ogradi ispred Oaze.
Odakle si, Zikora, pitao je prvi put.
Iz Kalamuna, uplašeno mu je odgovorila.
Irak, pokušao je da pogodi.
Sirija, rekla je.
Stojali su ćutke neki vreme a onda bi on bez reči odlazio u restoran i gledao televizijski program.
Na vestima su govorili o ratu. Nešto o Gazi, Izraelu, Ukrajini, mogućem ratu na Balkanu. Uzeo je daljinski upravljač i počeo da lista kanale. Samo fudbal, odbojka, košarka, rukomet i..., gle, na jednom crvi.
Zaustavio se na njemu.
Da li crvi osećaju bol ako ih gaze, pitao je hladni naratorov glas da bi posle male pauze nastavio:
Doktor Endru Kramp sa Kraljevskog veterinarskog koledža priznaje mogući osećaj ovih beskičmenjaka kaže da stvar nije nimalo jednostavna.
Malo konfuzno, ali dobro, život je konfuzan – pomisli Tadić i nastavi da gleda.
Stvorili smo propise da zaštitimo druga bića kao što su krave i kokoške. Zašto ne bismo i manjim pružili zaštitiu
Žena iz Kalamuna je u tom trenutku ušla u restoran i zastala gledajući tamnim pogledom u ekran kratko vreme.
Stručnjaci sada prikupljaju dokaze koji će ih vrlo verovatno odvesti daleko dalje nego što naše amatersko, ljudsko iskustvo može da pretpostavi.
Novi rad u časopisu Science ukazuje da bi moglo postojati svesno iskustvo, odnosno osećanje kod crva u raznim oblicima a ne samo prilikom bola.
Sredovečna dama u uskim pantalonama koje su isticale njenu ženskost između nogu, upravo je izlazila iz Golubarnika. Zastala je kraj vrata otresajući nevidljivu kosu sa ramena. Iza nje se pojavio stariji muškarac u sivom službeničkom odelu. Bio je raskopčan i veseo. Nešto joj je veselo govorio gestikulirajući rukama. Zatim su prišli njegovom automobilu, nekoj prastaroj Ladi i on je mehanički otvorio vrata za vozača, seo i zatim tek otvorio prednja vrata za nju.
Tadić je čekao je da odu pa da izađe iz restoranskog dela da bi ušao u Golubarnik i provetrio sobu.
Uvek je to činio a onda bi za njim ušla Sirijka da pokupi posteljinu i odnese je u podrum u vešeraj.
Lada je stajala i stajala na parkingu. Kroz zamagljena stakla video je kako se ženska figura naginje ka spljoštenoj vozačevoj i trzajući se naslanja svoju glavu na njegovu dok se on malo izmicao kao da se plašio da će ga povrediti.
Žena iz Kalamuna je poslovala u kuhinji.
Tadić ustade osećajući ukočenost u telu.
Lada je napokon iščezla sa parkinga.
Ušao je u hodnik koji vodi ka sobama za dnevni odmor, ključevi su stajali na polici kao što je bivalo uvek.
Popeo se na sprat i ušao u sobu broj A101/1. Bila je to prva soba u nizu od četiri. Brojevi su bili lažni.
Zapahnuo ga je miris znoja i lošeg dezodoransa. Otvorio je prozor.
Na drugoj strani nalazili su se uglačani u belo bolnički prozori. Svi behu zatvoreni kao da u njima obitavaju duhovi a ne ljudi.
Neobjašnjivo dugo je gledao prazno mesto na parkingu, upravo ono na kome su donedavno bili ljubavnici iz sobe.
Nije ni primetio kada je Zikora ušla, brzo prišla razrušenom krevetu i presvukla ga ćutke. Zatim je sitnim koracima sišla u kuhinju.
Tadić je otišao u restoran.
Na ekranu TV se igrao derbi NBA lige. Jokić, Jokić, urlao je komentator.
Dvojica crnpurastih šanera pili su pivo i razmenjivali najnovije američke modele, naravno kradene, naočara Quess.
Žena iz Kalamuna je ušla sa tanjirićem na kome je bila mala crvena okruglica mesa i stavila ga na šank ispred njega a zatim se jednako nečujno povukla.
Нема коментара:
Постави коментар